понедељак, 13.07.2020. ✝ Верски календар € Курсна листа
недеља, 08.11.2015. у 20:00

„Последња шанса” за Стадион Ташмајдан

Шездесетих година „Шанса” је носила назив „Таш кафе” (Фото Архива ресторана „Последња шанса”)

У срцу Београда, надомак Ташмајданског парка, већ четири године из прашине и неугледног градилишта ниче Стадион Ташмајдан. Његово ново, улепшано лице, према најавама градских власти, требало би коначно да буде „откривено” крајем фебруара 2016. године. Нове одаје, степенице и трибине поплочане беличастим гранитним каменом са Букуље, платои, кровна тераса, капије… све то ускоро ће бити цакум-пакум, онако како и доликује заштићеном споменику културе у оквиру целине Стари Београд. До тада, радници „Самекс групе – Болеч” имаће још задатака, а један од важнијих је и адаптација ресторана „Последња шанса”, односно његове фасаде, крова и терена око угоститељског објекта за излазе са стадиона.

Сем нових зидина које гледају на стадион, култно окупљалиште гимназијалаца, студената и боема, некадашњи „Таш кафе”, ускоро би требало да добије и нову кровну конструкцију, кухињу и модерну терасу са погледом на ташмајданску арену.

– Стара кухиња је измештена, нова ће гледати на стадион. Са обе стране ресторана водиће степенице до трибина. Из баште ће моћи да се посматрају концерти и ново клизалиште – открива Ратко Вукадиновић,     управник „Последње шансе” која је шездесетих и седамдесетих година минулог века радила непрекидно дању и целе ноћи, па је и њен назив био потпуно у складу са наменом. Кафана је 1982. године престала да буде једино градско састајалиште чија су врата отворена дан-ноћ.

Стари боемски дух сачуван је у сваком „Шансином” камену, у сваком гесту конобара који и дан-данас носе лептир-машне, у старим и редовним гостима... Међу њима је било и угледних људи, уметника, писаца, новинара: легенда „Политике” Предраг Милојевић је у току преподнева волео да „цугне” лозовачу, Момо Капор, Душко Радовић, Тома Здравковић, Преле... Неупоредиви господин српског журнализма Мирослав Миро Радојчић долазио је у „Шансу” искључиво у току дана, присећа се Вукадиновић, а у чарима ташмајданске кафане уживали су писци и песници Васко Попа, Брана Црнчевић, Милорад Павић...


Стари боемски дух сачуван је у сваком „Шансином” камену, у сваком гесту конобара који и дан-данас носе лептир-машне, у старим и редовним гостима... (Фото Раде Крстинић)

– У то време долазили су врхунски интелектуалци, а умели су да наврате и момци који нису били на добром гласу. Нису правили веће инциденте. Знало се: кад би искрснуо неки проблем, једноставно би излазили  напоље. После фер туче, обавезно би се враћали унутра – открива Вукадиновић.

Шездесетих година „Шанса” је носила назив „Таш кафе”. Госте је најпре грејала „бубњара”, да би старинску фуруну с временом заменила нафтарица. Од 1982. стигло је и етажно грејање.

Оно што и дан-данас краси „Последњу шансу” окачено је на зиду ове кафане. Крупним словима исписано је да је баш овде прочитан Хатишериф 1830. године, којим је Србији омогућено успостављање аутономије у односу на Османско царство.

– Тако важан историјски догађај није обележен никаквим спомеником у престоници, осим овим у „Шанси”. Зато смо га и поставили на централно место. Документ је урадила још седамдесетих година уметница Ђурђина Ђорђевић. Редовно га одржавамо и урамили смо га у гипсани оквир – објашњава Вукадиновић.

-------------------------------------------------------------

Обнова комплекса – 546 милиона динара

Друга фаза обнове Стадиона Ташмајдан почела је средином априла ове године, а како су најављивали у Агенцији за инвестиције, радови на градилишту у Илије Гарашанина у потпуности би требало да буду окончани до фебруара следеће године. После тога овај заштићени споменик културе у оквиру целине Стари Београд требало би да добије употребну дозволу и тада ће бити спреман да прими прве посетиоце. Мајстори из „Самекс групе”, фирме која је изабрана за извођача, ове јесени адаптирају и ресторан „Шанса”. У истој етапи граде се и надстрешнице у Улици Илије Гарашанина, адаптирају просторије у оквиру објекта главне капије према тој улици и пренамењене у службени простор са топлотном подстаницом, биће преуређен и прилазни плато према склоништу из Абердареве улице. Такозваним бехатон плочама и природним каменом пореклом из Србије облажу се и плато, равни кров-тераса, приступна степеништа и трибине стадиона.

Другом фазом обнове отвореног стадиона практично су обухваћени делови објекта који нису били предвиђени техничком документацијом прве фазе, као и објекти који из технолошких или техничких разлога нису могли да се заврше у првој етапи. Очекује се да ће адаптација и санација целог ташмајданског комплекса бити око 546 милиона динара, док је за другу фазу радова уговорена вредност 104,7 милиона динара.

-------------------------------------------------------------

До сада урађено на Стадиону Ташмајдан:

– преуређене пратеће подтрибинске просторије

– обновљени  равни кровови-терасе

– уређени противпожарни пролази из Илије Гарашанина

– постављене нове инсталације, ограде на трибинама, око стадиона, око свих улазних капија...

– делимично поплочане трибине

Реконструкција ташмајданског комплекса је почела у септембру 2011, а планирано је да буде окончана за 15 месеци. Када стадион буде коначно отворен, понудиће 10.500 места за гледаоце – 7.500 на трибинама, док ће остатак места бити на терену, када се одржавају концерти и слични скупови.

Цео комплекс се простире на око 15.300 квадрата, од којих је 9.950 квадрата на отвореном.

-------------------------------------------------------------

Прво београдско гробље

После Другог српског устанка, кнез Милош је, изграђујући Савамалу, порушио низ страћара и иселио тај крај да би подигао државне зграде. Том приликом је измештено и прво српско гробље у Београду (1826–1828), и то баш на простор Ташмајдана. О томе сведочи један запис у „Годишњици Николе Чупића”:

„Гробље старо. Колико се зна, Београђани су своје мртве сахрањивали од некадашње Варош-капије наовамо, ка Зеленом венцу и доле ка Тоскиној чесми. Одатле је гробље измештено на Ташмајдан 1828. године. На Ташмајдану је гробље остало до 1886. а од те године београдски се мртви сахрањују на Новом гробљу преко Булбурдерског потока. На овом гробљу на Ташмајдану начињена је 1835. црква и посвећена Св. јеванђелисту Марку.” 

На старом гробљу били су сахрањивани најпознатији људи тог времена. Ту су почивали Ђура Даничић, Тома Вучић Перишић, Илија Милосављевић Коларац, Јосиф Панчић, Јоаким Вујић, Ђура Јакишић, Илија Гарашанин, Стојан Симић… И после званичног пресељења гробља са Ташмајдана, један део је још деценију и по коришћен за сахрањивање војника, дављеника и самоубица, подсећа Хранислав Милановић, пејзажни архитекта и аутор монографије „Зеленило Београд”.

Коментари1
2eada
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Пријавите се на нашу маилинг листу

* Обавезна поља