недеља, 24.03.2019. ✝ Верски календар € Курсна листа
Последња измена 22:41

Примање хришћанства преко глагољице и ћирилице

У Србији се готово миленијум користи ћирилица, а латиница скоро један век
Аутор: Др Бранкица Чигојасубота, 21.11.2015. у 10:05
Дарко Новаковић/каленић

Раз­вој ћи­ри­лич­ке пи­сме­но­сти код Ср­ба у ве­зи је са ве­ли­ким кул­тур­ним пре­о­кре­том у раз­во­ју сло­вен­ских кул­ту­ра у IX ве­ку, ка­да су Сло­ве­ни по­че­ли при­ма­ти бо­го­слу­же­ње на ста­ро­сло­вен­ском је­зи­ку. Го­ди­не 862. мо­рав­ски кнез Рас­ти­слав (846–870) обра­тио се ви­зан­тиј­ском ца­ру Ми­хај­лу III да мо­рав­ској зе­мљи по­ша­ље хри­шћан­ске ми­си­о­на­ре ко­ји зна­ју сло­вен­ски је­зик. Има­ју­ћи у ви­ду по­тре­бе не са­мо Ве­ли­ко­мо­рав­ске кне­же­ви­не не­го и сво­је по­ли­тич­ке ин­те­ре­се пре­ма сло­вен­ским зе­мља­ма на Бал­ка­ну, ви­зан­тиј­ски цар одо­брио је ми­си­ју ме­ђу мо­рав­ским Сло­ве­ни­ма. Је­зи­ци­ма ко­ји су се сма­тра­ли све­тим и је­ди­но по­год­ним за про­по­ве­да­ње хри­шћан­ства (грч­ки, ла­тин­ски и хе­бреј­ски) та­ко је при­до­дат и сло­вен­ски (ста­ро­сло­вен­ски). За ову ми­си­ју ви­зан­тиј­ски цар ода­брао је со­лун­ску бра­ћу (Кон­стан­ти­на Ћи­ри­ла и Ме­то­ди­ја), ко­ји се сма­тра­ју уте­ме­љи­те­љи­ма сло­вен­ске пи­сме­но­сти и књи­жев­но­сти.
При­хва­тив­ши ми­си­ју, Кон­стан­тин је са­ста­вио пи­смо, и то нај­ве­ро­ват­ни­је гла­го­љи­цу, углав­ном мо­ди­фи­ко­ва­њем грч­ке ми­ну­ску­ле (ма­лих сло­ва), док су ре­ше­ња по­је­ди­нач­них сло­ва у ве­зи са ста­рим се­мит­ским и коптским пи­смом ко­ја су ми­си­о­на­ру би­ла по­зна­та. По­сле то­га је на сло­вен­ски ди­ја­ле­кат из око­ли­не Со­лу­на, ко­ји је до­бро по­зна­вао, са грч­ког, за­јед­но са сво­јим бра­том, пре­вео иза­бра­не де­ло­ве књи­га Све­тог пи­сма, нео­п­ход­не за слу­жбу. Та­ко су Сло­ве­ни до­би­ли свој пр­ви књи­жев­ни је­зик и пр­во пи­смо, гла­го­љи­цу. Тим је­зи­ком ни­је се го­во­ри­ло, њи­ме се по­ја­ло, слу­жио је за ли­тур­ги­ју и за пре­во­де хри­шћан­ских са­др­жа­ја са грч­ког је­зи­ка. На­зив гла­го­љи­ца (пре­ма ста­ром сло­вен­ском гла­го­лу гла­го­ља­ти – „го­во­ри­ти”) да­ли су му сла­ви­сти у XIX ве­ку. 
Ка­ко но­во­на­ста­ле по­ли­тич­ке при­ли­ке у Мо­рав­ској не до­зво­ља­ва­ју ми­си­о­на­ри­ма да на­ста­ве са ра­дом, је­дан део уче­ни­ка со­лун­ске бра­ће успе­ва да се упу­ти на југ ме­ђу Ју­жне Сло­ве­не. Бу­гар­ска др­жа­ва зва­нич­но је до­би­ла пра­во на сло­вен­ско бо­го­слу­же­ње на ста­ро­сло­вен­ском је­зи­ку 893. го­ди­не, оту­да је и ра­зу­мљи­во да су уче­ни­ци со­лун­ске бра­ће у Пре­сла­ву, у ко­ме је већ не­го­ва­на пи­сме­ност, мо­гли не­сме­та­но на­ста­ви­ти сво­ју ми­си­о­нар­ску де­лат­ност. Ћи­ри­ли­ца је, пре­ма то­ме, као уре­ђе­но пи­смо на­ста­ла у Си­ме­о­но­вој Бу­гар­ској. 
Прет­по­ста­вља се да је уче­ник пре­слав­ске шко­ле Кон­стан­тин Пре­зви­тер пре­у­ре­дио ћи­ри­ли­цу за по­тре­бе ста­ро­сло­вен­ског је­зи­ка, углав­ном по угле­ду на ва­ри­јан­ту грч­ке ма­ју­ску­ле (ве­ли­ких сло­ва), и то ун­ци­ја­лу (грч­ко све­ча­но пи­смо), али де­ли­мич­но и по узо­ру на гла­гољ­ска пра­во­пи­сна ре­ше­ња. Ћи­ри­ли­ца је јед­но­став­ни­ја и лак­ше са­вла­ди­ва у од­но­су на ви­зу­ел­но ком­пли­ко­ва­ни­ју гла­го­љи­цу, та­ко да је с вре­ме­ном углав­ном по­ти­сну­ла упо­тре­бу гла­го­љи­це. 
О при­ма­њу сло­вен­ског бо­го­слу­же­ња на ста­ро­сло­вен­ском је­зи­ку, као и о да­љим пу­те­ви­ма ши­ре­ња ста­ро­сло­вен­ске пи­сме­но­сти ме­ђу Ср­би­ма и Хр­ва­ти­ма из тог ра­ног пе­ри­о­да има вр­ло ма­ло по­да­та­ка. Оно што је из­ве­сно је­сте да, ка­ко и код дру­гих Сло­ве­на, с вре­ме­ном и код Ср­ба на­ста­је на­ци­о­нал­на ре­дак­ци­ја ста­ро­сло­вен­ског је­зи­ка – срп­ска, тј. по­ср­бља­ва­ње у ду­ху што­кав­ског на­реч­ја.
Срп­ска ре­дак­ци­ја мо­ра­ла је на­ста­ти у срп­ској сре­ди­ни за­то што су Ср­би књи­ге са сло­вен­ским бо­го­слу­же­њем у сво­јој сре­ди­ни из­го­ва­ра­ли она­ко ка­ко су је­ди­но и мо­гли: у ду­ху свог на­род­ног, (раз)го­вор­ног је­зи­ка. На­и­ме, ста­ро­срп­ски на­род­ни је­зик до кра­ја де­се­тог и по­чет­ка је­да­на­е­стог ве­ка, али и у ка­сни­јим епо­ха­ма раз­во­ја, пре­тр­пео је про­ме­не на из­го­вор­ном пла­ну, и тим про­ме­на­ма се нај­ста­ри­ји књи­жев­ни је­зик код Сло­ве­на мо­рао при­ла­го­ди­ти.  
Та­ко у срп­ској сред­њо­ве­ков­ној пи­сме­но­сти раз­ли­ку­је­мо три раз­ли­чи­та ти­па пра­во­пи­са с об­зи­ром на ин­вен­тар сло­ва и раз­ли­чи­та пра­во­пи­сна ре­ше­ња: зет­ско-хум­ски, ра­шки и ре­сав­ски (на­зва­ни су пре­ма во­де­ћим цен­три­ма срп­ске пи­сме­но­сти). Те из­ме­не на­ста­ле су у те­жњи да се што пре­ци­зни­је озна­чи гла­сов­ни лик ре­чи, по­себ­но у ве­зи са од­ре­ђе­ним гла­со­ви­ма ко­ји­ма су се од­ли­ко­ва­ли и срп­ски на­род­ни го­во­ри и срп­ско­сло­вен­ски је­зик (по­пут љ, њ, ј или у на­род­ном је­зи­ку ћ и ђ). 
На осно­ву ста­ња у срп­ским ћи­рил­ским спо­ме­ни­ци­ма из сре­ди­не и кра­јем XII ве­ка мо­же се ре­ћи да се у још ду­бљој про­шло­сти обра­зо­вао фонд срп­ске ћи­ри­ли­це пре­ма гла­го­љи­ци. Та­ко је пр­во­бит­на ћи­ри­ли­ца код Ср­ба зна­ла за словo ђерв (ђ), ко­је је на­ста­ло по узо­ру на гла­гољ­ско сло­во ђерв (ста­ро­сло­вен­ска ћи­ри­ли­ца за ово сло­во не зна). Ово је сло­во по­ста­ло ди­фе­рен­ци­јал­на гра­фе­ма ме­ђу нај­ста­ри­јим срп­ским ћи­рил­ским пра­во­пи­си­ма. 
Оно се упо­тре­бља­ва­ло у зет­ско-хум­ском пра­во­пи­су за озна­ча­ва­ње су­гла­сни­ка ђ, а ка­сни­је и ћ, те оту­да у ње­му већ у нај­ста­ри­јем при­мер­ку по­ве­ље Ку­ли­на ба­на (1189) на­ла­зи­мо упра­во ђерв (ђ). Ово се сло­во у ра­шким ру­ко­пи­си­ма не ја­вља. Сма­тра се да је ра­шки пра­во­пис, са дру­ге стра­не, сле­дио пра­во­пи­сну нор­му ста­ро­сло­вен­ске ћи­ри­ли­це. Тај пра­во­пис је у све­тло­сти но­вих кул­тур­но­и­сто­риј­ских при­ли­ка, под ути­ца­јем бу­гар­ског пра­во­пи­са, ево­лу­и­рао у то­ку по­след­ње че­твр­ти XIV ве­ка и у пр­вим де­це­ни­ја­ма XV ве­ка, и та­ко се де­фи­ни­тив­но фор­ми­рао тзв. ре­сав­ски пра­во­пис. 
Ру­ко­пи­си из XIV–XVII ве­ка раз­ли­ку­ју се већ сво­јим спо­ља­шњим из­гле­дом по пи­ри­ту­си­ма и ак­цен­ти­ма пре­у­зе­тим из грч­ке ор­то­гра­фи­је. По­но­во се па­зи на упо­тре­бу кси, пси и оме­ге и дру­гих грч­ких сло­ва на од­го­ва­ра­ју­ћим ме­сти­ма. У ин­тер­пунк­ци­ји се ја­вља за­пе­та, ко­ја се сре­ди­ном XIV ве­ка по­че­ла упо­тре­бља­ва­ти по узо­ру на грч­ки пра­во­пис. Од по­себ­ног је зна­ча­ја и по­нов­на по­ја­ва де­бе­лог јер (ъ) (оста­ле пра­во­пи­сне шко­ле га не ко­ри­сте) по­ред тан­ког (ь).
Ова­кав се пра­во­пис, са ма­ње или ви­ше из­ме­на с об­зи­ром на цен­тре пи­сме­но­сти, одр­жао све до сре­ди­не XVI­II ве­ка. 
Про­фе­сор Фи­ло­ло­шког фа­кул­те­та Уни­вер­зи­те­та у Бе­о­гра­ду

 


Коментари4
3f7e1
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.

Божидар
"У Србији се готово миленијум користи ћирилица, а латиница скоро један век". Зато се АзБука користи неколико хиљада година јер је настала у Лепенском Виру као "резе и черте" праћења цикличног кретања "Мајке-Земље" око Јарила/Сунца што и данас ствара Коло васкрса природе. АзБука је дохришћански акростих који велича божанство "СветоВида", па је "Аз" на првом торањском азБучном сату Лазара Хиландарца на месту цифре "0/нула" а "Б и В" лигатуре на цифри "1" (јер је Бог Вид био један иако гледа на све четири стране света). СлоВенска идеја Кола - круга/нуле као вечног васкрса и извора свега била је неприхватљива за Грке, који су развили идеју "атомизма" и одбацили "нулу" и "S/КолоВрат/цифре" а тиме и азБуку, па је све очигледно у идеологији "васкрса" јер "глагољица" има фалусну форму и њен назив је "курулица" јер је као "обредна азбука" учила да се преци васкршавају рађањем деце, што је у генетском смислу тачно, Београдски професори не могу да се ослободе религиозних превара.
Божидар
Честитам нови дизајн. Али зашто су избачени стари коментари? Вратите кодове у виду бројева јер док променим тастатуру и погодим да ли је ваше W велико или мало прође време!! Повећајте број знакова на макар 1200. Уместо УНЕСИТЕ КОМЕНТАР логичније је старо ПОСЛАТИ КОМЕНТАР ако сам га већ унео! Све најбоље.
Виде Даничић
Е, мој Дарко, осврни се малко! Руски научник Кљосов утврдио је да протословени (nе као нација, јер такве нације нема, него као они који "слове" и говоре сличним језицима) имају исту хапло групу и родни код и да им је прапостојбина Србија и Косово и Метохија још од 5. миленијума п. н. е. Дакле, Срби су zaista народ најстарији, Србски језик је индоевропски језик са највећом сродношћu са санскртом. Срби су, дакле, словили још неколико миленијума пре Христа, значи да су имали своје писмо. То је била Србица, која је имала 20 заједничких графем са винчаницом. Дакле, много, много пре Ћирила и Методија Срби су имали своје писмо које су неки после солунске браће и њихове верзије старословенског писма назвали ћирилица...
savest...
Sloveni su kako im i ime kazuje poznavali pismo pre dolaska Cirila i Metodija....okanite se stereotipa i pozabavite se malo naucnim istrazivanjem....

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Почетна /

Пријавите се на нашу маилинг листу

* Обавезна поља