четвртак, 13.08.2020. ✝ Верски календар € Курсна листа
субота, 21.11.2015. у 22:00 Младен Кременовић

Како је дошло до мировног споразума

Учесници процеса указују да је пре доласка у Дејтон постојао далеко повољнији договор по РС, што руши мит о Милошевићевом великом успеху
Преговори у Дејтону, новембар 1995. Фото Бета

Бањалука – У сплету комплексних ратних околности које доносе и ситуације које нико не може предвидети, нити њима управљати, постоје и догађаји који се сматрају прекретницом у прихватању Дејтонског мировног споразума.

Према тврдњама саговорника „Политике”, међу којима су, осим добрих познавалаца америчке политике, и сами учесници дејтонских преговора, кључна претходница Дејтона била је промена политике у Београду и одлучност Слободана Милошевића да до мировног договора дође, макар и на штету Срба у Крајини, па делом и у Републици Српској. Али, и ништа мање важног прихватања реалности од стране америчких преговарача – да Република Српска мора да постоји и да добије међународну верификацију.

У свему што је Дејтону претходило постоје и дезинформације, па се у Америци најчешће верује како је предуслов за преговарачки процес била изненадна промена у војном односу снага на терену на штету Срба. До тога је дошло углавном због хрватске војске и тога што је Армија БиХ могла да се припреми и наоружа, што у САД тумаче као заслуге властите политике, будући да су, осим директног бомбардовања, у БиХ слали и наоружање преко Турске и тузланског аеродрома.

„Неки су уверени како је до мировног споразума дошло јер су Срби војно поражени, што је митологија, колико и то да је бомбардовање довело Србе за преговарачки сто. Добро се зна да је руководство Републике Српске споразумом овластило Слободана Милошевића да преговара у њихово име, што се десило пре самог бомбардовања. У наративу који влада у Америци, то се десило тек касније па, по тој логици, споразума не би ни било без бомбардовања”, каже Обрад Кесић, аналитичар добро упућен у америчку политику. Увод у историјски договор у бази „Рајт Патерсон” био је и заокрет Вашингтона, где је после три године игнорисања напокон схваћено да се морају уважити интереси Срба, који су показали вољу за властиту републику и да се само прихватањем реалности на терену може окончати рат.

„Пут до споразума водио је преко признавања Републике Српске. То се и десило. Амерички дипломата Ричард Холбрук у Швајцарској је напокон преломио да Српска треба да постоји и да такав договор треба да се постигне с Алијом Изетбеговићем”, истиче Кесић. У Српској постоји уверење да је Милошевић у то време по сваку цену желео да дође до споразума, о чему сведочи и увођење санкција Републици Српској, што је ометало припреме за одбрану саме Српске у тренуцима кад се знало да се припремају жестоке офанзиве.

Након што су офанзиве кренуле – без одговора Србије, потврдило се уверење да Србија није спремна за рат и да у Београду по сваку цену желе да се постигне споразум, што је Холбруку омогућило да у војну базу доведе Милошевића, Изетбеговића и Туђмана. Учесници процеса сећају се да је пре доласка у Дејтон постојао далеко повољнији договор по РС, што, како кажу, руши мит о Милошевићевом великом успеху.

Момчило Крајишник, вођа тадашње делегације Српске, већ је испричао да делегација РС није учествовала на тајним састанцима у Дејтону, а да је Милошевић оштетио Српску за Сарајево, излаз на море и Брчко. „Док смо шетали парком у Дејтону срео нас је Холбрук и рекао да треба видети како да се реши Сарајево. Био је велики притисак, ми смо рекли да пристајемо да буде дистрикт, а он је рекао: ’Хвала богу, решили смо све’. А онда је, тајном дипломатијом, све разрушено”, испричао је о тим преговорима Крајишник.

Српска јесте призната у Дејтону а, према ранијем договору, осим Сарајева у шест општина (по две за сваки народ) и коридора кроз Посавину, за Српску је био предвиђен и излазак на море. Изетбеговић се изненада предомислио, Туђман је повукао потпис, а преговори су поново отворени. Холбрук се онда послужио блефом – како је и признао у својој књизи – наредивши да се спакују кофери.

„Милошевић се уплашио, па пристао на отварање нових преговора и на то да Сарајево већински припадне Бошњацима. То обара мит да је Милошевић био добар преговарач који је у свему успео. Имао је среће да је Американцима било стало да постигну споразум па су били спремни на уступке Српској”, сведоче учесници преговора. Професор Владимир Лукић, један од чланова тима у Дејтону, пак, сматра да би Милошевићу и Србији у Бањалуци требало подићи споменик, оцењујући да Милошевић није крив за дејтонске мапе и губљење неких важних територија.

Конференција слична дејтонској у данашње време за многе је немогућа мисија. Осим што Америка за то нема вољу, Вашингтон више нема ни толику могућност за наметање решења. Моменат који се десио пре 20. година одигран је, по многима, у веома специфичним околностима, које се тешко могу поновити.

Европа, као и Америка, која у том тренутку била на врхунцу, управљајући целим међународним поретком, више нема снагу као деведесетих година, док Русија има већу моћ него тада и добре односе с Бањалуком. Осим моћи, Русија показује и политичку вољу да буде питана за ствари у регијама које сматра својим интересним зонама у спољној политици.

Ипак, сви су сложни да без Америке Дејтонски споразум не би могао да се постигне, што се, између осталог, види и по пропастима многих ранијих планова, од Кутиљеровог, преко Венс-Овеновог и других. Многи закључују да су кључну улогу кроз цели рат у БиХ имали Американци, који нису подржавали раније мировне преговоре, мислећи да се њима кажњавају Бошњаци, да би на крају дошли до споразума који је за Србе био повољнији од претходних.

Коментари0
e1b65
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Пријавите се на нашу маилинг листу

* Обавезна поља