понедељак, 06.04.2020. ✝ Верски календар € Курсна листа
Последња измена 17:49
ПОЗОРИШНА КРИТИКА

Будућност у провинцијској забити

Врањанске „Три сестре“ су естетски несумњив помак на мапи јужносрпских позоришта, превасходно захваљујући углавном интригантној режији Трајчеа Георгиева
Аутор: Ана Тасићуторак, 22.12.2015. у 22:05
„Три сестре“, према Антону Павловичу Чехову, режија Трајче Георгиев, Позориште „Бора Станковић“ Врање (Фото документација позоришта „Бора Станковић“)

Настала према драми Антона Павловича Чехова, представа „Три сестре“ редитеља и глумца из Македоније, Трајчеа Георгиева, посебна је због необичног концепта простора. После пожара у врањанском позоришту и успорене обнове зграде, представе овог ансамбла се играју у умерено китњастој и лепој свечаној сали Дома војске. Радња ове Чеховљеве драме се дешава у близини војног гарнизона, због чега је уобличење сценског простора у војничком дому посебно занимљиво. Игра је у одређеној мери амбијентална јер је темељно искоришћен простор, улаз у салу, балкон, две позорнице. Глумци не наступају на бини, гледаоци нису у одвојеном аудиторијуму, већ је простор заједнички. Публика седи у неколико редова, гледамо једни друге, а глумци махом између нас играју, физички врло близу, што интензивира снагу нашег доживљаја, јачину осећаја Чеховљеве неумитне пролазности. Смисао физичке блискости између глумаца и гледалаца доследно се ојачава током целе представе. Извођачи нас често директно гледају у очи, постављају нам питања, на тај начин чврсто идејно заокружујући концепт амбијенталности и заједништва театарског простора.

На стилско-жанровском плану представе Георгиева, карактеристично је то што нема трагова фарсе који су обично фино уткани у драме Чеховљевих ликова. Хумор је овде истиснут, док су акцентовани сентиментални слојеви, поетски надувана значења неизбежне трошности, пролазности живота. Кључну меланхолију појачава честа музичка пратња, нежни клавирски минимализам који подвлачи типична чеховљевска стања, патњу због вечитог измицања среће.

На главној позорници, са леве стране од улаза, где ликови физички не залазе, постављен је низ слика које приказују делове Москве. У честим тренуцима преплављености жељом да тамо побегну од провинцијске учмалости, Ирина и Андреј у њиховом правцу гледају као да су хипнотисани. Ово решење није много уметнички вредно јер је превише илустративно, и зато банално. Није било неопходно баш толико експлицитно означити вапај за Москвом, довољно је можда било да они само сетно гледају у правцу позорнице. Такав вишак сценских знакова гули смисао Чехова, извођење његових драма ипак тражи тананост, суптилност решења.

Знатно успешније је употребљена мања сцена са десне стране сале, дискретније и значењски изазовније. На почетку и на крају, када се завеса која је прекрива помери, пред нама се отвара снолики призор три девојчице у белим капутима. На крају ће девојчице сићи са ове сцене и ујединити се са Олгом, Машом и Ирином у загрљају. Ову симболички изазовну сцену можемо тумачити као знак наде, опстајања младости, нада и снова о будућности, које представљају три девојчице, три сестре у прошлости. У овој поетски јакој слици радосног стапања прошлости и садашњости рађа се снага за наставак живота у будућности.

У погледу квалитета игре глумаца, најуопштеније се може рећи да је женски део ансамбла убедљивији од мушког. Ирина Кристине Јањић Стојановић најживотнија је међу сестрама, али је и највише уплашена од пропуштања живота, проласка времена, старења, измицања Москве. Олга Радмиле Ђорђевић је озбиљнија, уморнија од прегажености животом. Маша Жетице Дејановић је најсведеније међу њима уобличена, психолошки делотворно, у снази продорног погледа. Наталија Ивановна Милене Стошић видно се издваја од њих, ведрија је, самоуверенија. Интровертног, туњавог Андреја Прозорова игра Марко Петричевић, Кулигина Александар Михајловић, Вершињина Ненад Недељковић, Тузенбаха Бојан Јовановић...

Врањанске „Три сестре“ су естетски несумњив помак на мапи јужносрпских позоришта, превасходно захваљујући углавном интригантној режији Трајчеа Георгиева. Он је успешно на сцени отелотворио препознатљиву Чеховљеву лирску пустош, али и истовремену тежњу ликова да животу удахну смисао, да пале и одржавају свест о постојању будућности, чак и у тој умртвљеној провинцијској забити.

Критика је део пројекта „Критичарски караван“ који реализује Удружење позоришних критичара и театролога Србије, под покровитељством Министарства културе и информисања


Коментари1
79a64
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.

Ranko Stojanović
... Trajče, Trajčeta, Trajčetu... Inače, "Politici" je izuzetno stalo do srpskog jezika, što je za pohvalu...

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Почетна /

Пријавите се на нашу маилинг листу

* Обавезна поља