Требало је да почетак приступних преговора између Србије и ЕУ буде добра вест за грађане и Владу Србије. Уместо тога, преговарачка платформа за поглавље 35, које би требало прво да буде отворено, ставила је до знања да се од Србије у овим преговорима очекује да постепено прихвати тзв. реалност независности Косова.
Зато се сада намеће питање да ли и како наставити са европским интеграцијама. За аутора ових редака јасно је да су европске интеграције најбоља опција за нашу земљу, из мноштва разлога. Наравно, под условом да то не значи прихватање и признање независности Косова. А да ли је могуће наставити са европским интеграцијама без прихватања независности Косова, и – како? Одговор на ово питање је, чини се, потврдан, с тим да то изискује редефинисање стратегије европских интеграција наше земље.
На првом месту, као и у било којим другим преговорима, Србија мора имати добре алтернативе приступању ЕУ, па макар оне биле и мање добре. Али ако у приступне преговоре са ЕУ уђемо без алтернатива, онда то руинира нашу преговарачку позицију – што неминовно води новим условљавањима. То, наравно, не значи да нас ЕУ „мрзи”, већ једноставно представља реалност било којих преговора. Зато Србија мора формулисати друкчије стратегије, које би требало да буду довољно убедљиве за саму ЕУ да закључи да нас не може неограничено условљавати стварима које су за нас апсолутно неприхватљиве.
Које су то стратегије које би држава могла да формулише да постигне поменути циљ? Таквих стратегија сигурно има неколико, а овде би ваљало навести само једну – која се (парадоксално) такође заснива на европским интеграцијама, али на један редефинисан начин. Наиме, ако би се пред Србију поставио неизбежан услов фактичког прихватања независности Косова, онда би наша држава на то могла да одговори формулисањем нове стратегије европских интеграција, која би се заснивала на (нама познатој) формули стандарди пре статуса. Другим речима, у том случају Србија би своје напоре усмерила у остваривање европских стандарда, док би питање статуса (тј. чланства у ЕУ) било одложено за период када се стекну услови за то. Достизање европских стандарда би укључивало, на пример, унапређење демократских капацитета наше земље, унапређење тржишне економије, хармонизацију нашег правног система са правним тековинама ЕУ (тзв. acquiscommunautaire), спровођење реформи које би свакако биле предмет преговарачких поглавља у приступним преговорима итд. Србија би при том требало да тражи раздвајање политичких (приступање ЕУ) од економских интеграција (приступање јединственом европском тржишту). И сам Споразум о стабилизацији и придруживању (ССП) који је Србија потписала са ЕУ пружа добру платформу за економску интеграцију наше земље у тзв. европско економско подручје (ЕЕП). Подсећања ради, чланови ЕЕП нису само државе чланице већ и три државе које нису чланице ЕУ (Норвешка, Исланд и Лихтенштајн).
И ова редефинисана политика би дакле била заснована на европским интеграцијама и на достизању европских стандарда и вредности. Штавише, Србија би могла да тражи помоћ и подршку ЕУ за спровођење реформи усмерених ка достизању европских стандарда. Тешко је замислити да би Брисел одбио да пружи такву помоћ (бар у одређеној мери) због тога што Србија не жели да прихвати независност Косова. Тако нешто би озбиљно нарушило кредибилитет саме ЕУ и представљало би потез без преседана – да подршку достизању европских стандарда једној држави на европском континенту условљава тиме да се та држава одрекне дела своје територије.
Време које би Србија утрошила на достизање европских стандарда никако не би било изгубљено време. Достизање европских стандарда би константно водило унапређењу животног стандарда и квалитета живота. Исто тако, оно би знатно скратило будуће приступне преговоре о статусу, тј. приступању Србије ЕУ – будући да је главни предмет тих преговора управо достизање европских стандарда на којима би Србија у међувремену радила. Коначно, овај приступ би Србију релаксирао политичких притисака за усиљене преговоре са Приштином „под покровитељством ЕУ”.
Адвокат из Београда
