недеља, 18.11.2018. ✝ Верски календар € Курсна листа
Последња измена 23:35

Владета Јеротић: Шта човек најчешће скрива

Аутор: Владета Јеротићнедеља, 20.12.2015. у 12:00
Владета Јеротић: Већина људи никада не научи да се правилно служи речима (Фото: Танјуг)

Човек је друштвено биће које се саопштава Д(д)ругоме, са оправданим питањем: Како?

Пренатална психологија тврди да у току деветомесечне трудноће мајке не делује само мајка на фетус, већ и да фетус делује на мајку. Како, није до краја јасно; да ли делује генетски потенцијал који дете доноси на свет при зачећу, али оно одговара и на квалитет мајчине (мада и очеве) бриге и неге у току трудноће. Новорођенче, а онда и мало (и велико) дете, наставља да саопштава мајци и оцу (ако су они једини неговатељи), шта осећа, па онда и шта мисли, наравно увек шта жели.

Ова дететова саопштења, и када одрасте, могу бити вербална и невербална. На почетку живота, па и дуже време док дете одраста, његова саопштења чешће су невербална, и због тога искренија и она права, него када касније почне да се служи речима. Мали је број људи који науче (или им је од природе дат тај дар) да се изражавају јасно и разговетно. Већина људи никада не научи да се правилно служи речима, јер су речи везане за појмове, а ови су код већег дела људи неодређени и нејасни. Чиме су они најчешће замагљени? Емоцијама, човековим ирационалним делом његове сложене психе. Нажалост често, вербално изражавање људи претвара се у вербализам – „празно разметање речима и реченицама”.

На поновљено питање шта саопштавамо једни другима, одговор је обично жалостан, али је реалан. Већ према степену достигнуте индивидуације, људи се разликују међусобно, како у вези с потребом за саопштењем, тако и квалитетом и обимом саопштеног. Интровертовани људи (према Јунговој подели) изгледа да имају мање потребе за саопштењем, јер је тежиште њиховог живота усмерено на унутарње доживљаје и на мислени свет, за разлику од екстравертованих, којима је у природи јача потреба за показивањем себе, самим тим и за чешћом комуникацијом с другим људима.

Битно је питање шта заправо људи кажу једни другима, при чему није свеједно коме се саопштавају; можемо сада да проширимо појам саопштавања на појам исповедања. Овај појам има више значења, између осталих и овај: „Исповедање је признати нешто дотле скривено”. Психолошка наука одавно је знала да разликује „скривено као потиснуто у несвесно”, од свесног или делимично свесног скривања које онда није далеко од лажи.

Шта човек најчешће скрива (свесно и/или несвесно)? Онај је то садржај, најчешће емотиван, али и мислени (према неким хришћанским светитељима, могу то да буду помисли које пролете кроз свест) и то садржај који је непријатан, стидан, саблажњив. Овакви садржаји и агресивне природе. Човеков унутарњи (а и спољашњи) центар – строг судија, критичар који може да буде строг (или престрог), умерен или недовољно развијен – приказује себе другима као Персону (међу многим значењима ове речи, у Јунговој психологији она означава маску као „симулацију индивидуалности”), скривајући од самог себе своју Сенку (инфериорног и злог брата у нама, према Јунгу).

Већи део човековог живота прође у лажном саопштавању себе другима, у узалудном покушају да се прикаже оним што није, а што би желео да буде. Човек се ретко у животу показује правим и искреним, чак и када то жели, и то – због С(с)траха. Страх је архетипског порекла, нераздвојно срастао са самом суштином људског бића, које је у својим најдубљим основама – и природно и духовно биће. Природан страх код људи је и разумљив и оправдан (некад и заштитнички) јер је човек, ипак, слабо биће, а његово новорођенче најслабије у читавој природи. А шта је са духовним страхом? Да ли се то природан страх смртног човековог бића неминовно преноси и на његове представе духовног живота, кварећи их? Није ли страх од Бога наставак, а и крај свих човекових страхова! Зар Бог – ако је, а јесте, апсолутна љубав – тражи од човека да Га се боји! „Суштина искушења је видети Бога који издаје Законе и тражи слепу послушност под претњом казне”, каже руски религиозни филозоф Виктор Несмјелов (1863–1920).

Да ли су Исусу Христу, као спаситељу света (по веровању хришћана), потребни људи-робови па и људи-најамници (који се боје, али не поштују господара), или су Христу потребни драги људи-пријатељи и сарадници (homo religiosus тако постаје homo creator)!

Видели смо шта човек најчешће саопштава другом човеку: из наслућеног страха приказује другима свога човечуљка, агресивно лице мржње и освете – опет најчешће из страха.

Човек није довољно или није уопште свестан колико је трагично биће јер не препознаје Бога у себи. Зашто бар не остане целог живота човек-путник (homo viator), јер као такав има наде да закуца једног дана на права врата, да открије своју ентелехију („неприкладна делатност духа, стварност”) коју су најпотпуније схватили и испуњавали током живота и Гете и Достојевски, донекле и Ниче.

Управо сам на овакву божанску стварност мислио када сам у првој реченици чланка ставио најпре велико слово за другог. Саопштавајући себе целог живота другоме – мужу и жени, пријатељу, исповеднику, психотерапеуту, у степену колико смо достигли искреност; до тога степена долазимо само преко делфијског, али и хришћанског захтева човеку „Упознај себе! Тада смо тек на добром путу да саопштимо себе Другом. Бог „чека” да на своју љубав према човеку, човек одговори својом љубављу. Само тако се и земаљски и космички круг не затвара, већ увек на нов начин отвара.


Коментари9
36b78
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.

goran
саопштавамо страхове јер њих кријемо. а неустрашиви се рађамо... туђе жеље, наши страхови.
mladja
Dirnuo me napis profesora Jerotića, koji tako čilo predstavlja njegovo lično stanje svesti, a ipak deluje kao saopštenje Drugome. Pravu konotaciju ove misli dobijaju tek skupa s komentarima, pa stavljajući se na mesto profesora bio bih verovatno isprva malo razočaran, upitan koga zlog Boga u sebi jošte tajim, ali bih ubrzo iz ove raspre sa samim sobom, isplivao nasmejan. Poštovanje i zahvalnost za ovo što sam pročitao. Srećna Nova godina, s Pacifika.
Vladimir Milojevic
Svaka teza i kontemplacija je ok, dok je teza, razrada ideje, razmisljanje, ali kad postane iskaz, kao sto je ovde u tom obliku dato tumacenje, nepoznatog nam boga i njegove zelje i "cekanja", onda je to samo dogma. (tačka)
Miloš Momčilović
Većina Šveđana, Norvežana, Finaca, Islanđana... i ostalih naroda su onda tragičari i niža bića, pošto su nereligiozni. Ne bih rekao.
Bora S,
Miloše, reč je o pojedincima, individuama, ne o narodima. Iz ugla religioznog čoveka ateista živi tragičan život. A duhovno stanje nije isto što i ekonomsko, finansijsko ili kulturno-umetničko.
Препоручујем 50
momcilo
Svesno skrivanje tajne, radi necije radoznalosti nemoze se okarakterisati kao laz.

ПРИКАЖИ ЈОШ

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Почетна /

Архива Импресум О нама Контакт Претплата Оглашавање Правила коришћења Бизнис Клуб Правила о приватности

Пријавите се на нашу маилинг листу

* Обавезна поља