петак, 22.02.2019. ✝ Верски календар € Курсна листа
Последња измена 23:30
Интервју: Драган Џајић

Мој спорт сад су дуге шетње и дуго пливање

Легенда српског и југословенског фудбала говори о односу према матичном клубу Црвеној звезди и Фудбалском савезу Србије, утакмици коју још памти, периоду хапшења, пријатељима…
Аутор: Славко Трошељпонедељак, 07.12.2015. у 08:15
(Фото Н. Неговановић)

Драган Џајић (69), један од најзначајнијих српских и светских фудбалера, овогодишњи је добитник награде „Браћа Карић” за резултате у југословенском, српском и светском фудбалу.

Џајић је одиграо 85 утакмица за националну селекцију. Директор Фудбалског клуба Црвена звезда био је дуже од двадесет година, а председник клуба шест година и осамнаест месеци. Kао директор Црвене звезде творац je најбоље селекције у историји клуба, која је 1991. године постала европски и светски првак.

Шта вам значи ова награда?

Свако признање ми је веома значајно, а ово посебно, јер су уз мене и људи других професија, као и због тога што ме ово признање подсећа на сва претходна која сам добио у току фудбалске каријере.

Да ли вас сад нешто пословно везује за Црвену звезду...

Живот се једе малом кашиком
Чији сте дужник?
Дужник сам Радета Ђунисијевића, фудбалера из мог Уба. Нажалост, није више жив. Он ме је одвео на први тренинг. Био је изузетно образован. Од њега сам много научио. Био је и велики организатор и веома мудар човек. Његов животни став била је стара српска пословица: „Живот се једе малом кашиком”.

Пословно не, али емотивно заувек. Почасни сам председник клуба. Отишао сам из Звезде пре две године, па је лепо од чланова клуба што су ми доделили ову улогу. Одем понекад у Црвену звезду на „чашицу” разговора и увек кажем искрено шта мислим о ономе што се догађа. Добро сарађујем са свима, посебно с тренером Миодрагом Божовићем. Звезда је с њим много добила, а тек ће да добије ако он остане. Реч је о великом стручњаку и карактерном човеку.

... а за Фудбалски савез Србије?

С њим немам ништа. Нико ме није ни звао, а ја никоме не желим да се намећем. Био сам оно што сам био, а колико ће то неко да цени, поштује и користи, то није моја ствар. Никог у животу нисам молио ни за шта. А кад је о игри државног тима реч, мој став се не разликује од општег. Нисмо се квалификовали за учешће на три такмичења и то је велики неуспех фудбалске Србије, упркос чињеници да имамо добре играче.

Које своје игре посебно памтите?

То је период од 1967. до 1973. године. Моја најбоља утакмица у том периоду, у дресу Црвене звезде, била је, можда, она против Ујпешт Дожа у Београду, кад смо их, у Купу шампиона, после нашег пораза у Будимпешти с 2:0, победили с 4:0. Наравно, имао сам у том периоду много добрих утакмица. У Италији сам 1968. године, на Шампионату Европе, проглашен за најбољег играча Старог континента.

Шта вам је било посебно важно?

Каријеру сам формирао у периоду од 15 година. Тада сам, без притисака са стране, од било кога, својом вољом тражио од себе да из утакмице у утакмицу играм најбоље што могу. Тако сам проверавао не само своју физичку снагу и играчку моћ, већ и снагу свог карактера. И успео сам. Фудбалска лига Југославије била је једна од најбољих у Европи. А та Европа чекала ме и у оних 85 утакмица у државном тиму.

За чим жалите?

Ово што ћу рећи делује мало сентиментално, а и јесте. Жалим за низом снимака својих утакмица и утакмица мојих другара. Све то као да се загубило у овим нашим глупим ратовима, па је с тим снимцима изгорела и слика наше фудбалске младости. Имам само инсерте неких утакмица. На пример, моји дуели са Шпанцем Камачом или с Немцем Фогтсом, који су личили на игру тореадора и жртве. А где је ту 590 утакмица за Звезду и оних 85 за државни тим... У све те утакмице улазио сам са жељом да се доказујем. Чинио сам то и у послу који сам радио. У свим мојим односима увек је примарна била жеља за доказивањем.

Чему сте се највише радовали?

У Црвену звезду отишао сам у 16. години, а радовао сам се кад сам одлазио на неколико дана у мој Уб, у место мог детињства, где сам знао сваког човека, дете, пса, који су се радовали мени као и ја њима. Сад се радујем сваком сусрету с породицом. То ми је највећа радост. Супруга Бранка и ћерке Сања (26) и Драгана (24) сад су ми све што имам у животу.

Кад вам је било најтеже?

Кад је полиција 5. фебруара 2008, због наводних проневера у Звезди, дошла у кућу по мене и на бруталан начин ме одвела у затвор. Било ми је врло тешко, упркос чињеници да сам осећао да је то нечија чудна игра. И успео сам да у тих пет месеци затвора сачувам себе.

Председник Томислав Николић вас је аболирао.

Наравно да сам се истог дана захвалио председнику Србије Томиславу Николићу на свему што је учинио за мене. Та ослобађајућа одлука вратила ме је у комплетан живот.

Да ли сте сачували пријатеље?

Јесам и то ми је врло важно. Не можете имати више од неколико правих пријатеља, који су увек спремни за сусрет и за сваки договор. Али, у мом случају то је мало теже, јер двојица живе у Бастији, на Корзици, где је рођен Наполеон. Тамо сам пре 40 година играо две сезоне.

Да ли сте и даље верни фудбалу?

Не. Мој спорт сад су дуге шетње и дуго пливање. Ту нема повреда, а стиче се снага потребна за пуну животну кондицију.

Ко води бригу о вашем здрављу?

Мој земљак Ваљевац кардиолог др Бошко Ђукановић, директор болнице „Дедиње” у Београду. Недавно су ми у његовој болници уградили стент у срце и одредили благу терапију, па сам опет у пуној форми.


Коментари7
609de
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.

Dragan Pavlovic
Moj omiljeni sastav CZ; Dujkovic, Djoric, Jev(f)tic, Pavlovic, Dojcinovski, Kelenkovski, Antonijevic, Ostojic, Lazarevic, Acimovic, Dzajic. Najdraza utakmica protiv Reala u BG - najtuznija ona oprostajna u Mostaru gde sam bio prisutan.
Слобо Н
Срамота је да нема снимака утакмица!! Спортске редакције свих медија и ТВ би требало да су то одавно похраниле у своје архиве и да могу да израде копије и поклоне то овом нашем великом фудбалском АС-у ... Тако се то ради свугде у свету према заслужним појединцима. Е, куку нама! Тако се ми односимо и према историји и култури, што је још бедније и жалосније. Живео нам Џаја!!
regionalna sila
Sta li radi onaj pandur koji je pri hapsenju bio stavio Dzajicu lisice na ruke (na ledja!!!) pa ga ubacio u policajski kombi? Ko je bio naredio takvo hapsenje Je li se ponosi time??? Taj intervju bi sigurno interesovao sve Srbe!
Miroslav Pavlovic
Uz svo postovanje za Dzajica kao nekadasnjeg fudbalskog asa,moram da kazem da abolicija nije "oslobadjajuca presuda" vec oprost tj.oslobadjanje od krivicnog gonjenja lica za koje se sumnja da je pocinilo krivicno delo.
Драган Батинић
Кад га је Тома Препоштени и Преучени аболирао онда је то тако, како јесте.
Препоручујем 1
branislav popović
Komentar je pravi. Ne bi trebalo da uzor bude lice koje se ogrešilo o zakon. Posebno što je oštetio klub u kome je bio "treća zvezdina zvezda". Pogledajmo kako u svetu prolaze sportisti koji su učinili neuporedivo manje prekršaje.
Препоручујем 3
Прикажи још одговора

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Почетна / Спектар /

Архива Импресум О нама Контакт Претплата Оглашавање Правила коришћења Бизнис Клуб Правила о приватности

Developed by: NewTec Solutions & TNation

Пријавите се на нашу маилинг листу

* Обавезна поља