Домаћа економска политика у последњих петнаест година превасходно рачуна на стране инвестиције као на најсигурније, често и једино, решење за свеприсутну незапосленост. Та политика заслужна је и за образовање „слободних зона”, територија појединих српских општина у којима се корпорацијама додељују специјалне привилегије за започињање производње и отварање нових радних места. На тај начин, компанијама је омогућено да послују, не плаћајући пуну цену производње, чији су трошкови у знатној мери пребачени на државу или друштво у целини.

Претеча концепта „слободних зона” јесте опште познато инвестирање мултинационалних компанија у „банана републике”, које су давале земљиште, јефтину радну снагу и инфраструктуру за пољопривредну производњу намењену извозу. У свету данас постоји више од пет хиљада „слободних” или бесцаринских зона. У њима је запослено око 43 милиона радника, чији највећи део чине Кинези.

„Слободне зоне” у Србији нису ни издалека оствариле циљеве због којих су формиране и издашно промовисане од политичке елите. У њима је запослен веома мали број радника, а неке од њих су и угашене јер у њима ниједна компанија није започела с радом. Иако у Србији постоји 13 „слободних зона” (са укупно 262 предузећа корисника), при чему неколико постоји већ више од десет година, у њима је запослено само око 19.000 радника (својевремено је само „Застава” запошљавала 36.000). У „слободним зонама” у Србији плате су по правилу ниске, а радни услови на незавидном нивоу.

Неке од метода сузбијања радничког отпора које су уобичајене у „слободним зонама” широм света јесу стварање неколегијалне атмосфере у којој влада неповерење и страх, формирање приватних радничких организација које имитирају синдикате ради потписивања колективног споразума у интересу послодаваца, моментално отпуштање запослених који са својим колегама дискутују о оснивању правог синдиката, потписивање уговора на одређено који је довољно не обновити да би се ослободили неподобних радника итд.

Званично, сврха ових „зона” је да привуку стране инвестиције, али поједини аналитичари сматрају да оне само обезбеђују пореске олакшице компанијама које би у сваком случају биле инвеститори. У самој Србији, расположива документација јасно сведочи да су у одређеним случајевима пореске олакшице накнадно додељене компанијама које су већ давно пре тога почеле са радом.

„Слободне зоне” постоје и код наших суседа, што доприноси регионалном надметању у привлачењу страних инвестиција. Корпоративна претња измештањем производње и истицање „погоднијих услова” у суседним земљама редовне су методе за добијање већих привилегија. На тај начин, долази до повећања привилегија корпорација и до општег снижавања стандарда у заштити радничких права.

Свако ко је последњих година путовао кроз Македонију, на граници би добио поздравну телефонску поруку тамошње телефонске компаније која гласи: „Добродошли у колевку цивилизације.” Однедавно се на Си-Ен-Ену врти промотивни спот македонских „слободних зона” који позива стране компаније да инвестирају јер ће у првих десет година бити у потпуности ослобођене пореза, док се између редова провлачи и рекламирање јефтине радне снаге, као у ранијем споту Владе Србије. Како је цивилизацију у њеној античкој „колевци” одликовао тадашњи робовласнички систем, у поређењу са садашњим израбљивањем радника, изгледа да се цивилизација за више од две хиљаде година није помакла напред ни за педаљ.

Председник Покрета за слободу