уторак, 15.10.2019. ✝ Верски календар € Курсна листа
Последња измена 16:05
ИНТЕРВЈУ: ВУЛЕ ЖУРИЋ, књижевник

Бранка су „интернирали” у школску лектиру

Бранко Ћопић је био исувише популаран да би га хапсили, исувише храбар и антипротиван да би до краја живота био и тренутка остављен без надзора
Аутор: Зоран Радисављевићпетак, 11.12.2015. у 09:05
(Фото З. Анастасијевић)

О стогодишњици рођења Бранка Ћопића (1915–1984) „Службени гласник”, објавио је нови роман Вулета Журића (1969), једноставно назван „Република Ћопић”. Духовна биографија великог писца испричана је кроз девет офанзива.

У којој сте мери користили архивску грађу о Бранку Ћопићу?

У оноликој мери колико је та иста архивска грађа „користила” Ћопића! У она самоуправна и несврстана времена, уместо камера на „Фарми” и у кући „Великог брата”, постојали су неуморни хроничари који су бележили сваки корак и сваку реч писца „Јежеве кућице” и „Баште сљезове боје”. Сем те, обимне публицистичко-полицијске грађе, припреме за стварање ове Ћопићевске слободне књижевне територије састојале су се из ишчитавања Ћопићевог дела, али и оновремене штампе, те дирању у оно месту у мојој пионирској души у коме опстаје широки осмех који изазива и сам помен имена и презимена једног од највећих писаца које ћемо икада имати.

Име је добио по песнику Бранку Радичевићу. Судбина им се укрстила и на једном београдском мосту, за који се више не зна по којем је Бранку назван?

Обојица су непоколебљиво веровали у идеје које ће том народу да донесу праведнији живот, лишен непојамних, толико пута једва преживљених трагедија и обојица су сагорела у тој борби. А оба Бранка јесу народни песници, па бих ја рекао да је Бранков мост најпре народни мост, јер његово име казује да наше биће не жели да заборави своје песнике.

Под Бранковим мостом, Бранко је провео своју прву ноћ у Београду. Ту је, што вероватно није случајно, завршио и свој последњи дан?

Тај факат Ћопићеве трагичне животне приче јесте првокласна романескна грађа. Дошао је у Београд 1935. да у њему објави своје прве приче баш у „Политици”, а отишао је из Београда када, након писма Зији Диздаревићу, више није имао шта да каже.

Прву офанзиву је успешно пребродио. Рођење, а нарочито крштење, најавили су буран животни пут?

Анегдота о његовом крштењу, у јануару ратне 1915. године, када га је баба заборавила у биртији све нас ћопићевце на прави начин уводи у „чаробни свијет дјетињства”, из ког писац „Похода на мјесец” никада и никуда није одлазио. Отуда је идеја о Снешку Белићу, као крштеном куму, сасвим антипротивна законима вере и физике, али сасвим у складу са законима света медведа и лептирова.

Писац је постао када је у „Политици” (уредник је био Живко Милићевић), објавио прву причу – „Смртно руво Соје Чубрилове”. Била је то његова пета офанзива, успешно окончана?

Замислите, тада се од објављивања прича у новинама могло чак и лепо живети! Ћопић је до 1941. у „Политици” објавио стотину и двадесет прича, био је редовни сарадник новопокренутог додатка „Политика за децу”, добио тада најзначајније књижевне награде, при чему му је новац од Награде Краљевске академије спасао живот, када је, као војник у Априлском рату, накратко био затворен у Босанској Крупи.

Седму офанзиву – „Јеретичку причу” једва је преживео?

Можемо ли уопште да замислимо колико је требало бити храбар, па само пет година после рата објавити причу у којој се из свих сатиричких оруђа и оружја ожежује по новоствореној класи гузоња и њихових тадашњих спонзоруша?! Од тог августа почиње Ћопићеве необично прогонство у још необичнију сибирску зиму. Јер нити је прогнан, нити „замрзнут”, него је „интерниран” у књижевност за децу и школску лектиру, већ тада исувише популаран да би га хапсили, исувише храбар и антипротиван да би до краја живота био и тренутка остављен без надзора.

Ћопић је Андрићу слао неке своје књиге. Како је реаговао Андрић?

Након што му је Ћопић послао своју прву књигу, Андрић је одговорио благонаклоним писмом и тај однос није променио карактер до Андрићеве смрти. Ћопић је од домаћих писаца највише ценио и волео Андрића и Крлежу, а Андрић га је стално бодрио да настави да пише онако како је писао, ведро и духовито. Често су заједно шетали до Калемегдана, а Ћопић се из тих шетњи враћао до седам и петнаест, када је у Титовој Југославији, на телевизији емитован цртани филм.

Читаоцу, док чита ваш роман, чини се као да чита самог Бранка Ћопића. Да ли је та сличност намерна?

„Република Ћопић” јесте својеврсни роман читања. Сигуран сам да је немогуће написати било шта аутентично о писцу као што је Ћопић, а не проговорити језиком његовог књижевног света. Међутим, нипошто се не ради о имитирању, или данас тако популарном и пожељном преписивању. Ћопић је у овом роману књижевни јунак, а језик романа гради свет у коме мој, а волео бих да смем да кажем и наш Ћопић, живи као да никада од нас није ни одлазио.

Последње дане Ћопић је провео у кошмарима, а жалио се и „како су му се погубиле речи”. Шта је било пресудно за његову последњу одлуку?

То, хвала светом Чабркалу, ни ОЗНА није дознала, али овај роман је покушај да се макар наслути тренутак у коме је писац – делија одлучио да својој вољом оде тамо где су га сви његови чекали изгинули другови, сестра, брат и књижевни јунаци. Уверен сам да је тај тренутак, заправо, једно време, на чијем небу никада није освануло сунце слободе за коју су сви они дали своје младе животе.

Да ли је Бранко Ћопић добио у српској књижевности место које му припада?

У јавности у којој је Николетину Бурсаћа, док су трајале рекламе, очас посла заменио Змај од Шипова, Ћопић још добро и опстаје. Можда га препричавају они који га нису ни читали, али и то је нешто. Његово целокупно књижевно дело јесте непресушан извор читалачког задовољства и на нама је да се том извору вратимо и схватимо да је реч о великану који стоји раме уз раме до Андрића, Црњанског, Крлеже и Селимовића.


Коментари7
ad06e
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.

Bebana
Branka je ubila tadašnja vlast svojim ponašanjem prema njemu...
si_inv2004@yahoo.com
Obozavao sam Copica. Cak sam u 3-cem razredu (1960) dobio diplomu i knjigu za nagradjenu pesmu koju sam poslao komisiji Kekeca za mlade poete, a predsednik te komisije je bio on. Iz Makedonije sam u vreme bombardovanja, u znak solidarnosti, bio u Beogradu jedan dan, koji sam proveo sa prijateljima na NJEGOVOM mostu.
Smederevo
S obzirom na to da je Branko više od stotinu humorističkih i satiričnih priča objavio u Politici, bilo bi lepo kada bi naš najstariji i najugledniji dnevni list ustanovio književni konkurs za kratku priču "Branko Ćopić".
Lazarevac
Ili kada bi ih ponovo objavio u vidu dodataka koji prate novine.
Препоручујем 16
Саша
Хвала за овај текст.
Мира Ђокић
Б Р А В О !!!

ПРИКАЖИ ЈОШ

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Почетна /

Пријавите се на нашу маилинг листу

* Обавезна поља