петак, 15.01.2021. ✝ Верски календар € Курсна листа
субота, 28.11.2015. у 09:05 Зоран Радисављевић
ИНТЕРВЈУ: ЈАСМИНА НЕШКОВИЋ, преводилац и песник

Преводиоци као и глумци, себе дају другима

Самоћа није, сама по себи, ни позитивна, ни негативна, јер нам омогућава да се суочимо сами са собом
(Фото: Данка Каљевић)

Народна библиотека „Стефан Првовенчани” из Краљева, у едицији „Повеља”, објавила је прву песничку књигу Јамине Нешковић (1958), под насловом „Обол”. Јасмина Нешковић дипломирала је светску књижевност. Преводи с португалског и италијанског. Добитница је наших најзначајнијих награда за преводилаштво. Превела је више од 40 књига португалских и бразилских писаца: Фернанда Песоу, Жозеа Сарамага, Жоржа Амада, Паула Коеља...

Зашто сте збирци дали наслов „Обол”?

Обол може да значи дуг, дар, допринос, а по свом основном значењу реч је о оном „новчићу” који сви ми морамо да дамо митском чамџији који ће нас превести на „ону страну”. Тај наслов објашњава моју потребу и намеру да се овим песмама одужим, не само најближим прецима који су својом топлином и нежношћу, добротом, а каткад и грубошћу одредили и обележили мој животни пут, него и широј породици мојих духовни сродника, књижевних ликова и многих знаних и незнаних, стварних и измишљених, жуђених и сневаних које никада нисам упознала. То је уједно и мој дуг мртвима који и даље у нама живе невидљиви, али неопходни као ваздух, онима који нас попут угашених звезда и даље обасјавају својом светлошћу.

У песми „Упутство за употребу” кажете да бол морамо прогутати сами, далеко од туђих погледа. Живимо ли у отуђеном свету?

Иако се на основу мноштва чињеница наш свет може сматрати таквим – део отуђености која влада светом благотворна је и природом дана, јер самоћа је неопходан део човековог раста. Бебин први врисак, узрокован узимањем ваздуха у плућа, који сама мора да удахне, наслов је сваког дела човековог живота који води ка уздизању. У том смислу, самоћа није, сама по себи, ни позитивна, ни негативна, јер нам омогућава да се суочимо сами са собом. Молитва, плач, љубав, сан, подразумевају самоћу и извесну издвојеност од света, а то, такође, важи и за многе врсте уметности: „Самоћа, прва воћка са дрвета које нит цвета нит вене некад милосни дар, некад ђавоље семе”.

Да ли је повратак у прошлост лековит или болан?

Сећање, радило се о идиличним или трагичним успоменама, само је један од бројних начина комуникације са дететом у себи. Покушај да се повратком у прошлост ослободимо сурове садашњости, такође доноси бол, а суочавање са прошлошћу често је тешка борба са утварама неостварених жеља, изјаловљених тежњи и снова. Да ли је памћење благодат или бреме, и да ли се њиме може повратити изгубљено време, или су, време прошло и будуће, садржани у времену садашњем? „Или смо пак ми живи, само „нити” које везују нерођене са мртвима”.

Велики број песама посветили сте породици. Може ли нас топлина породичног дома спасити од свих искушења?

Наравно да не може. Не постоји птица без крила, нити тигар без канџи, јер то су саката бића која нестају или опстају у неком другом свету који за разлику од нашег има милости за оне неспособне да изборе своје место у њему: „Све што тече нека тече и протече, не може нас кишобран заштитити од кише, ни сунцобран кад сунце жеже и пече, све што тече нека тече и отече. Јер Харон чека, и чека река коју морамо прећи сами”.

Шта се догађа у вашој преводилачкој радионици?

Превођење, којим се бавим већ тридесетак година, пружило ми је много радости, али ми је и ускратило неке друге могућности. Слично глумцима, преводиоци непрестано себе позајмљују другима, несебично и предано оживљавајући туђе животе, било на хартији или позорници. Као један од ретких преводилаца са португалског језика имала сам ретку срећу да, попут португалских морепловаца „који су откривали свету нове светове”, откријем бар део књижевног и језичког блага једне нама мало познате, далеке културе. То ми је, такође, помогло да развијем у себи осећање и способност уживљавања, без чега нема ни емпатије, ни разумевања. Али сада бих највише волела да као неки стари сајџија затворим ту радионицу и да се повучем у неку „кућу на осами”, или на пусту плажу зимског мора, са свеском и оловком, и да наставим ковање свог скромног обола.

Коментари3
92ec9
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.

Dr Ned Zvekhicevic
Sjajan tekst gospodjo,uzivao sam citajuci ga,vas rad je doprinos nasoj kulturi,samo rekao bih da ste poranili sa kovanjem "svog skromnog obola".
Dragana Rosic
Divan tekst,bravo Jasmina ibravo za "Politiku".
Deda Djole
Hvala Jasmini za ove tople reci i za njen trud da nam priblizi opus na portugalskom jeziku

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

logo

Овај веб сајт користи колачиће

Сајт politika.rs користи колачиће у циљу унапређења услуга које пружа. Прикупљамо искључиво основне податке који су неопходни за прилагођавање садржаја и огласа, надзор рада сајта и апликације. Подаци о навикама и потребама корисника строго су заштићени. Даљим коришћењем сајта politika.rs подразумева се да сте сагласни са употребом колачића.

Пријавите се на нашу маилинг листу

* Обавезна поља