Да бисмо могли расправљати о проблемима који су пред нама, предлажем да дефинишемо предмет спора и своје полазне позиције. А ја велим, између осталог, и као дијалектолог:
1) „босанскога језика” нема ни у Сарајеву ни у Новом Пазару, нити игде другде по дуњалуку на коме људи данас клањају или се крсте; и велим тако имајући увид и у историју проблема и у размештај становништва по Србији (и Црној Гори), Босни (и Херцеговини) и Хрватској до почетка 20. века, као и то да су до тада „муслимани” знали да воде порекло од „православних праоца” и да је њихов језик био „чисто српски”; и не знам које „релевантне институције међународне заједнице” могу те чињенице „променити” или их прогласити небитнима и уместо њих инсталирати оне које улазе у ред беспослица и измишљотина, тј. фалсификата;
2) до средине 19. века (не знам да ли и касније), именом Бошњак означавани су „Срби из Босне” и не знам како се тиме може „манипулисати Босном и Херцеговином, без обзира на њену миленијумску прошлост”, посебно због тога што је та прошлост била „миленијумски српска”, а „бошњачка” постала тек од оног „Свебошњачког скупа”, у чијим одлукама можда има неке логике, али не и много памети да би се на њу могло позивати;
3) позивање на Авда Међедовића и на Алберта Лорда није нарочито упутно, због тога што су обојица много старији и од „бошњачке нације” и од „босанског језика”, што је Авдо био Србин и што је његових „19 епова” настало на трагу Вуковог напора да сабере свеколико народно памћење, а најопсежније и најтемељитије оно које су „Бошњаци” напустили оног тренутка кад су се одрекли гусала; с тим је у вези и проблем који „Бошњацима” доносе они њихови истоверници који за себе кажу да су Срби и који неће да буду „Бошњаци” нити дозвољавају да буду превучени „на бошњачку обалу”, при чему је посебно занимљиво да се међу таквима налазе управо они најгласитији, као што су Меша Селимовић, Скендер Куленовић, Емир Кустурица, Салих Селимовић, Мехмедалија Нухић, али и педесетак оних које овај последњи доноси у својим списковима.
Aко неко хоће „босански језик”, нека се постара да му обезбеди „подршку” у „аустријском” или „швајцарском”, у „америчком” или „канадском”, у „египатском” или „палестинском”
Те појединости сматрам довољним за неке општије опсервације и о језику уопште и о „босанском језику” посебно. За сваки утемељен језик, рецимо, тешко се може утврдити кад је постао, па се тако за руски претпоставља да се почео уобличавати пре четири–пет хиљада година, за Србе се мисли да су на Балкану записани пре десет–дванаест хиљада година (у то нас уверавају археогенетичари), а Салих Селимовић вели да се ислам међу Србима почео ширити тек пре неколико стотина година.
Ако „Бошњаци” хоће „босански” или „санџачки” језик, они обележја тих „својих језика” морају одредити много прецизније него што то чини друг Авдо и морају рећи чиме се тај „исламизовани босански језик” разликује од одговарајућих „православних” или „католичких”, при чему су до „онога свебошњачког скупа” сви они могли бити једино српски, а никад ни бошњачки ни босански ни хрватски. Ако ли, међутим, неће да му одреде особености, већ да га само преименују, онда се то у сваком цивилизованом друштву, напросто, зове крађа.
А ако неко хоће „босански језик”, нека се постара да му обезбеди „подршку” у „аустријском” или „швајцарском”, у „америчком” или „канадском”, у „египатском” или „палестинском”. То би било много боље него позивати да се дође у Санџак и да се „лично својим чулима доживи лепота босанског језика”.
Потписник ових редова био је и у Сјеници, и у Штављу, и у Дежеви. И пажљиво читао расправе о говорима Новог Пазара и Ибарског Колашина. Читао стихове Авда Међедовића. И уживао у лепоти српскога језика и његових дијалеката.
Професор Филозофског факултета Универзитета у Новом Саду (у пензији)
