уторак, 15.10.2019. ✝ Верски календар € Курсна листа
Последња измена 15:55
ЖИВОТ У ПРЕСТОНИЧКИМ СЕЛИМА

Дубоњци све имају, само им снајке фале

Дубона надомак Београда полако се гаси јер је у њему више од 40 момака који су одавно загазили у четврту деценију. Село кубури и са водом, због нередовних платиша славине су понекад данима суве
Аутор: Радојка Ћоралић – Дејан Алексићнедеља, 20.12.2015. у 22:05
Осмолетку похађа 72 ђака (Фото Раде Крстинић)
Еколошка кућа индијског архитекте (Фото Раде Крстинић)
Добрица Петровић, председник месне заједнице (Фото Раде Крстинић)

„Нисам ожењен, што питате? Је л’ имате неку за мене?”, осмехом узвраћа Добрица Младеновић Пинџула (43), мештанин Дубоне, којег смо срели у центру овог младеновачког села, чувеног по воћарству, али, рекло би се, и по нежењама. Имају, кажу, сигурно четрдесетак момака, који су одавно загазили у четврту деценију. Због тога су мештани Виноградарску, улицу са највише нежења, прекрстили у Момачка.

Прича се да је село Дубона, ако не водеће, онда у врху листе са највећим бројем нежења по глави становника.

– Видиш каква криза. Нико неће мотику, девојке бегају у град, тамо им лепше. Нема више девојку да привучеш зато што си добра особа ко некад. Сад их привлачи алкохол, ноћни провод, леп живот, а све то кошта – коментарише Добрица и поименце набраја средовечне комшије који још нису пронашли сродну душу.

– Али, нисмо ми најгори, Шепшин је гори од нас по нежењама – указује он и додаје да овдашње девојке неће локалне младиће.

Надовезује се и комшија Живорад Петровић.

– Ко се овде ожени – тај је успео у животу. Ово је најгоре село у Београду, много је раније давало, а ништа нам није враћено. У Доњој Дубони некад је било више од 120 кућа, а сад их је свега 65. И то што је остало се не жени. Само у нашој фамилији имамо четири-пет момака. За 20 година у овој улици неће никог да буде – јада се Живорад.

Укључује се још један нежења, Бојан Благојевић (33), али одмах признаје да има девојку из Младеновца, где ради као лимар-фарбар.

– То ти је пропаст жива. Само у Доњој Дубони има око 40 момака до 45 година. Сви су ко сапети. Дај им пиво испред продавнице и доведи десет женски, неће да примете ниједну, већ ће само да гледају у флашу. Увек исти висе испред локала и шљокају, па их зовем „локатори” – изнео је своје виђење Бојан.

Становници Дубоне осим са мањком девојака често кубуре и са водом. Није да немају водовод, али због комшија несавесних платиша мало-мало па су им славине суве.

– Недавно је цело село недељу дана било без воде. Снабдевамо се са извора који је повезан на електричну пумпу, а до 2012-2013. водомере нису ни очитавали и није се ни знало колико је струје потрошено. Због тога су рачуни нагло нарасли, али смо успели да измиримо део. Остало нам да дамо још 250.000 динара – објашњава Добрица Петровић, председник месне заједнице, а појединци коментаришу да је дуг већ достигао милион динара.

Да би доскочили нередовним платишама, списак са десетак највећих дужника, са дугом од 10.000 до 66.000 динара, завршио је на „стубу срама” у центру села.

– Да се поштено плаћа, имали бисмо воду, али појединци заливају цела имања, а не плаћају ни динар. Цело село трпи због њих – огорчен је старији мештанин и показује на списак.

Председник месне заједнице каже и да би у овом селу могло да се поради на атарским путевима, а да је посебан проблем како доћи до гробља.

– Пут је после поплава скроз пропао. Кад неко умре онда само на тракторима или у рибарским чизмама можемо да стигнемо до тамо – јада се Петровић и додаје да ће проблем бити и зимус са чишћењем снега, јер од прошле године зимска служба не залази овуда.

Ово престоничко село удаљено је свега петнаестак километара од Младеновца, али нимало не одаје утисак престонице.

Друштвени живот одиграва се у центру – испред две продавнице, у кладионици или школи. Кафану немају већ деценију, када је последња затворена због слабог промета.

Пошту немају, лекар у амбуланту долази три пута недељно, али мештани кажу да им је то довољно, само да га имају. Ни на превоз се не жале. Са Београдом су директно повезани „радничким линијама” рано ујутру и касно по подне, али за Младеновац имају редовно аутобусе до 20.50 сати.

О стању у овом престоничком селу најбоље говори руинирана зграда месне канцеларије из 1882. у којој су некада биле механа, библиотека и читаоница. О томе и даље сведоче књиге разбацане по поду које вире из гомиле ђубрета и смећа.

– Хтели смо да их уступимо другим библиотекама, али нико није хтео јер су све о Титу – говори први човек Дубоне додајући да су таквом стању кумовали нерешени имовински односи.

А зграда у којој се некад налазила инвестициона банка оца српског задругарства Михајла Аврамовића данашњим мештанима служи као огласна табла. Лепе умрлице, каче локалне огласе о куповини, продаји, размени... Драган – Ћира продаје „праце од 25-35 кг”, Пинџула казан од 200 л и фуруну...

– Ма ништа нам не треба, све имамо осим снајки – испрати нас времешни Дубоњац.

Из Њу Џерсија дошао у Дубону

У Дубони срећемо и Индијца Шона Гупта (36), који се пре две године са супругом Весном доселио овде. Шон је архитекта, а супруга магистар заштите животне средине па су њих двоје решили да и свој дом уреде на еколошки начин: кућа је од блата, столарија од пуног дрвета, трска на крову као одлична изолација, па не чуди што смо их затекли у кратким рукавима.

– Упознали смо се на венчању Весниних и мојих пријатеља у Јужној Африци. Ова кућа припадала је Весниној прабаки. Живот у Србији је „на пола пута” између Индије и Америке у којој сам живео у Њу Џерсију пре доласка – каже Шон додајући да му се овде много више свиђа него у Америци јер је живот знатно јефтинији и лакши него тамо.

Ни наша храна му није чудна – толико му се допада да имена омиљених намирница, које сами спремају, зна да изговори и на српском – ајвар, кисело и козје млеко... 

Шон истиче да он није једини „српски зет” у овом селу. Ту је и Британац Чарли Робертсон који овде има кућу.

– Он живи у Београду, али редовно долази у Дубону – говори Шон.

Воће извозе у Русију

У овом селу готово да не постоји домаћинство које нема стабла јабуке, брескве, шљиве... Већина их има и по неколико хектара. Своје производе продају на пијацама у Београду и Смедереву, али највећи део извозе у Русију. Наруку им, кажу, иде ова криза Русије и Турске, па је откупна цена јабука скочила са 25 до чак 45 динара за килограм. Имали су и Удружење воћара, али је оно, према речима Добрице Петровића, престало да постоји.

Више дечака

Осмолетку у Дубони данас похађа 72 ученика од првог до осмог разреда. Школа је саграђена још педесетих година прошлог века, на условима овдашњим основцима могли би да позавиде и многи њихови вршњаци из великих градских средина.

Иако је село познато по нежењама, наталитет је, кажу, почео да расте јер данашње породице имају најмање двоје, троје, а неке чак и петоро деце. А по ономе што смо затекли у школи, рекло би се да међу малишанима доминирају дечаци, јер од 11 осмака само су три девојчице.

Играју коло, фудбал замро

Мештани се поносе својим културно-уметничким друштвом. У његов рад укључено је шездесетак школараца, у три групе. Имали су некад и фудбалски клуб, али је он прошле године угашен.


Коментари5
e69b7
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.

Nemanja Pavlovic
Dubona najlepša fudbal ozivljavamo u septembru
Paulina Branković
Moji Dubonjci su najbolji i ponosna sam što sam rođena u najlepšem selu. Pozdrav za sve moje Dubonjce.
Nenad ljubisavljevic
Haha :D
bogdan basaric
Selo Dubona prvo je u Srbiji pocelo s proslavama 1.maja. Dragovan Jovanovic,filmski i pozorisni reditelj,rodjen je u ovom selu. Jovanovic je idejni tvorac Slobodarskih svecanosti Kosmaja a kao direktor Pozorisnog muzeja,osmislio je nagradu Doibricin prsten. Ima jos mnogo lepih i uspesnih kulturnih projekata,medju kojima se istice medjunarodno nagradjivanai film DEVOJKA S KOSMAJA. Umro je u starackom domu na Vozdovcu ne docekavsi nacionalnu penziju.
Zoran
Nek izvezu vođe a uvezu Ruske snajke.

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Почетна /

Пријавите се на нашу маилинг листу

* Обавезна поља