четвртак, 21.02.2019. ✝ Верски календар € Курсна листа
Последња измена 18:06

У Ораховцу око 400 Срба бије битку за опстанак

Влада у Приштини даје новац како би све ставили под своје: само у априлу и марту будзашто је 15 кућа дато Албанцима
Аутор: Биљана Радомировићпетак, 27.11.2015. у 22:05
Здравко Антић и Немања Витошевић и Милица Шарић у призренској ношњи са друговима (Фото Б. Радомировић)

Ораховац – То злокобно стратиште недужних, те 1999. оплакало је 20 Срба који су страдали од албанске УЧК, а само у једном дану фамилија Баљошевић је изгубила пет мушких чланова. Сада, 16 године касније, од некада три хиљаде Срба, у граду између планинских врхова Паштрика и Коритника има тек око четири стотине оних који живе на вековном имању и који свој живот не виде у туђини.

За њих је све иза ових 300 метара, колико се Срба сабило у четири сокака Горње, српске махале – туђ свет. Чак и онда, кад се зором, преконоћ, на продатој, српској кући завијори албанска застава.

– Од 1999. године до данас продато је сто српских кућа. Што тамо у граду, што овде, у српском делу. Само у априлу и марту ове године будзашто је 15 дато Албанцима. Влада у Приштини даје новац, како би све ставили под своје, а ово, некадашње насеље које се помиње још у повељи српског краља и цара Стефана Душана, ставили под своју тапију. Није лако, кад осванеш, а на кући, на којој се вековима вила српска стоји албанска застава – у ходу нам казује Марјан Шарић, доскора први човек општине Ораховац, који са супругом и двоје деце живи у тих триста метара, колико је од рата преостало Србима.

Куће се продају за 5.000 до 15.000 евра. Цео Ораховац се пре неки дан сјатио ту на тргу и у порти Цркве Успења Пресвете Богородице. Обрадовали се, дошла делегација из Београда. Поодавно никог није било.

– Тешко се, претешко живи. Куће се продају. Страх се увукао у преостале Србе. Не радимо, а помоћ коју шаље Србија је тек да преживимо. Нећемо ми социјалну помоћ. Ми хоћемо сами да зарађујемо, да привређујемо – сетно говори Љубиша Шарић, младић који има факултетску диплому, а посла нема.

У Ораховцу, енклави без жица, сокацима шетају албански полицајци. Од рата Срби се сахрањују на црквеном гробљу, јер је гробље у албанском делу остало запуштено и оскрнављено.

Куће се продају за 5.000 до 15.000 евра

Надомак имагинарне линије са албанским делом града, затичемо уплакану седамдесетогодишњу Радмилу Улановић. – Син ми се потуца по туђим кућама са петоро деце. Да ми је да се он удоми. Ја, са мужем болесним, ево, ту сам – показује на камену, распуклу кућу док јој прилазе и теше је Маријела Целић (53) и Љубица Илић (54), које углас рекоше да никуд из Ораховца нису ишле.

Срећемо Новицу Радића, који је напунио 60. годину, и који нам ко некад, казује да су му „гелери још у главу”. – Причао сам ти, тад кад сам ја рањен, погинуо је Зоран Вукићевић – тешким гласом, док му суза искри, као за себе, говори Новица, некадашњи радник „18. новембра”.

Обретосмо се у Винарији „Антић”, чији је власник некадашњи главни технолог у ПКБ „Орвин”, у којој је ове године прерађено око 35.000 белог, црвеног и розе вина. Надалеко позната винарија све теже послује.

– Како је потписан Бриселски споразум, не можемо робу да пласирамо у Србију. Муче нас дажбине, папири. Овдашњи народ је вредан, хоће да ради, да живи од своје зараде, али се не може. Молимо Београд да нешто уради. Само један папир и решили бисмо се мука – отресито говори тридесетседмогодишњи Немања Витошевић, чија се двоспратна породична кућа налази на самом улазу у Ораховац. На питање да ли планира да оде из родног града, одсечно одговара: – Нема тих пара. Ако ја одем, оде цео српски Ораховац!

У основној школи и гимназији, али и у вртићу има око 50. деце. Многи родитељи, у страху, децу уписују у школе у Косовској Митровици. Одједном граја. Пискавим гласом, хоће да их сликамо Урош Грковић (8), Милутин Зечевић (9), Немања (10) и Филип Шарић, који је годину дана старији, Лука Стојковић, Марија Станковић, Валентин Матић... У призренској ношњи, ко велика, Милица Шарић. Тискају се, питају како до новина да дођу. А, овде београдске новине не долазе. Телевизијски програм је углавном, на албанском, сигнал мобилне телефоније „никакав”.


Коментари3
7262c
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.

rada
Вратити Косовско Метохијски проблем у окриљу УН ...применити резолуцију 1244 и прекинути све преговоре са Бриселом....овако народ непрестано страда.
Klaudija
Samo dobrim i kvalitetnim obrazovanjem dece, posebno one sa Kosova, mozemo nesto trajno postici. Jedino je to trajno ulaganje za buducnost.
Boki
Кад ћемо стварно помоћи овим људима? Да живе и раде на Косову, да се не боје и не учлањују по више стотина и хиљада одједном у поједине странке!

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Почетна /

Архива Импресум О нама Контакт Претплата Оглашавање Правила коришћења Бизнис Клуб Правила о приватности

Developed by: NewTec Solutions & TNation

Пријавите се на нашу маилинг листу

* Обавезна поља