Питање које покреће др Драгољуб Петровић, редовни професор Филозофског факултета у Новом Саду, у тексту објављеном у „Политици”, Матица Бошњака је примила мирно и без узнемирења. Јер ова институција је навикла да углавном из Београда долазе ставови ниподаштавања, уз многе предрасуде када су у питању Бошњаци, ислам, регија Санџак и босански језик.
Изненађени смо, међутим, да тако тенденциозно и националистичко писање и негирање кључних идентитетских питања, долази из Новог Сада, великог града толерантне аутономне Војводине, у којој егзистира више од двадесет етноса и готово толико језика.
Зацело, став Одбора за стандардизацију српског језика и Института за српски језик при САНУ био је предмет ранијих наших реаговања, пре више од једне деценије. Сматрали смо, и сада сматрамо, да је тај негаторски став према босанском језику резултат идеолошке и експанзионистичке политике конзервативне Србије. Држимо, да политика данас у Србији иде другим путем, посебно од пре неколико дана, када су у Сарајеву заједно заседале владе БиХ и Србије, на челу са Денисом Звиздићем и Александром Вучићем. Ово истичемо управо због поштовања листа Политика, који има најдужу медијску историју од свих гласила на Балкану. Сматрамо да није етички и васпитно сугерисати како неко треба да се зове, или како треба да Бошњаци зову свој језик, јер је то питање решено на Свебошњачком Сабору 27-28. септембра 1993. у Сарајеву и на попису становништва, како у БиХ, тако и у регији Санџак. Исто тако, сматрамо да Бошњаци никог, па ни Србе неће учити, како ће свој језик звати. То је њихово историјско и људско право. Бошњаци ће се Србима и свим другим народима обраћати на начин како они желе да им се неко обраћа. Према томе, сматрамо да су далеко иза нас времена, када су власти у Србији и Црној Гори од Бошњака правили перегрине (читај, народ без домовине и без праве националне особености, за време Римске империје).
А професор Петровић може да запамти да је на парадигми бошњачког-санџачког песништва решено големо књижевно хомерско питање. Ту енигму су решили истакнути професори и истраживачи са Харварда, почетком 30-их година прошлог столећа, који су снимили 19 епова од песника Авда Међедовића (Аково, Бијело Поље, 1866–1953), и који су овог ненадмашног Пјевача прича вредновали као некога ко је својим певањима надмашио једног Хомера.
Зацело, народ којем припада један Авдо Међедовић, чији опус се изучава на многим светским универзитетима, заслужио је бар мало поштовања од проф. Петровића. А што се тиче самог босанског језика, предложио бих му да погледа Босанско-турски рјечник, који је саставио чувени бошњачки просветитељски мислилац и писац Мухамед Хаваyи Ускуфи (1584–1644), који је објављен у Тузли 1631. године. Да подсетим, реч је о савременику Френсиса Бекона (1561–1626), Томаса Хобса (1588–1679) и Џона Лока (1632–1704). Зато сам слободан да питам професора Петровића какву баштину тада има српски народ, према чијој савременој културној и филозофској традицији имамо један етичко-естетски респект, што можемо потврдити многобројним делима из пера истакнутих бошњачких писаца академика, почев од Мехмеда Меше Селимовића, Ћамила Сијарића, Алије Џоговића и других.
Јасно, ово је широко питање и за велику дискусију. Ако др Драгољуб Петровић буде вољан, биће позван од Матице Бошњака Санџака да говори на скупу о босанском језику, а препоручићемо да га позове и Интернационални универзитет у Новом Пазару, где постоји равноправна катедра на Департману за филологију за босански и српски језик. И на тој катедри др Петровић може да изнесе и образложи своје ставове и да добије научни одговор.
*Академик, проф, председник Матице Бошњака Санџака, Нови Пазар
