субота, 27.05.2017. ✝ Верски календар € Курсна листа
Последња измена 09:57

Два века Вукове задужбине

недеља, 08.11.2015. у 18:00
Вукова задужбина у Београду (Фото Википедија)

Као аутор књиге „Задужбинарство код Срба”, у којој je обрадио више од 120 задужбина, фондација и фондова, Славко Вејиновић (1949), схватио је да су постојале, а да и данас постоје задужбине које су оставиле дубоки траг у летопису српског народа. Велики део свог радног века Вејиновић је провео у Вуковој задужбини. Ту је, непосредно, на лицу места, имао прилике да се упозна са организованошћу и радом ове наше значајне задужбинске установе и да сагледа дубину бразде коју је она заорала на „ползу свог народа”. Због тога је настојао да у књизи „Вукова задужбина у 20. и 21. веку” (издавач Вукова задужбина), представи све најзначајније активности Вукове задужбине.

Вукова задужбина оснивана је два пута у размаку од педесет година.

Први пут основана је 1937. године поводом обележавања сто педесете годишњице рођења Вука Стефановића Караџића (1787–1864). Њен рад прекинут је почетком Другог светског рата. Други пут Вукова задужбина је основана 1987. године, поводом обележавања двестоте годишњице рођења Вука Караџића. Основана је као невладина, самостална народна установа, која се бави свим областима народног живота и стваралаштва, у духу трајних вредности Вуковог дела. Посебну пажњу посвећује неговању српског језика и језичке културе.

Од оснивања Вукове задужбине, 1987. године, па све до данас, истиче Вејиновић, постојала је јака свест о стратегији њеног рада и развоја. То се, можда, најбоље види у богатој и разноврсној издавачкој делатности: „Старо српско рударство” (2002), „Срем кроз векове – Слојеви култура Фрушке горе и Срема” (2007), „Банат кроз векове – Слојеви култура Баната” (2010) и „Бачка кроз векове – Слојеви култура Бачке” (2014). У припреми је „Шумадија кроз векове – Слојеви култура Шумадије”.

Колику пажњу Вукова задужбина посвећује актуелним питањима очувања и заштите српског језика и ћирилице најбоље се може видети из зборника које је објавила: „Актуелност Вукових порука” (2009), „Творци српског књижевног језика” (2011), као и зборника „Живе традиције српског књижевног језика (Доситеј Обрадовић – Вук Караџић)”, који су за штампу заједнички приредили Вукова и Доситејева задужбина.

Имајући у виду од коликог су значаја за развој српске културе у 18. и 19. веку биле Вукове трајне поруке и поуке које је излагао у својим „Даницама” (Беч, 1826, 1827, 1828, 1834; Будим, 1829), Вукова задужбина је, управо по угледу на Вукову бечку „Даницу”, покренула 1994. године српски народни илустровани календар, савремену националну читанку, у духу најбољих традиција Вуковог истоименог календара-забавника.

Последњих година Вукова задужбина велику пажњу посвећује раду са младима, а посебно на плану неговања српског језика и ћирилице. У том погледу, поред покретања „Данице за младе”, од великог су значаја и њени други пројекти: објављивање „Граматикe српског језика за основну школу”; „Кратког правописa српског језика Матице српске” и ауторског рада „Ћирилица – српска калиграфска баштина”. Задужбина настоји да континуирано унапређује сарадњу са школама кроз „Вуково читалиште” и покровитељство многих ученичких такмичења која су посвећена српском језику и ћирилици.

У току Другог светског рата и после њега, наглашава Вејиновић, задужбинарство доживљава тежак ударац. Имовина је национализована и експроприсана, неке непокретности су продате или су их, пак, преузела друга лица. За одузете непокретности није исплаћивана никаква надокнада (противвредност), а ако је и исплаћивана, била је знатно нижа од њихове стварне вредности. Оно што је од те имовине и остало, временом је потрошено, развучено или се утопило у неке фондове, тако да јој се губи сваки траг. Од некада великих и славних задужбина остале су само зграде са називима њихових добротвора. Са неких су, чак, скинуте бисте и табле са именима њихових оснивача и ктитора.

Задужбина

„Највећа је задужбина начинити намастир, или цркву, као што су Српски цареви и краљеви градили; потом је задужбина начинити ћуприју на каквој води, или преко баре; калдрму по рђавом путу; воду довести и начинити близу пута (и то се каже градити, и начинити – себи – задужбину); усадити или накалемити воћку близу пута, гладног наранити, жедног напојити, голог ођести (но ово се каже чинити, и учинити задужбину) итд.”


Коментари0
28a12
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Почетна /

Архива Импресум О нама Контакт Претплата Оглашавање Правила коришћења Бизнис Клуб

Пријавите се на нашу маилинг листу

* Обавезна поља