Како је могућа конструкција „ничим неизазвана резолуција СБ УН о Сребреници”, ваљда треба ничим изазвана, кажу неки новинари у нашој редакцији. „То је проблем са дуплом негацијом у српском језику“, кажем им. Потом зову телефоном професора Ивана Клајна да провере да ли сам им добро рекао. Кажу да их прогањају читаоци „за ту неправилност и неписменост“, зивкају телефоном и критикују. Моле ме да о томе напишем текст и то што тврдим објасним и њима и неповерљивим читаоцима, јер таква конструкција није логична. И ево, пишем и образлажем.  А да ли је логична или није, просудите сами. Реч је о језику, није о математици нити филозофији.

Нажалост, у нашим медијима, и штампаним и електронским, много је запањујућих грешака са којима граматичари не желе да се мире. Деведесетих година прошлог века сви су писали и говорили о „ничим изазваним санкцијама“ уместо неизазваним„“.

Тако је и са „никад асфалтираном улицом“ уместо „неасфалтираном“, „никад објављено у новини“ уместо „необјављено“ – и не „у новини“ него „у новинама“. Ретки су посленици јавне речи који знају да је именица новине увек у множини.

И рубрика читуље у свим нашим новинама редовно има конструкцију „никад прежаљени/а“ уместо „никад непрежаљен/а“, јер тако говори и пише онај који оглашава смрт свога ближњег.

Цењени колега Клајн одавно је записао у свом „Речнику језичких недоумица“ да „никад непрежаљен“ и слични спојеви садрже одречни израз испред глаголског придева који је и сам негиран.

Проблем је што тај подсетник и они који га имају очигледно не користе.

Зато ми лектори све више личимо на Росинанте, а све мање на Дон Кихота залажући се за граматичке правилности и неговање српског књижевног језика у говорној и писаној култури. У нашем језику, за разлику од енглеског или латинског, важи начело двоструке негације: речи као никад, ништа, нигде, никако захтевају још и негацију не. У изразима „ништа се није догодило“, „никад немаш времена“ и сличним увек су две негације и оне се у језику не потиру као у математици.

Глаголски придев може бити и у служби атрибута и део скупа или синтагме. Такве примере налазимо код наших најбољих писаца. У песми На планини Десанка Максимовић каже: Укажи ми се, никад невиђена, / Понорницо водо...

Иво Андрић у приповеци Мара Милосница има реченицу: Али у прикриваној и ничим неизреченој узајамности... Јован Поповић у песми Троје из Прења: И, замисли, биће пролеће, чисто, право, ничим непомућено пролеће.

Добрица Цесарић у песми Поглед каже: Или је сан, дубоко сниван, / Никад неостварен, ал’ диван.

Михаило Лалић у приповеци Пред потјером пише: Око поноћи стигоше и изабраше осредње, ничим неупадљиво мјесто у честару... Да више не набрајамо, тако је код многих наших писаца.

Двострука негација код трпног глаголског придева у непредикатској служби оправдана је и граматички потребна као и у сваком другом глаголском облику. То нам потврђује и Нормативна граматика Ивана Клајна и Предрага Пипера, где на страни 157, Напомена 4, аутори упозоравају на исту грешку.

Када реченицу сводимо на именицу са додацима (такозвана номинализација) отпада само глагол у личном облику, остали делови реченице, па и негације, морају остати. Од „аутопут је довршен“ номинализација гласи „довршени аутопут“, од „аутопут није довршен“ номинализација гласи „недовршени аутопут“. Негација не ту је била спојена с глаголом (не + је), а кад је он отпао не се прикључило преосталом глаголу: не + довршени = недовршени.

Исто ће бити и када у реченици имамо прилог: „аутопут од Београда до македонске границе никад није завршен“ даје „никад недовршени аутопут од Београда до македонске границе“. На исти начин за британску резолуцију морамо рећи да је „ничим неизазвана“.

„Ничим изазвана резолуција“ била би номинација од „резолуција је ничим изазвана“, а таква реченица у српском ипак није могућа.