Хелен­ска, ви­зан­тиј­ска и нео­хе­лен­ска тра­ди­ци­ја у кул­ту­ри на­ро­да ју­го­и­сточ­не Евро­пе пред­ста­вља­ју њи­хов не­раз­двој­ни део. Грч­ки исто­риј­ски, кул­тур­ни и је­зич­ки суп­страт те­мељ је све­ко­ли­ке бал­кан­ске над­град­ње, из­ра­жен ду­бље и вре­мен­ски да­ле­ко­се­жни­је не­го што је то слу­чај у мно­гим ван­бал­кан­ским кул­ту­ра­ма. Жи­вот и оби­ча­ји, је­зич­ка и књи­жев­на ми­сао сло­вен­ских и не­сло­вен­ских на­ро­да на овим про­сто­ри­ма из­гра­ђи­ва­ни су пре­те­жно по грч­ком узо­ру и на ре­цеп­ци­ји грч­ког је­зич­ког на­сле­ђа. При то­ме се из­два­ја­ју сле­де­ћи ви­до­ви ре­цеп­ци­је: 1. не­по­сред­не ве­зе на­ро­да ко­ји су ту кул­ту­ру ства­ра­ли, 2. ути­ца­ји хри­шћан­ске кул­ту­ре и цр­кве­не књи­жев­но­сти сред­ње­га ве­ка, 3. ме­ђу­соб­ни до­ди­ри пу­тем мо­дер­ног кла­сич­ног обра­зо­ва­ња за­сно­ва­ног на про­у­ча­ва­њу грч­ког је­зи­ка и пре­во­да са грч­ког и 4. са­мо­стал­ни ства­ра­лач­ки про­до­ри у све­ко­ли­ку хе­лен­ску ци­ви­ли­за­ци­ју од Хо­ме­ра до на­ших да­на.

Ов­де пр­вен­стве­но ми­сли­мо на се­ман­тич­ке од­ли­ке гр(е)ци­за­ма бу­ду­ћи да је за ана­ли­зу по­зајм­ље­ни­ца из јед­ног је­зи­ка у не­ком дру­гом по­треб­но „да бар је­дан од њих – или је­зик-да­ва­лац или је­зик-при­ма­лац – ка­сни­је ево­лу­и­ра, та­ко да се хро­но­ло­ги­ја на осно­ву тих раз­ли­ка мо­же ла­ко утвр­ди­ти“. То се по­себ­но од­но­си на вре­ме пре­у­зи­ма­ња грч­ких по­зајм­ље­ни­ца, као и на пу­те­ве ко­јим су нам те ре­чи до­шле. Не­ка­да су грч­ке ре­чи ула­зи­ле у срп­ски (или пи­са­ни је­зик цр­кве...) као књи­шке, у дру­гим слу­ча­је­ви­ма су та­кве књи­шке ре­чи пре­шле у на­род­не го­во­ре, тре­ћи пут је по­сре­до­вао цин­цар­ски или ко­ји дру­ги ет­нич­ки еле­мент.

Не­ки гре­ци­зми спа­да­ју у оне до­ста рет­ке сло­је­ве је­зич­ког на­сле­ђа из вре­ме­на пр­вих кул­тур­них до­ди­ра Ср­ба и Гр­ка. Тај ути­цај био је на­ро­чи­то сна­жан у до­ба Не­ма­њи­ћа. Он се код Ср­ба на­ста­вља и у вре­ме тур­ко­кра­ти­је, по­себ­но у до­ба ства­ра­ња на­ци­о­нал­них др­жа­ва Ср­би­је и Грч­ке на по­чет­ку де­вет­на­е­стог ве­ка.
Са ме­то­до­ло­шког ста­но­ви­шта нај­јед­но­став­ни­ји су слу­ча­је­ви ка­да има­мо грч­ки ори­ги­нал, од­но­сно срп­ско­сло­вен­ски пре­вод. Реч је о се­ман­тич­ким пре­ве­де­ни­ца­ма – кал­ко­ви­ма. Школ­ски при­ме­ри за то су из­ра­зи: ру­ко­во­ди­лац  (грч­ки he­i­ra­go­gos) и сун­цо­крет (he­li­o­tro­pion). У ту ка­те­го­ри­ју спа­да и лек­сич­ка гру­па ко­ју са­чи­ња­ва­ју из­ра­зи: др­жа­ва (kra­tos), др­жа­ти (kra­tein), са­мо­др­жац (auto­kra­tor), де­мо­кра­ти­ја (de­mo­kra­tia) – на­род­на др­жа­ва.

„Реч шко­ла кре­ну­ла је са ју­жног Бал­ка­на на сво­је кул­тур­но пу­то­ва­ње пре ви­ше од два­де­сет ве­ко­ва“, сма­тра лин­гвист Ми­лан Бу­ди­мир. Са овим ис­точ­ни­ком ста­ро­бал­кан­ске кул­ту­ре кре­ну­ли су на све стра­не све­та и дру­ги грч­ки тер­ми­ни: би­бли­о­те­ка, гра­ма­ти­ка, дра­ма, еле­ги­ја, еп, ка­те­дра, ко­ме­ди­ја, за­тим ли­ри­ка, ма­те­ма­ти­ка, му­зи­ка, сим­фо­ни­ја, тон, тра­ге­ди­ја, фи­зи­ка, хар­мо­ни­ја.
Ово су са­мо не­по­сред­ни слу­ча­је­ви ко­ји ни­су мно­го из­ме­ни­ли пр­во­бит­ни об­лик, али реч по­тес, ко­ју Вук Ка­ра­џић бе­ле­жи као „њи­ве и па­шња­ци оиви­че­ни при­род­ном огра­дом“, ни­је ни­шта дру­го не­го грч­ко hypot­he­sis, не­што ре­ду­ко­ва­но, на­ма по­зна­ти­је као хи­по­те­за. Та­ко је и тер­мин ли­ва­да ста­ро­грч­ки аку­за­тив le­i­ba­da, а но­во­грч­ки но­ми­на­тив li­ba­da; слич­но то­ме су из­ра­зи ће­ра­ми­да и ја­гу­ри­да (не­зре­ло, ки­се­ло гро­жђе); сле­де за­тим из­ра­зи: ла­стар (vla­sta­ri), граб (gra­bos), по­ља­на (po­u­li­a­na). 

По­себ­но је за­ни­мљи­ва реч авли­ја, за ко­ју се и да­нас сма­тра де је у пи­та­њу тур­ци­зам, иако је то ста­ро­грч­ки об­лик auli (лат. aula), у но­во­грч­ком из­го­во­ру avli, тур­ци­зи­ра­но на­став­ком ја, као де­ли­ја, ка­пи­ја.
Вид­ни­је тра­го­ве грч­ког је­зич­ког на­сле­ђа, пре­ма ис­тра­жи­ва­њи­ма Сто­ја­на Но­ва­ко­ви­ћа и Па­вла Иви­ћа, на­ла­зи­мо у Де­чан­ској хри­со­ву­љи и Ду­ша­но­вом за­ко­ни­ку. Да на­ве­де­мо са­мо не­ке при­ме­ре: ир­мос (цр­кве­на пе­сма), је­леј (по­све­ће­но уље), ли­ти­ја (по­вор­ка), оми­ли­ја (цр­кве­на бе­се­да), хри­со­ву­ља (по­ве­ља), про­стаг­ма (на­ред­ба), ме­та­ни­је (ка­ја­ње), ме­те­ха­ти (уче­ство­ва­ти), пе­тра­хиљ (део оде­жде пра­во­слав­ног све­штен­ства). 

Пој­мо­ве из кла­сич­не ли­те­ра­ту­ре чи­не гре­ци­зми: ад­ски (ко­ји при­па­да до­њем све­ту), ам­вро­си­ја (хра­на ви­шњих, да­је бе­смрт­ност), нек­тар (хра­на грч­ких бо­го­ва), за­тим ара­тос (про­клет) и с тим у ве­зи гла­го­ли ара­то­си­ља­ти се и ра­то­си­ља­ти се (осло­бо­ди­ти се, ре­ши­ти се бе­де); не­ки на­ши ин­фи­ни­ти­ви на­ста­ли су са грч­ким аорист­ним на­став­ком –иса: ок­тро­и­са­ти, игу­ма­ни­са­ти, ме­та­ни­са­ти, бал­ди­са­ти, лип­са­ти.
Ов­де по из­бо­ру још до­но­си­мо оне бо­ље про­у­че­не и у на­шем је­зи­ку фре­квент­ни­је гре­ци­зме, као и не­ке пр­ви пут за­бе­ле­же­не: ар­хи-, пре­фикс у сло­же­ни­ца­ма – има зна­че­ње ста­ри, глав­ни, ве­ли­ки, че­сто и пе­јо­ра­тив­но, нпр. ар­хи­лен­шти­на (ве­ли­ка лен­шти­на) или ар­хи­ло­пов (ло­пу­жа, ло­пур­да); ар­га­тин – рад­ник, оту­да и ар­га­то­ва­ти – ра­ди­ти; аспи­да – чу­ва пр­во­бит­но зна­че­ње – зми­ја, бле­ну­ти од ble­po – гле­да­ти за­бе­зек­ну­то; ду­ња – ре­дук­ци­јом грч­ког об­ли­ка ki-do­nia; жи­та­ри­ца од si­ta­ri; зо­на од zo­ni, у зна­че­њу зо­на, по­јас; је­ре­ми­чак – уса­мљен пла­нин­ски цвет, без сум­ње од ста­ро­грч­ког об­ли­ка  eri­mi­kos – уса­мљен; ка­ни­ти (се), пе­јо­ра­тив­но ска­ње­ра­ти се од ka­no – чи­ни­ти, на­ка­ни­ти се; ка­ра­ка­ча – код нас још не­за­бе­ле­же­ни об­лик пре­ма грч­ком ka­ra­kak­sa, што зна­чи свра­ка, гун­ђа­ва же­на; ко­ка­ло (ko­ka­lo) – ве­ли­ка кост; ку­нић (ku­ne­li) – зе­ка, зе­чић; ку­ња­ти (дре­ма­ти), у ве­зи је са грч­ким ко­лев­ка – ku­nia; кур­ња­ти – у реч­ни­ци­ма не­за­бе­ле­же­ни об­лик од грч­ког kur­ni­a­zo у зна­че­њу пре­спа­ва­ти, обич­но се од­но­си на ко­кош ко­ја пре­но­ћи на др­ве­ту или на тр­сци (kur­nja); ка­же се и за чо­ве­ка: „Где си ку­ра­њао но­ћас?“ ку­тла­ча (ве­ли­ка ка­ши­ка), али од грч­ког де­ми­ну­ти­ва ku­ta­la­ki; пе­ри­вој (pe­ri­vo­li) – ба­шта, врт; пр­ћи­ја – од pro­i­kio (ми­раз); ро­вит (ru­fih­tos); са­ра­га (psa­ra­ki); си­нор (si­no­ro); шки­љи­ти (ski­li – пас) – шки­љи као пас; још не­за­бе­ле­же­на реч на­ми­ла­ти си­но­ним је гла­го­лу из­во­ље­ва­ти, а до­ла­зи од грч­ког пре­зен­та na mi­lo уче­ста­лог зна­че­ња да ка­жем, да ка­жем...; мо­же се још чу­ти у шу­ма­диј­ском го­во­ру (у око­ли­ни Кра­гу­јев­ца).

Број од око 900 грч­ких по­зајм­ље­ни­ца, ко­ли­ко их је Пе­тар Скок иден­ти­фи­ко­вао, не пред­ста­вља ко­нач­но ста­ње њи­хо­ве про­у­че­но­сти. Ако се још има у ви­ду да је то углав­ном би­ло ста­ње лин­гви­сти­ке до 1939. го­ди­не, а да су по­сле то­га до­шла зна­чај­на ис­тра­жи­ва­ња не­мач­ког сла­ви­сте Мак­са Фа­сме­ра, на­шег Ива­на По­по­ви­ћа и њи­хо­вих след­бе­ни­ка, број гре­ци­за­ма уве­ћао се за пре­ко 350, што је око 1.300 укуп­но. 
У исто­ри­ји је­зи­ка, а та­ко и у син­хро­ниј­ском пре­се­ку ста­ња у са­вре­ме­ној лек­си­ци, не тре­ба се за­до­во­љи­ти са­мо ети­мо­ло­ги­јом или иден­ти­фи­ка­ци­јом пре­у­зе­тих ре­чи. Нео­п­ход­но је од­ре­ди­ти и њи­хов удео у да­тој обла­сти лек­сич­ког си­сте­ма, њи­хо­во ме­сто у од­но­су на ре­чи до­ма­ћег по­ре­кла. За­тим, раз­ја­сни­ти – по ре­чи­ма Па­вла Иви­ћа – ка­ко се по­зајм­ље­ни­це укла­па­ју у се­ман­тич­ка по­ља у ко­ја су ушле. Има ли не­по­треб­них си­но­ним­ских па­ро­ва у ко­ји­ма је је­дан члан до­ма­ћа реч, а дру­ги по­зајм­ље­ни­ца. По­се­бан за­да­так био би со­ци­о­лин­гви­стич­ки: об­ја­сни­ти због че­га су на­ста­ли баш та­кви од­но­си ка­кве по­ка­зу­је лек­сич­ка гра­ђа. 
Не­ки при­ме­ри по­ка­зу­ју да грч­ко је­зич­ко на­сле­ђе тре­ба из­но­ва про­у­ча­ва­ти. Бо­љи по­зна­ва­о­ци ме­ди­те­ран­ских кул­ту­ра сма­тра­ју да су ве­зе из­ме­ђу Сло­ве­на и Сре­до­зе­мља мно­го ста­ри­је од до­ла­ска Сло­ве­на на Бал­кан.¶
*Про­фе­сор Фи­ло­ло­шког фа­кул­те­та Уни­вер­зи­те­та у Бе­о­гра­ду (у пен­зи­ји)