Хеленска, византијска и неохеленска традиција у култури народа југоисточне Европе представљају њихов нераздвојни део. Грчки историјски, културни и језички супстрат темељ је свеколике балканске надградње, изражен дубље и временски далекосежније него што је то случај у многим ванбалканским културама. Живот и обичаји, језичка и књижевна мисао словенских и несловенских народа на овим просторима изграђивани су претежно по грчком узору и на рецепцији грчког језичког наслеђа. При томе се издвајају следећи видови рецепције: 1. непосредне везе народа који су ту културу стварали, 2. утицаји хришћанске културе и црквене књижевности средњега века, 3. међусобни додири путем модерног класичног образовања заснованог на проучавању грчког језика и превода са грчког и 4. самостални стваралачки продори у свеколику хеленску цивилизацију од Хомера до наших дана.
Овде првенствено мислимо на семантичке одлике гр(е)цизама будући да је за анализу позајмљеница из једног језика у неком другом потребно „да бар један од њих – или језик-давалац или језик-прималац – касније еволуира, тако да се хронологија на основу тих разлика може лако утврдити“. То се посебно односи на време преузимања грчких позајмљеница, као и на путеве којим су нам те речи дошле. Некада су грчке речи улазиле у српски (или писани језик цркве...) као књишке, у другим случајевима су такве књишке речи прешле у народне говоре, трећи пут је посредовао цинцарски или који други етнички елемент.
Неки грецизми спадају у оне доста ретке слојеве језичког наслеђа из времена првих културних додира Срба и Грка. Тај утицај био је нарочито снажан у доба Немањића. Он се код Срба наставља и у време туркократије, посебно у доба стварања националних држава Србије и Грчке на почетку деветнаестог века.
Са методолошког становишта најједноставнији су случајеви када имамо грчки оригинал, односно српскословенски превод. Реч је о семантичким преведеницама – калковима. Школски примери за то су изрази: руководилац (грчки heiragogos) и сунцокрет (heliotropion). У ту категорију спада и лексичка група коју сачињавају изрази: држава (kratos), држати (kratein), самодржац (autokrator), демократија (demokratia) – народна држава.
„Реч школа кренула је са јужног Балкана на своје културно путовање пре више од двадесет векова“, сматра лингвист Милан Будимир. Са овим источником старобалканске културе кренули су на све стране света и други грчки термини: библиотека, граматика, драма, елегија, еп, катедра, комедија, затим лирика, математика, музика, симфонија, тон, трагедија, физика, хармонија.
Ово су само непосредни случајеви који нису много изменили првобитни облик, али реч потес, коју Вук Караџић бележи као „њиве и пашњаци оивичени природном оградом“, није ништа друго него грчко hypothesis, нешто редуковано, нама познатије као хипотеза. Тако је и термин ливада старогрчки акузатив leibada, а новогрчки номинатив libada; слично томе су изрази ћерамида и јагурида (незрело, кисело грожђе); следе затим изрази: ластар (vlastari), граб (grabos), пољана (pouliana).
Посебно је занимљива реч авлија, за коју се и данас сматра де је у питању турцизам, иако је то старогрчки облик auli (лат. aula), у новогрчком изговору avli, турцизирано наставком ја, као делија, капија.
Видније трагове грчког језичког наслеђа, према истраживањима Стојана Новаковића и Павла Ивића, налазимо у Дечанској хрисовуљи и Душановом законику. Да наведемо само неке примере: ирмос (црквена песма), јелеј (посвећено уље), литија (поворка), омилија (црквена беседа), хрисовуља (повеља), простагма (наредба), метаније (кајање), метехати (учествовати), петрахиљ (део одежде православног свештенства).
Појмове из класичне литературе чине грецизми: адски (који припада доњем свету), амвросија (храна вишњих, даје бесмртност), нектар (храна грчких богова), затим аратос (проклет) и с тим у вези глаголи аратосиљати се и ратосиљати се (ослободити се, решити се беде); неки наши инфинитиви настали су са грчким аористним наставком –иса: октроисати, игуманисати, метанисати, балдисати, липсати.
Овде по избору још доносимо оне боље проучене и у нашем језику фреквентније грецизме, као и неке први пут забележене: архи-, префикс у сложеницама – има значење стари, главни, велики, често и пејоративно, нпр. архиленштина (велика ленштина) или архилопов (лопужа, лопурда); аргатин – радник, отуда и аргатовати – радити; аспида – чува првобитно значење – змија, бленути од blepo – гледати забезекнуто; дуња – редукцијом грчког облика ki-donia; житарица од sitari; зона од zoni, у значењу зона, појас; јеремичак – усамљен планински цвет, без сумње од старогрчког облика erimikos – усамљен; канити (се), пејоративно скањерати се од kano – чинити, наканити се; каракача – код нас још незабележени облик према грчком karakaksa, што значи сврака, гунђава жена; кокало (kokalo) – велика кост; кунић (kuneli) – зека, зечић; куњати (дремати), у вези је са грчким колевка – kunia; курњати – у речницима незабележени облик од грчког kurniazo у значењу преспавати, обично се односи на кокош која преноћи на дрвету или на трсци (kurnja); каже се и за човека: „Где си курањао ноћас?“ кутлача (велика кашика), али од грчког деминутива kutalaki; перивој (perivoli) – башта, врт; прћија – од proikio (мираз); ровит (rufihtos); сарага (psaraki); синор (sinoro); шкиљити (skili – пас) – шкиљи као пас; још незабележена реч намилати синоним је глаголу извољевати, а долази од грчког презента na milo учесталог значења да кажем, да кажем...; може се још чути у шумадијском говору (у околини Крагујевца).
Број од око 900 грчких позајмљеница, колико их је Петар Скок идентификовао, не представља коначно стање њихове проучености. Ако се још има у виду да је то углавном било стање лингвистике до 1939. године, а да су после тога дошла значајна истраживања немачког слависте Макса Фасмера, нашег Ивана Поповића и њихових следбеника, број грецизама увећао се за преко 350, што је око 1.300 укупно.
У историји језика, а тако и у синхронијском пресеку стања у савременој лексици, не треба се задовољити само етимологијом или идентификацијом преузетих речи. Неопходно је одредити и њихов удео у датој области лексичког система, њихово место у односу на речи домаћег порекла. Затим, разјаснити – по речима Павла Ивића – како се позајмљенице уклапају у семантичка поља у која су ушле. Има ли непотребних синонимских парова у којима је један члан домаћа реч, а други позајмљеница. Посебан задатак био би социолингвистички: објаснити због чега су настали баш такви односи какве показује лексичка грађа.
Неки примери показују да грчко језичко наслеђе треба изнова проучавати. Бољи познаваоци медитеранских култура сматрају да су везе између Словена и Средоземља много старије од доласка Словена на Балкан.¶
*Професор Филолошког факултета Универзитета у Београду (у пензији)