среда, 19.12.2018. ✝ Верски календар € Курсна листа
Последња измена 14:21
ИНТЕРВЈУ: ХРИСТО БОЈЧЕВ, драмски писац

Сиромаштво нам најбоље храни машту

Како рече један мој бивши сусед у провинцији – сада емигрант у Сједињеним Државама: „Америка је радни логор са доста хране”
Аутор: Борка Голубовић-Требјешанинпетак, 18.12.2015. у 22:05
(Фото: Ј. Донов)

Бугарски драматичар Христо Бојчев је гост Београда. На сцени земунског Мадленијанума вечерас у 19.30 сати биће премијерно изведено дело „Велики Гетсби” С. Ф. Фицџералда које је управо Бојчев преточио у позоришну форму. Редитељ представе је Ана Радивојевић Здравковић. Насловног јунака тумачи Иван Босиљчић, а лик Дејзи Тамара Алексић.

Христо Бојчев је један од водећих драмских ауторима на овим просторима, а његови комади изводе се на многим позоришним сценама широм света.

Са каквим емоцијама долазите на премијеру у Земун?

„Велики Гетсби” је романтична варијанта Гетеовог „Фауста”. Мој савет је да не завидимо на богатству онима који су душу продали. Имао сам поставке у већини позоришта бивше Југославије али и у Звездара театру, ЈДП-у... Посебно се силно сећам своје поставке позоришног комада „Пуковник – птица” на сцени „ Бојан Ступица” у ЈДП-у. Пре премијере положили смо камен-темељац садашње зграде ЈДП, а представа се играла свако вече током бомбардовања Београда. Сећам се прекрасних улога Предрага Ејдуса, Небојше Љубичића, Милоша Тимотијевића, Дубравка Јовановића, Јосифа Татића, Дејана Матића, Милице Михајловић, Бате Паскаљевића. Режија је била Ралета Миленковића, кога сам касније видео у бриљантној глумачкој улози полицијског шефа у филму „Београдски фантом”. „Пуковник – птица” била је моја прва поставка изван граница и нећу је никад заборавити, иако се данас моји позоришни комади играју у више од 50 држава на пет континената.

У корист српског позоришта могу да признам да сам с усхићењем и завишћу читао позоришне комаде Душка Ковачевића, а једна од најбољих поставки „Сабирног центра” била је у Народном позоришту у Софији.

Писањем сте почели да се бавите после десет година рада као машински инжењер. Ликови увек доносе и део ауторове личности. Сви ваши јунаци су антихероји. Зашто нам је антиратна порука коју доноси Ваша драма „Велики Гетсби” данас потребна?

Рођен сам на селу. Моје образовање је техничког смера, ја сам машински инжењер. Волео сам књижевност и много читао, али никада нисам читао позоришне комаде. Мој сусрет са позориштем је био сасвим случајан. Био сам у групној посети позоришту, које је организовао синдикат. Позоришни комад и поставка су били веома интересантни и први пут сам разумео истинску суштину позоришта. Написао сам своју прву позоришну представу, она је стигла до водећих позоришта у Софији, али се нико није осмелио да је постави током комунизма. У својој инжењерској каријери стигао сам до места директора фабрике и у 35. години постао поново студент на Позоришној академији у Софији. Постао сам студент, јер су током комунизма у Софији могли да живе само они који су рођени тамо и студенти, а Софија је била позоришни центар Бугарске. Читаве две године сам студирао на Академији, написао још три позоришна комада и постао најигранији драмски писац у Бугарској. Зато и нисам завршио Академију. Тадашњи ректор је желео да ми да диплому, али ја нисам отишао да је узмем. Требало је да уважим човека. Након мог првог позоришног комада сви су рекли да сам учио од Бекета и Јонеска, а ја сам први пут чуо та имена: Бекет и Јонеско су били забрањени аутори код нас током комунизма. А Јонеско ми је звучало као Унеско – непријатељска организација током комунизма и уплашио сам се да ме не прогласе агентом Унеска. Ни до данас нисам прочитао позоришне комаде Бекета и Јонеска. Почео сам да читам „Чекајући Годоа”, допала ми се идеја, али нисам стигао до краја комада, јер су ми испричали како се завршава. За мене сви кажу да сам апсурдист, а ја не видим ништа апсурдно у својим позоришним комадима. А иначе сваки аутор оставља део себе у свим својим јунацима, јер док пише позоришни комад у својој свести одиграва све улоге. Некад се чак уживим и жена ме пита зашто говорим сам са собом... „Говорим сам са собом јер нисам сам”, кажем јој.

Како гледате на актуелне светске токове? Да ли „амерички сан” има и другу страну?

Другу страну „америчког сна” могу вам пронаћи у сваком савременом емигранту. Како рече један мој бивши сусед у провинцији – сада емигрант у Сједињеним Државама: „Америка је радни логор са доста хране.” Осим што је радни логор Америка је и „културни ксенофоб”. Ако погледате репертоаре позоришта, ретко ћете срести стране ауторе осим Шекспира и ту и тамо Чехова и Достојевског. Чак и енглески аутори се ретко играју. О страном биоскопу и да не говорим. А најгоре је то што су САД, такође, и „културни агресор” и њихове елементарне културне матрице су заузеле свет својим јефтиним културним квазиуметностима.

На једном од последњих избора у Бугарској освојили сте 100.000 гласова као независни кандидат. Какво је ваше политичко искуство?

То што сам радио у политици било је у суштини позориште. Тада сам са мојим партнером Иваном Кулековим имао сатирично предавање на Националној телевизији и били смо веома популарни. Појављивали смо се на екрану као лидери фиктивних, реално непостојећих партија и водили апсурдне политичке дискусије. Тада се родила идеја да се увалимо у политику. Сакупили смо неопходне потписе за један дан и увече поднели кандидатуру. Био је последњи дан и кандидовали смо се у последњој минути тако да су стварни политичари били изненађени. Као председнички кандидати добили смо ударни телевизијски термин и сваки дан говорили апсурдне простаклуке, а народ је умирао од смеха. Спроводили смо непостојеће сусрете са бирачима и „посетили” смо и Кину (фотографије су настале у једном кинеском ресторану у Софији, а министар кинеске економије био је газда). Срели смо се са чопором напуштених паса, обећали смо да ћемо решити њихове проблеме размножавања и поделили смо им презервативе. Сећам се да сам, као боксерски ветеран, имао бокс меч са нашим олимпијским шампионом. Било је веома весело и освојили смо 100.000 гласова. У ствари двоструко и троструко више, али нисмо имали структуру и заступнике и касније смо сазнали да су у већини случајева основне партије поделиле наше гласове. Али нама је било свеједно, јер никада нисмо ни намеравали да улазимо реално у политику, па ни да су нас позвали за посланике.

Лоше ствари, кажете, дешавају нам се чешће него што о њима причамо. На основу чега тврдите да је Балкан интересантан искључиво као амерички интерес?

Балкан је специфично место у светској политици. Најважније за Европу и Америку је да он одваја Русију од топлијих мора, која се не леде. На тај начин руска флота остаје блокирана половину године у леду. Суштински рат 1905. године између Русије и Јапана био је око пристаништа Порт Артур. Зато Русија одржава базе у Сирији и где све не, зато ће Крим увек бити руски. Са друге стране, Балкан је насељен Словенима, потенцијалним руским савезницима по менталитету и историјској традицији. Једна велика држава ту била би хипотетички ризик за руски утицај. Зато велике силе под лупом посматрају шта се дешава овде и користе сваку ситуацију за распиривање конфликта и мржње међу суседима житеља Балкана и спречавају сваки покушај уједињења.

Ако направимо аналогију са европском историјом, започиње нова велика сеоба, а након сваке велике сеобе долази и до пропасти цивилизације. Тако је било након Велике сеобе у средњем веку, тако је било и након османског освајања. Африканци су такође спремни да крену. Ако крену, како ћемо их зауставити, бомбама? Или полицијом? Има их више милиона. И гладни су, а гладног ништа не може да заустави. То не може да се ограничи, јер је њихова животна логика другачија од наше и подсвесно је базирана на природном прираштају. Као резултат тога настаје демографски експлозив и они немају други излаз осим да крену. Де факто, они прелазе све границе без оружја, а једног дана могу и са оружјем да крену. Почетак оружаног освајања је већ почео са Исламском државом.

-----------------------------------------------------------------------------

Козје стазе Андрићевог Вишеграда

Материјално или духовно... Где смо на тој клацкалици?

– Најсликовитије је то представио Сервантес кроз Дон Кихота и Санчо Пансу. И у роману ти ликови пролазе еволуцију у тој класичној равнотежи. На крају романа Дон Кихот престаје да буде витез и постаје обичан, а прост сељанин еволуира до духовних висина хомо сапијенса и постаје следбеник духа Дон Кихота. Духовна еволуција је природни закон и склон сам да поверујем у то, сећајући се места одакле сам пошао у свом детињству. Да се сетимо и детињства великог Андрића да колико су јадније биле „козје” стазе Вишеграда, толико је његова дечја машта рађала лепше слике. Ништа не храни нашу машту као што то чини сиромаштво.


Коментари1
e8a35
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.

Mihajlo
BRAVO za ovog sjajnog umetnika

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Почетна /

Архива Импресум О нама Контакт Претплата Оглашавање Правила коришћења Бизнис Клуб Правила о приватности

Developed by: NewTec Solutions & TNation

Пријавите се на нашу маилинг листу

* Обавезна поља