среда, 11.12.2019. ✝ Верски календар € Курсна листа
Последња измена 15:33
10 ПИТАЊА О КРАЉЕВИЋУ МАРКУ Епски јунак свих Јужних Словена

Србин који је постао легенда

Принц Марко Мрњавчевић је био оличење правог средњовековног витеза, оданог свом народу и вери, али и човек „од крви и меса” који се венчавао три пута, и то два пута са истом женом, имао дете, путовао, читао, ишао у лов...
Аутор: Александра Мијалковићпетак, 20.11.2015. у 08:15
Марко Алексић и Марко Краљевић на фресци из 1377. године у цркви Светог Димитрија у селу Сушица крај Скопља

Краљевић Марко је најпознатији српски епски јунак, помиње се у предањима свих јужнословенских народа, међутим, да ли је био и стварна историјска личност? Марко Алексић, историчар и магистар археологије, после опсежног истраживања не само да је доказао његово постојање, већ је први пут, у својој књизи „Марко Краљевић, човек који је постао легенда” испричао целу, истиниту причу о храбром и племенитом средњовековном витезу Марку Мрњавчевићу, његовом животу и добу.

Алексић је показао да „мрачни” средњи век у Србији и није био баш тако мрачан, напротив. Наша је земља тада грабила напред крупним корацима, ширила границе и видике, удобан живот није био само привилегија властеле, а у време рођења будућег принца Марка (око 1335–1340. године) српско племство и цело друштво је по култури, образовању и манирима спадало међу најузорније у Европи.

1. Ко је, заиста, био Марко Краљевић, и како је постао – легенда?

За мене је највеће откриће било до које мере можемо да реконструишемо његов живот и личност. Истраживања су доказала да је био прави средњовековни витез и владар, за разлику од Марковог епског, архетипског непријатеља Турчина Мусе Кесеџије, који је вероватно настао према лику једног од Бајазитових синова, рођеног много касније. Тако је Марко себе доживљавао, а тако су га доживљавали и његови савременици. Још за живота је стекао поштовање широм наших простора, и зато је убрзо након погибије 1395. почео да прераста у легенду.

2. У чему се истина о њему разликује од митова, или обрнуто?

У епском Марку Краљевићу налазе се различити слојеви. Са једне стране, он је – попут, на пример, античких хероја Херакла или Ахила – јунак велике снаге али и необуздане природе, па тако оре царске друмове, пије уз рамазан вино, растерује Турке на буљуке и тера цара до дувара… Али он у нашем народном предању има и особине правог средњовековног витеза: „не суди ни по бабу ни по стричевима, већ по правди Бога истинога и књигама староставним” и верује да му је боље „изгубити главу него своју огрешити душу”. Управо ово су, иначе, основни принципи средњовековног витештва. Витезови су и настали као заштитници вере, правде и нејаких, и неговали су идеал сиромаштва, по чему су били војнички еквивалент монасима. Суштина витешког морала заснивала се на хришћанским начелима тог времена, што су заправо општељудске вредности које и данас симболизују витештво. Историјски Марко се руководио тим начелима.

3. Он је српски епски јунак, али га „присвајају” и неки околни народи. По чему је „њихов” Марко другачији од „нашег”?

Марко Краљевић је наш национални јунак, али су га прихватили и околни народи као део своје културе. Песме о њему су се још у 19. веку певале и забележене су на широком простору од јужних Алпа до Црног мора, тако да представља регионални културни феномен, на сличан начин на који данас настају глобални културни феномени. То није присвајање, већ пре признање некој култури да може успешно да успоставља везе са другим срединама и да се у позитивном смислу наметне као носилац општих вредности. Данас је у науци неоспорно да историјски Марко Краљевић, као и његова породица Мрњавчевића, припадају српској културној и државној традицији, али је, са друге стране, епски Марко јунак свих Јужних Словена, на начин како су они у прошлости вековима доживљавали своју блискост и заједнички идентитет. Његов лик је израстао у највећи еп наших простора и чува сећање на једно херојско доба, када је овдашње друштво остварило врхунске домете и највећа културна и цивилизацијска достигнућа Јужних Словена. Марко Краљевић заправо симболизује јединство овдашњих народа на средњовековни начин, када смо могли самосталније да се повезујемо и када нису постојале поделе на „нашег” и „њиховог”, или нам их барем нису тумачили други, нити то чинили тако искључиво како што то чине данас.

Марко Краљевић заправо симболизује јединство овдашњих народа на средњовековни начин, када смо могли самосталније да се повезујемо и када нису постојале поделе на „нашег” и „њиховог”, или нам их барем нису тумачили други, нити то чинили тако искључиво како што то чине данас.

4. Које сте детаље из приватног Марковог живота посебно обрадили у књизи, и да ли сте неке изоставили, можда као непроверене?

Књига је замишљена да пружи историјске чињенице и најновија сазнања на популаран, али пре свега научни начин, што значи да нисам ништа изостављао зато што би то евентуално било (не)повољно из било ког разлога. Трудио сам се да не бежим ни од једног питања, већ напротив, да им идем у сусрет. Једно од најзанимљивијих јесте приватан живот Марка Мрњавчевића. Сад знамо да се женио најмање три пута, и то два пута једном истом женом, што је готово незабележен случај у средњем веку! Његови брачни односи су били, рецимо то тако, сложени, а неке сцене и догађаји оставили су трага у народном предању чак и у удаљеном Дубровнику, где су се препричавали њихови детаљи. Први пут је истражена и биографија његове жене Јелене, и управо то нам открива неке потпуно неочекиване податке о нашем јунаку. До сада су се и наука и народно предање готово без изузетка слагали да Марко Краљевић није имао потомке, међутим показало се да је он са Јеленом највероватније имао бар једно дете, ћерку по имену Ирена.

5. Трагајући за истином о Марку Краљевићу открили сте и неке погрешне представе о њему као историјској личности, о неким његовим савременицима и том добу?

Ми смо средина која веома воли историју, посебно средњовековну, али још је присутан стереотип о „мрачном” средњем веку. Зато сам желео да на темељу нових истраживања осветлим епоху Марка Краљевића и наше средњовековно друштво на свеж и разумљив начин, онако како се данас средњи век представља у свету, обухватајући и неке сложеније друштвене теме као што су породични односи, положај жене у друштву и слично. Показало се да постоји пуно тога новог и занимљивог, али и да о нашем јунаку имамо лошије мишљење него што он то можда заслужује. Једна од најчешћих тврдњи је да је био турски вазал. Међутим, неки до сада недовољно познати подаци из турских извора указују да је он заправо највећи део своје владавине провео успешно чувајући своју самосталност. Постао је турски вазал тек онда када су сви други хришћански владари око њега то већ били, и када је то представљало једини преостали начин да помогне свом народу.

6. Какав је био однос Марка према Турцима, српској властели, суседним владарима?

Кад је, после погибије оца Вукашина и стрица Угљеше 1371. године, ступио на власт у својој држави, Марко се суочио са великим искушењима. Поред напада Турака, суседи су му одузимали поседе и важне градове, па је и његова властела почела да га напушта. Уз све то, десио се и коначни разлаз са женом Јеленом, која је отишла код свог брата Томе Прељубовића и са собом је повела њихову ћерку. Међутим, када је годину дана касније умрла Томина ћерка, Марко је показао разумевање за бившег шурака и дозволио је да неке поседе који су се налазили у држави Мрњавчевића приложи светогорском манастиру у име своје покојне ћерке. Овај гест, као и његово држање према другим суседима, сведочи да је био мудар и помирљив владар. Због тога је стекао широко поштовање савременика. О томе говори и податак да су сачуване и његове последње речи. Чуо их је и запамтио млади Стефан Лазаревић, који се тог 17. маја 1395. године борио раме уз раме крај Марка Краљевића у бици на Ровинама. Обраћајући се свом старом ратном другу Константину Драгашу, Марко је рекао: „Ја молим Господа да буде хришћанима помоћник, а ја нека будем први међу мртвима у овом рату!” Ова порука нам открива човека који се и у критичним тренуцима трудио да поштује принципе витештва и остане одан свом народу.

7. У књизи цитирате многе народне стихове о Марку Краљевићу и Мрњавчевићима, па и клетву краља Вукашина: „Сине Марко, да те Бог убије, ти немао гроба ни порода!” Зна ли се, ипак, где почива?

Јелена, Јелисавета и Јефимија
Мрњавчевићи су, као и друге српске и европске средњовековне племићке породице, имали породични грб. На њему се налазио и један женски лик, који носи наушнице истог типа као и оне какве има Маркова мајка на њеном једином сачуваном портрету. А управо овакве наушнице откривене су и у остави скупоценог женског накита из времена Марка Краљевића, која је ископана у његовој престоници – Марковој вароши у Прилепу. Ово јединствено благо, које се данас налази у Народном музеју у Београду, могло је припадати само некој владарки или високој племкињи, због чега се оправдано везује управо за краљицу Јелену. Она је заузимала посебно место у породици, о чему сведочи и то што ју је њен муж, краљ Вукашин, наводио уз себе у службеним документима, и то по надимку Лена, што је редак гест пажње. После његове погибије она се замонашила, али супротно уобичајеној слици о средњовековним женама монахињама, остала је веома активна у друштвеном животу, имала је своје поседе, двор и ковала је новац са својим именом. Ословљавали су је као краљицу Јелену и монахињу Јелисавету, а у јавности се појављивала у хаљини и са круном на глави. Жена још једног Мрњавчевића, Марковог стрица Угљеше, такође је оставила дубок траг у историји, која је памти по њеном монашком имену Јефимија. Ова изузетна жена великог талента и радозналости, још у младости је стекла врхунско образовање, па иако је други део свог живота провела без политичке моћи, средина ју је поштовала све до њене смрти, преко тридесет година. Јефимијина дела је сврставају међу најистакнутије уметнице средњовековне Европе, а њен пример показује не само да су тада у нашем друштву и жене имале приступ врхунском образовању и развијале своја интересовања, већ и да су могле јавно да их испољавају и да за то уживају признање у својој средини.

Очево проклетство се у том делу заиста испунило. Марко, додуше, јесте имао порода, али до данас није откривено место где је сахрањен. Према народном предању, његов је гроб на Светој гори, у манастиру Хиландар; неки ранији истраживачи су сматрали да је он у Марковом манастиру, задужбини породице Мрњавчевић; Дубровчанин Марко Орбин тврдио је почетком 17. века да Марко Краљевић почива у манастиру Блачанима крај Скопља… Чињеница је, међутим, да је доживео исту судбину као и његови отац, стриц и браћа, који су такође погинули далеко од куће и не знају им се гробови. С друге стране, управо то је омогућило митском Марку – као и многим другим јунацима у разним светским културама – да се, неспутан материјалним траговима, па ни гробом, слободно вине у небеса и легенду.

8. Како је живела властела на српском средњовековном двору, а како обичан народ?

Захваљујући напретку науке, сада знамо много више о српском средњовековном друштву него пре, на пример, десет или двадесет година. На нашем тлу рударство има веома дугу и богату традицију, а у средњем веку Србија је била један од водећих произвођача сребра у Европи. Ова привредна грана је представљала врхунску технологију тог доба и омогућавала је економски напредак земље. Археолошка и друга историјска грађа показују да нису само владар и племство имали висок животни стандард, већ да се и на селу и по мањим местима живело пристојно, па чак и лагодно. О томе сведоче и монументални надгробни стећци који показују да је и обично сеоско становништво могло себи да приушти овако скупе споменике, док украси на њима илуструју свакодневну материјалну културу тог доба. Поред осталог и то да су витешки турнири и обичаји били популарни широм земље, и да очигледно нису били само привилегија племства. У ово време нагло се развијају и наши градови, а становници су, као и у западној Европи, тежили економским и правним слободама. Поред модерне одеће и луксузног накита, сазнајемо и све више детаља о музици и забавама наших људи, исхрани и јелима или медицини која је у тадашњој Србији такође била врло развијена. Наши људи су посебно волели музику и певали су често и у разним приликама, без много разлике међу сталежима, нарочито током дугих караванских путовања, на коњу или пешице, о пољским радовима, код стоке и у разним другим приликама. Музичари су долазили из разних земаља, а домаћи су најчешће свирали трубу и наступали у групама, данас би рекли оркестрима.

9. Осим „јуначког срца”, српски витезови су морали да имају и добру опрему и савремено оружје. Краљевић Марко је, рецимо, користио свој чувени буздован, али и мач – насупрот турској сабљи?

Србија је располагала и многим водећим технолошким достигнућима тог доба. На пример, један од првих познатих мајстора јавних механичких часовника у свету био је Лазар Хиландарац, пореклом из Призрена, савременик Марка Краљевића. У његово време код нас је почела и употреба најстаријег ватреног оружја. Пошто је моја ужа специјалност средњовековно оружје и војска, доста пажње сам посветио новим открићима из ове области: сад можемо да реконструишемо комплетну опрему једног српског витеза из времена Марка Краљевића. Наши ковачи су створили и посебну врсту великог витешког мача који се звао српски мач, а први пут под тим именом се помиње у изворима управо у Марково време и нема сумње да је он умео да рукује њиме.

10. По чему се (још) истицала српска држава тог времена?

Нова открића показују да су наши преци, осим манастира и других споменика који данас представљају највеће домете светске културне баштине, и у другим сферама живота изградили уређено и цивилизовано друштво. Мислим да епски лик Марка Краљевића управо то покушава да нам поручи, да нас охрабри и улије нам самопоуздање да и данас будемо успешни и задовољни као што су то они некада били.


Коментари5
075b5
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.

Jele
Istina, nezna se mnogo toga o kralju Marku Mrnjavčeviću (1337-1395) ali osnovno se dobro zna. Bio je najstariji sin kralja Vukašina Mrnjavčevića (1308-1371), savladara cara Uroša Nemanjovića, sina cara Dušana Silnog (leto 1306-20.12.1355/02.01.1356). Kako je Anka Aleksandrova Basarabović, udato Nemanjić (1336-1397) ili ipak Uroš Nejaki (1337-1371), bio/la sterilna/lan te nisu imali potomstvo za 10 godina braka, kralj Vukašin, carev savladar i car su se dogovorili da Vukašinovog sina Marka proglase za carevog naslednika i krajem 1370., Marko je proglašen mladim kraljem, tj. naslednikom carevim. Kako je bilo izvesno da će se ugasiti carska loza, velika srpska vlastela se ponašala poput suverenih vladara, orođavala se sa carem preko direktnih, bočnih i pobočnih porodičnih linija i utrkivala se oko prevlasti za nasleđe carske krune. Najdalje je u tome uznapredovao velikaš Vukašin Mrnjavčević. Marko je 1370. godine trebao da se oženi plemkinjom iz porodice Šubić. Bio je to ugovoreni
Primus
Pronicljivom oku srpskog naroda nije promaklo da bi budućnost tadašnje Srbije bila drugačija. Da su braća Mrnjačevići, kao snažne ličnosti, došla na presto Srpske Carevine istorija bi bila drgačija. Nažalost, upavši u zamku na Marici, goreći od želje da pokažu svoju moć i spremnost, izginuše i ne uspeše da skinu sa vlasti sina Cara Dušana Silnog- Uroša nejakog. Otuda sva nada koja se pretvori u tugu kroz ep o Marku Mrnjačeviću koja u svom beznađu ode čak do predhrišćanskih verovanja, no spasa nije bilo. Uzgred da kažem i to, da je Vuk Branković izričito hteo da se Srbija priključi , tada moćnoj Ugarskoj državi kako bi nastavila da postoji nakon pobede na Kosovskom boju i povlačenja Turaka, no bi sprečen od jedne žene, koja, da bi zadržala vlast i privilegije-prodade Srbiju Turcima i napravi ugovor o vazalstvu sa njima. Ta žena se zvala MILICA i to je ona kojom je bio oženjen Knez Lazar (nije se libila da i sopstvenu ćerku-Oliveru da u turski harem samo da bi zadržala postojeći poredak)
Kralj ili kraljević
Odličan tekst.Nedostaje objašnjenje zašto Marka Kraljevića u Makedoniji zovu Kralj Marko.
Lu
Mitski Marko Kraljevic najvise dodiruje identitet Srba. On je lik na kojeg je trebalo da se ugledamo, tako nas uce od rodjenja. Marko za Srbe je slicno sto i Isus za hriscane. Da bi se razumeli Srbe potrebno je razumeti i taj mit. Ne vidim samo upotrebu i dalje uloge zrtve, 500 godina pod Turcima, Turci nas mucili. Svakako, pametno je znati svoju istoriju kako ne bi ponavljali greske, ali moramo li kao narod da patimo zbog svake prolivene suze nasih predaka? Ako smo Turke trpeli, zasto moramo da i dalje trpimo. Zasto biramo da budemo bespomocni. Proslo je vreme Turaka, hajde da ne jasemo vise sebe izigravajuci gore Turcine nego sto su oni bili. Hajde budite hrabri Marko Kraljevic pa ucinite nesto da poboljsate svoju okolinu, da kazete "NE". Nismo bespomocni. Nego nam odgovara da svoje stranacke veze iskoriscavamo, a onda kukamo kako nam drzava ne valja. Mi smo je unistili. Lepa ideja "Politike" da se ljudi upoznaju i prisecaju istorije, ali nekada je vreme da nastavimo dalje.
OBNOVA VREDNOSTI i TRADICIJE
Srbija će OBNOVITI sve vrednosti iz svoje slavne tradije iz doba Nemanjića, kada ponovo postane Kraljevina, sa protokolarnom ulogom Kralja, a vlast bude pripadala NEPOSREDNO IZABRANIM narodnim poslanicima.
Препоручујем 7

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Почетна /

Пријавите се на нашу маилинг листу

* Обавезна поља