уторак, 22.10.2019. ✝ Верски календар € Курсна листа
Последња измена 10:12

Мркаљева и Вукова реформа ћирилице

Аутор: Др Бранкица Чигојанедеља, 22.11.2015. у 10:05
(Дарко Новваковић / Каленић)
Осам­на­е­сти век Ср­би су до­че­ка­ли са два је­зич­ка из­ра­за: срп­ско­сло­вен­ским и на­род­ним је­зи­ком. Срп­ска пра­во­слав­на цр­ква до­би­ла је по­се­бан је­зич­ки из­раз с об­зи­ром на та­да­шњи по­ло­жај Ср­ба у ју­жној Угар­ској – ру­ску ре­дак­ци­ју ста­ро­сло­вен­ског је­зи­ка, тј. ру­ско­сло­вен­ски је­зик (Ср­би­ја је тра­жи­ла по­моћ од пра­во­слав­не Ру­си­је у књи­га­ма и учи­те­љи­ма с об­зи­ром на то да је на­ци­о­нал­ни, кул­тур­ни и вер­ски иден­ти­тет Ср­ба у ју­жној Угар­ској у пр­вој по­ло­ви­ни XVI­II ве­ка био озбиљ­но угро­жен). 
 
Зна­чај­но је по­ме­ну­ти да се кла­сич­ном са­ста­ву срп­ско­сло­вен­ске азбу­ке при­кљу­чу­ју и сло­ва [ћ] (за су­гла­сни­ке ћ и ђ) и [џ], ко­ја озна­ча­ва­ју што­кав­ске гла­со­ве. Не тре­ба за­бо­ра­ви­ти да Ср­би од дру­ге по­ло­ви­не XVI­II ве­ка зна­ју и за ру­ску гра­ђан­ску ћи­ри­ли­цу, на­ме­ње­ну све­тов­ним тек­сто­ви­ма. 
 
У дру­гој по­ло­ви­ни XVI­II ве­ка, у скла­ду са зах­те­ви­ма но­вог вре­ме­на, са епо­хом про­све­ће­но­сти ко­ја се при­бли­жа­ва­ла, не­ра­зу­мљи­вост ру­ско­сло­вен­ског и ру­ског, по­себ­но у тек­сто­ви­ма са све­тов­ном са­др­жи­ном, усло­ви­ла је на­ста­нак сла­ве­но­срп­ског је­зи­ка (ме­ша­ви­не ру­ско­сло­вен­ског, ру­ског књи­жев­ног, срп­ско­сло­вен­ског и срп­ског на­род­ног је­зи­ка). Са упо­тре­бом сла­ве­но­срп­ског је­зи­ка у по­след­њим де­це­ни­ја­ма XVI­II ве­ка осе­ћа­ла се све ви­ше по­тре­ба при­ла­го­ђа­ва­ња ћи­ри­ли­це осо­би­на­ма срп­ског је­зи­ка. 
 
Вр­ху­нац по­сту­па­ка у ве­зи са пра­во­пи­сном ре­фор­мом ве­зан је за књи­жев­ни­ка Са­ву Мр­ка­ља (Са­ло де­бе­ло­га је­ра ли­бо азбу­ко­про­трес, Бу­дим 1810). Мр­каљ је у овој сво­јој књи­жи­ци на­су­прот до­та­да­шњим по­ку­ша­ји­ма из­вр­шио све­о­бу­хват­ну ре­фор­му ћи­ри­ли­це на­ме­ње­ну срп­ском књи­жев­ном је­зи­ку на на­род­ној осно­ви.
 
Ана­ли­зи­ра­ју­ћи сло­во по сло­во, Мр­каљ је не­ка за­др­жао, а не­ка пред­ви­део са­мо за од­ре­ђе­ну упо­тре­бу. Не­по­треб­на сло­ва је из­ба­цио. На тај на­чин до­би­је­на, ње­го­ва ре­фор­ми­са­на азбу­ка из­гле­да­ла је ова­ко: а, б, в, г, д, дь (=ђ), е, ж, з, и ï (=ј), к, л, ль (=љ), м, н, нь (=њ), о, п, р, с, т, ть (=ћ), у, ф, х, ц, ч, ш. О сло­ву и гла­су џ Мр­каљ се ни­је из­ја­снио.
Мр­ка­ље­ва ћи­ри­ли­ца или „мр­ка­љи­ца” мо­гла се од­мах при­ме­њи­ва­ти јер је Мр­каљ у сво­јој ре­фор­ми тра­жио ре­ше­ња у окви­ру по­сто­је­ћег слов­ног фон­да. На тај на­чин штам­па­ри­је ни­су мо­ра­ле ре­за­ти по­себ­на сло­ва, што је ову ћи­ри­ли­цу чи­ни­ло ла­ко при­мен­љи­вом. Ов­де, сва­ка­ко, тре­ба по­ме­ну­ти да је у Мр­каљ пре­у­ре­дио он­да­шњу цр­кве­ну ћи­ри­ли­цу, што је ре­зул­ти­ра­ло ди­рект­ним от­по­ром цр­кве, али и све­тов­них вла­сти пре­ма ре­фор­ми. 
 
Че­ти­ри го­ди­не по­сле Мр­ка­ље­ве књи­жи­це по­ја­вио се Вук Ка­ра­џић са сво­јом Пи­сме­ни­цом серб­ско­га ïе­зи­ка (Беч, 1814). Вук је за­пра­во у Пи­сме­ни­ци по­шао од Мр­ка­ље­ве ре­фор­ме, ко­ју је ви­со­ко це­нио, с тен­ден­ци­јом да оства­ри прин­цип је­дан глас (фо­не­ма) = је­дан знак. Та­ко је за кон­со­нан­те љ, њ, ћ, ђ Мр­ка­ље­ве ди­гра­ме [дь], [ль], [нь], [ть] Вук свео на по је­дан знак. Уме­сто ди­гра­ма Вук је увео зна­ке: [љ], [њ], [ћ] и [дь] (спо­је­но у јед­но сло­во) за су­гла­сник ђ.
 
Вук Ка­ра­џић је у сво­јој ре­фор­ми по­шао од Мр­ка­ље­ве ћи­ри­ли­це, ко­ју је уса­вр­шио на­шав­ши гра­фиј­ска ре­ше­ња за шест сло­ва, и то: [љ], [њ], [ћ] (ра­ни­је у Пи­сме­ни­ци 1814), [ђ] (ство­ре­ног мо­ди­фи­ка­ци­јом сло­ва [ћ] по на­цр­ту до­би­је­ном од Лу­ки­ја­на Му­шиц­ког, [џ] и [ј] (пре­у­зео из ла­ти­ни­це). На тај на­чин Вук је у пот­пу­но­сти спро­вео прин­цип је­дан глас (фо­не­ма) = јед­но сло­во.
Ву­ко­ву ре­фор­ми­са­ну ћи­ри­ли­цу јав­ност је усва­ја­ла по­сте­пе­но. Зва­нич­но је при­зна­та и при­хва­ће­на у Ср­би­ји тек 1868. го­ди­не.
Ка­ко се из овог пре­гле­да раз­во­ја срп­ске ћи­ри­ли­це ви­ди, у исто­риј­ском хо­ду вре­ме­на срп­ски цр­кве­ни и књи­жев­ни је­зик ме­њао се. У ње­му је, за­пра­во, за­пи­са­на сва исто­ри­ја срп­ског на­ро­да. Са ње­го­вом суд­би­ном је уско по­ве­за­на и суд­би­на ње­го­вих ста­ро­сло­вен­ских пи­са­ма гла­го­љи­це и ћи­ри­ли­це, а у по­след­њем ве­ку и ла­ти­ни­це. Јер оно што је­зик пам­ти, пи­смо чу­ва. У вр­тло­гу бал­кан­ске исто­ри­је суд­би­на срп­ског на­ро­да мо­же ста­ти у две ре­чи: се­о­бе и де­о­бе. Нај­ста­ри­ја по­де­ла по ве­ри из­ме­ђу Ср­ба и Хр­ва­та, а и по ре­ли­ги­ји (XV век) ка­сни­јих му­сли­ма­на (да­нас Бо­шња­ка) сто­ји као сим­бол, на­жа­лост, да­нас про­ту­ма­чен као сим­бол раз­два­ја­ња. 
 
Ме­ђу­тим, тре­ба има­ти у ви­ду, да по­сто­ји не­што мно­го ја­че и уза­јам­ни­је ме­ђу овим кул­ту­ра­ма. Све­ће су нам раз­ли­чи­те – али нам је све­тлост иста.
 
Про­фе­сор Фи­ло­ло­шког фа­кул­те­та Уни­вер­зи­те­та у Бе­о­гра­ду

Коментари1
bdf00
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.

goran
ни речи о томе да данашњи Срби не умеју да читају славеносрпске текстове. Комплетан српски литерарни опус пре "Вукове реформе" је нечитљив данашњем Србину.

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Почетна /

Пријавите се на нашу маилинг листу

* Обавезна поља