понедељак, 23.09.2019. ✝ Верски календар € Курсна листа
Последња измена 21:39
АЛБАНСКА ГОЛГОТА, СТО ГОДИНА КАСНИЈЕ

У част предака препешачили 300 километара

Четворочлана екипа ходала 30 километара дневно, ноћи проводила у шаторима и врећама, без паљења ватре или лампи
Аутор: Јелена Кавајасубота, 19.12.2015. у 22:00
У кањону Тамаре у Албанији (Фото М. Николић), Сусрет са Веском Оташевићем, дугогодишњим граничарем између Југославије и Албаније (Фото М. Марковић)

Какви су то људи били, да у рату имају снаге не само да се попну на Кајмакчалан него и да јуришају, да га заузму, изгубе, и да имају мотива да опет наставе. А док су ишли преко Проклетија било је минус 20 степени Целзијуса, a колико је деце било и регрута... Неколико дана по повратку са експедиције „Албанска голгота, сто година касније”, четворочлана екипа сумирала је утиске у редакцији „Политике”, која је пратила њихов пут од Пећи, преко Плава, Скадра, Љеша, Драча, Крфа и Зејтинлика, до Кајмакчалана – од тога 300 километара пешачења.

Осим исте трасе, све је било другачије него пре сто година. Имали су савремену опрему и залихе хране, а лепо време их је пратило целим путем. Али, било је изазова које описују као „балкански парадокс”.

– Постојала је опасност да нас приведе гранична полиција због уласка у Црну Гору ван граничног прелаза. Наше министарство обавестило је црногорске колеге, али они су тражили да се обавесте косовске власти, јер они признају Косово, а наши су одбили јер га не признају – прича Марко Николић (37), вођа експедиције, иначе искусни алпиниста.

Све је прошло без проблема захваљујући Веску Оташевићу, дугогодишњем граничару између Југославије и Албаније, који им је помогао да пређу од Чакора до Плава и дочекао их усред снега с пасуљем, лепињама, кафом и ракијом.

Прелазили су око 30 километара дневно, да би, кад падне мрак, дизали шаторе и ушушкани у вреће проводили ноћ. Ниједном нису палили ватру из безбедносних разлога а били су опрезни чак и са лампама, иако су им неки Албанци нудили да преспавају код њих.

– Нисмо хтели да упадамо у очи, да не плашимо људе у селима ако виде неког у планини усред зиме – каже Ненад Митровић (35), капетан војске Србије.

Водили су рачуна где постављају шатор, јер је север Албаније суров, има мало земљишта и све је ограђено жицом. Једном су спавали на гробљу, увек на мети љубопитљивих погледа локалаца. С њима су Албанију прешла и два пса од Гусиња до Скадра, што је, кажу, била добродошла заштита у планини.

Све до Драча, и нама су се јављали са даном закашњења, да би избегли сваку негативну реакцију. Сада чују да се у Прешеву неки буне како је могла Албанија да дозволи да се сликају са српском заставом у Драчу.

Људи који су пратили њихово путовање слали су им поруке да им кажу где су њихови прадедови оставили кости, а никада им нису пронађени гробови. Међутим, трагова страдања српског народа има на Космету и у Црној Гори, док су у Албанији наишли на потпуно затирање српске историје. Једино је код Скадра сачуван споменик који су погинулим аустроугарским, српским и другим војницима подигли Аустријанци.

На Немању Нешковића (34) најјачи утисак оставили су литургија у Дечанима вече пред полазак и Скадарска тврђава.

– Са стране физичког напора, мучио ме асфалт, добио сам жуљеве. Али наша порука није спортска, већ одавање почасти прецима. Невероватно је какви су то људи били. Да у ратним операцијама имају снаге не само да се попну на Кајмакчалан него и да јуришају – каже дипломирани инжењер ФОН-а.

На Митровића Албанија је оставила утисак као велика неистражена територија, „закопана историја и грађевина и људских костију”.

Марко Николић не може да заборави минут ћутања испред костурнице на Виду. Ни последњи дан на Кајмакчалану, када су за 13 сати прешли 54 километра у успону и силаску. Посебно је драматичан био силазак, јер се Марковић, најмање планинарски искусан, онесвешћивао због велике исцрпљености и дехидратације.

– То је био повратак кроз капију слободе, како су наши војници звали Кајмакчалан. Није било смисла да по мраку и хладноћи тражимо нешто, али као и Албанија, и Кајмакчалан тражи да му се поново вратимо. И хоћемо – додаје Митровић, док је за његовог колегу Марка Марковића (32), економисту који се школовао у Швајцарској, главни утисак експедиције била – пролазност.

Ова четворица планинара већ су смислили да понове туру бициклима, али другим правцима повлачења.


Коментари2
ebb42
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.

S-E
To su bili ljudi, danas da pošalješ nekog da maršira 40 km, mislim da bi psovao sve živo, često nismo ni svesni da smo potomci takvih velikana, takodje bih dodao ko nije video sever Albanije, taj ne zna šta je divljina i koliko strašno deluju Prokletije kada ih uživo vidite, još vas tokom celog puta napada lokalno stanovništvo.
Ивица
Честитам! Одајем вам признање и захвалност што сте реализовали овакав подухват. Хвала и "Политици" што је пропратила овај догађај.

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Почетна / Спектар /

Пријавите се на нашу маилинг листу

* Обавезна поља