уторак, 14.07.2020. ✝ Верски календар € Курсна листа
среда, 02.12.2015. у 09:05 Ду­шан Ко­ва­че­вић

Како је правилно рећи: хлеб, ’леб или ’лебац – ако си гладан

Дугорочно гледано, српски језик ћемо сачувати само ако сачувамо народ. Све остало је мање битно
Дарко Новаковић/ВИШЊИЦА

Гле­дао сам пре не­ко­ли­ко го­ди­на на јед­ном од нај­бо­љих те­ле­ви­зиј­ских ка­на­ла, на Дис­ка­ве­ри­ју, до­ку­мен­тар­ни филм Би-Би-Си­ја о дво­ји­ци по­ста­ри­јих љу­ди – би­ће да су има­ли ви­ше од де­ве­де­сет го­ди­на – ка­ко раз­го­ва­ра­ју у не­кој аустра­лиј­ској пре­ри­ји, на не­ком свом, ма­тер­њем, је­зи­ку. И то не би би­ло ни­шта нео­бич­но да ре­пор­тер (ко­ји је сни­мао тај раз­го­вор) ни­је ре­као ка­ко њих дво­ји­ца раз­го­ва­ра­ју је­зи­ком ко­ји са­мо они зна­ју – оста­ли са­пле­ме­ни­ци су не­ста­ли уми­ра­њем или на­пу­шта­њем род­ног кра­ја у по­тра­зи за бо­љим жи­во­том или на­род­ски ре­че­но – хле­бом. 
И док сам гле­дао ка­ко мир­но се­де и раз­го­ва­ра­ју, аутор те до­ку­мен­тар­не дра­ме је ре­као: „А кад је­дан од ове дво­ји­це ста­ра­ца на­пу­сти овај свет, овај ко­ји пре­о­ста­не не­ће има­ти с ким да раз­го­ва­ра“… Или ће ћу­та­ти и ту­го­ва­ти, или ће узе­ти штап и кре­ну­ти не­где, у по­тра­зи за не­ким ко­га не­ма. И се­ло ће оста­ти пу­сто, а још је­дан ма­ли је­зик из­у­мре­ти њи­хо­вим не­стан­ком, као што сва­ког да­на у све­ту не­ста­не не­ки го­вор, не­ка вр­ста пти­ца, жи­во­ти­ња, би­ља­ка…
У ка­квој су ве­зи ова аустра­лиј­ска ре­пор­та­жа и на­ша же­ља да са­чу­ва­мо срп­ски је­зик? Да ли је ова при­ча о по­след­њем раз­го­во­ру дво­ји­це са­пле­ме­ни­ка са­мо апо­ка­лип­тич­но пред­ска­за­ње – „дра­ма­тур­шко пре­те­ри­ва­ње“, ка­ко су ми јед­ном при­ли­ком ре­кли да во­лим да при­чам – или су чи­ње­ни­це За­во­да за ста­ти­сти­ку вр­ло слич­не? На­и­ме, сва­ко тре­ће де­те у зе­мљи Ср­би­ји жељ­но је – хле­ба! Или тач­ни­је ре­че­но: у зе­мљи ко­ја би мо­ра­ла да из­во­зи хра­ну, као што је то ра­ди­ла то­ком де­вет­на­е­стог и по­чет­ком два­де­се­тог ве­ка – све док се ман­гу­пи ни­су до­се­ти­ли ка­ко да од че­сти­тог се­ља­ка на­пра­ве си­ро­ма­шног рад­ни­ка ко­ји ће за­ви­си­ти од пла­те у фа­бри­ци ко­ја усред нај­плод­ни­је зе­мље ли­је гво­жђе, а ру­ду до­во­зи из Ла­тин­ске Аме­ри­ке и, на­рав­но, пра­ви гу­би­так при­кри­вен ме­ђу­на­род­ним „раз­у­ме­ва­њем“. Ју­го­сла­ви­ја је та­да све­ту би­ла по­треб­на као не­у­трал­на зе­мља, све док ни­је сру­шен тај чу­ве­ни Бер­лин­ски зид, по­ка­зу­ју­ћи иза сво­јих ру­ше­ви­на сву не­сре­ћу и бе­ду ку­ли­са зе­мље ко­ја је жи­ве­ла на ин­фу­зи­ји стра­них кре­ди­та. 
Са­да смо ту где је­смо – ниг­де, и бо­ри­мо се да пре­жи­ви­мо и ус­пут са­чу­ва­мо срп­ски је­зик у да­ни­ма и го­ди­на­ма ја­да, бе­де и си­ро­ма­штва ве­ћи­не ста­нов­ни­ка на­ро­да ко­ји би мо­рао (као не­ка­да) да има до­вољ­но хра­не да му де­ца не па­да­ју по шко­ла­ма за­то што да­ни­ма ни­су је­ла. 
И тај наш је­зик ће не­ста­ти – не­ће су­тра и не­ће пре­ко­су­тра и не­ће за де­сет или два­де­сет го­ди­на, и не­ће за је­дан век, али хо­ће за оно­ли­ко го­ди­на ко­ли­ко се да­нас по­но­си­мо „но­ви­јом срп­ском исто­ри­јом“. Ка­ко ће не­ста­ти? Сва­ке го­ди­не нас је ма­ње за око 50.000 ста­нов­ни­ка, што зна­чи да за де­се­так го­ди­на не­ста­не је­дан по­ве­ћи град. И сва­ке го­ди­не у свет оде не­ко­ли­ко хи­ља­да нај­о­бра­зо­ва­ни­јих мла­дих љу­ди ко­ји су је­ди­на бу­дућ­ност на­шег на­ро­да; све оста­ло су пра­зне и пу­сте по­ли­тич­ке при­че за убо­го осва­ја­ње или за­др­жа­ва­ње по­сто­је­ће вла­сти.
„Си­ро­ма­штво озбиљ­но ре­ме­ти пра­ви­лан раз­вој де­це, по­чев од ква­ли­те­та сва­ко­днев­ног жи­во­та до услу­га ко­је се пру­жа­ју де­ци у обра­зо­ва­њу, здрав­ству, со­ци­јал­ној за­шти­ти, кул­ту­ри, спор­ту… При то­ме се су­о­ча­ва­мо са по­дат­ком да је на осно­ву по­пи­са из 2011. број де­це у Ср­би­ји сма­њен за 205.000 у од­но­су на 2002. Уко­ли­ко је со­ци­јал­на и де­мо­граф­ска по­ли­ти­ка др­жа­ве усме­ре­на на по­ве­ћа­ње на­та­ли­те­та, по­ста­вља се пи­та­ње да ли су нео­п­ход­не ме­ре штед­ње ко­ји­ма се уки­да­ју услу­ге за де­цу?! На­про­тив, по­треб­но је да др­жа­ва пре­ду­зме аде­кват­не ме­ре ко­ји­ма ће под­ста­ћи ра­ђа­ње, а пре све­га обра­ти­ти па­жњу на штет­не по­сле­ди­це и уда­ре ко­је гло­бал­на еко­ном­ска кри­за мо­же има­ти на оства­ри­ва­ње пра­ва де­те­та“, ка­же за НИН за­ме­ни­ца за­штит­ни­ка гра­ђа­на Гор­да­на Сте­ва­но­вић. 
Са­чу­вај­мо срп­ски је­зик је као по­зив и же­ља нај­ег­зи­стен­ци­јал­ни­ја оба­ве­за ко­ја по­кре­ће мно­га „ус­пут­на“ пи­та­ња пре­суд­на за жи­вот ле­пог, чи­стог и пра­вил­ног и, ако је мо­гу­ће, па­мет­ног го­во­ра на­шег на­ро­да. И све је то – о че­му го­ди­на­ма при­ча­мо за­бри­ну­ти за ре­чи и ре­че­ни­це на­ших дра­го­це­них и све ви­ше за­бо­ра­вље­них књи­га – су­штин­ски по­ве­за­но са по­чет­ком ове при­че. У го­во­ру те дво­ји­це ста­рих при­ја­те­ља, или ро­ђа­ка, из аустра­лиј­ског на­пу­ште­ног се­ла по­ме­ну­то је не­ста­ја­ње љу­ди и је­зи­ка као по­сле­ди­ца од­ла­ска мла­дих у не­ки бо­љи свет и ста­рих на онај свет. Сва­ко на сво­ју стра­ну: мла­ди у по­тра­зи за хле­бом, ста­ри у тра­же­њу пре­да­ка ко­ји их че­ка­ју.
Срп­ски је­зик ће­мо са­чу­ва­ти, ду­го­роч­но гле­да­но – са­мо ако са­чу­ва­мо на­род. Све оста­ло је ма­ње бит­но и ва­жно. Ако на­ста­ви­мо ова­ко као да­нас да не­ста­је­мо, не­ће­мо има­ти ни нај­ма­њи про­блем око пи­та­ња по­ста­вље­ног у на­сло­ву ове при­че. Бит­но је да хле­ба има, а ка­ко ће га ко зва­ти – о то­ме ће­мо рас­пра­вља­ти ако нас бу­де за рас­пра­ву.
Дра­ма­тург, пи­сац, ре­ди­тељ, ака­де­мик СА­НУ

 

Коментари18
136d7
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.

Стефан Стојановић
Тачно је да народ може преживети, а да изгуби језик. Али то овде није случај: српски језик је стабилан, али Срби нису, Срби нестају. Срби и кад се рађају, и кад умиру још увек говоре српски. Најбољи показатељ су деца. Кад се у Србији буде родило дете од оца и мајке Срба које проговори на неком другом језику осим српског, то ће значити да српски нестаје. Српски није угрожен, угрожен је искључиво народ који тим језиком говори. А Срби су угрожени не тиме што немамо леба - леба нисмо имали ни раније, па смо правили децу. Срби су угрожени европским вредностима, западном хедонистичком идеологијом која се пропагира са свих медија, која се прима здраво за готово. Европа надокнађује негативни наталитет емиграцијом. То ће им се на крају обити о главу. А овамо нико неће ни да дође, па се пропадање и изумире много јасније види. А они који би требало да се позабаве овим питањем држе главу у песку и праве се да се ништа не дешава.
Вања Сталкер
"Ју­го­сла­ви­ја је та­да све­ту би­ла по­треб­на као не­у­трал­на зе­мља, све док ни­је сру­шен тај чу­ве­ни Бер­лин­ски зид, по­ка­зу­ју­ћи иза сво­јих ру­ше­ви­на сву не­сре­ћу и бе­ду ку­ли­са зе­мље ко­ја је жи­ве­ла на ин­фу­зи­ји стра­них кре­ди­та. " Господину Ковачевићу је (као уосталом и свим осталим који су се од ње дееебело овајдили) Југа била (и остала) главни Проблем. Нису проблем људи који су на леђима бивше Домовине стекли знање и звање за Џ, па је после уништили, већ кредити које је дизао Тито?!? Па након њргове смрти је села СФРЈ била мање дужна него данас Србија!?! Логока? - Нема је! Што се тиче језика и нације - потпуно нетачно! Или неко можда мисли да Амери нису посебна нација иако причају енглески? Да би сачували народ, а самим тим и језик и државу, морамо да сачувамо нашу прошлост јер без ње немамо ни будућност. Дакле, докле се год одричемо Тита у корист Чиче и партизана у корист квислинга, ми немамо ни будућност, ни народ ни језик ни државу. Остајте с' Богом.
finansijska korektnost
Dug koji je napravio Tito samo je nominalno manji. Kad se isti revalorizuje na danasnju vrednost novca onda je taj dug veci od danasnjeg. Dolar pre tri-cetiri decenije nikako nije isti kao danasnji dolar.
Duško Đorđević
Pravilno je i "hleb" i "leb" i "lebac" i "somun",a nepravilno je: "karakter" umesto "slovo","mediji" umesto"glasila",nije "destinacija" nego "odredište",ne kaže se "benefit" nego "korist",nije edukacija" nego "obrazovanje" i tako dalje i tako dalje...
Djuro Lazic
Da dodam: somun, moj deda i baba su tako zvali leba.
Djuro Lazic
Hleb, leb, leba, lebac, kruh, ... sve je to u narodonoj uportebi.

ПРИКАЖИ ЈОШ

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Пријавите се на нашу маилинг листу

* Обавезна поља