недеља, 25.08.2019. ✝ Верски календар € Курсна листа
Последња измена 11:42

У радној соби Добрице Ћосића

Жалио је што у овој малој радној соби није могла да стане велика слика Миће Поповића „Јеврем”, на којој је сељак који чучи уз неки београдски зид са „Политиком” у џепу, која му је некада правила друштво на зиду куће у Гроцкој док је писао „Време смрти”.
Аутор: Борка Голубовић-Требјешанинчетвртак, 31.12.2015. у 21:05
Радна соба Добрице Ћосића (Фото Раде Крстинић)

Прву праву радну собу мој отац Добрица Ћосић имао је у Бирчаниновој улици: отац у радној соби за великим писаћим столом, нагнут над рукописом, са прстима леве руке замршеним у разбарушеној, живој и густој коси, једна је од првих животних слика коју је његова ћерка др Ана Ћосић Вукић, историчар књижевности, заувек урезала у својим сећањима.

Добрица Ћосић, писац и есејиста, једна од најзначајнијих личности српске књижевности и историје 20. века живео је у Београду од јесени 1944. до смрти у пролећа 2014. године на више адреса – у Краља Милутина, Бирчаниновој, Палмотићевој, Бранка Ђоновића (садашња Милоша Савчића). Последња радна соба Добрице Ћосића, налазила се у стану на Палилули, у малој улици, у доктора Драгослава Поповића, где је после смрти супруге Божице и пресељења из породичне куће на Топчидерском брду живео са ћерком Аном.

Мада је неколико пута мењала адресе, Добричина радна соба је увек имала сличан распоред и исти намештај: неуобичајено велики радни сто, полица за књиге од дрвета браон боје и две идентичне тапациране фотеље. Захваљујући љубазности др Ане Ћосић Вукић били смо у прилици да боравимо у Добричиној последњој радној соби, у којој је завршио своје тестаментарне радове и да се уверимо да је и даље све на свом месту, као да се чека да се Добрица врати из дуге ноћне шетње и настави са својом мисијом.

– У становима у којима смо живели, мом оцу је више од свега другог била важна тишина. Без ње, као ни без хартије и пенкала, није могао да пише. И у овој његовој радној соби у којој је последње ноћи свог живота до три сата ујутру редиговао своју последњу књигу, била му је важна одвојеност од других соба, у којима се одвијао и његов, да тако кажем, „нерадни” живот. Мирење са бетоном, окованим простором палилулских улица, надокнађивао је свакодневним, најчешће ноћним, шетњама Дунавским кејом, прича за „Политику” др Ана Ћосић Вукић.

Чувене шетње Добрице Ћосића трајале су готово до његовог последњег дана. Корачање је за њега било исто што и писање, а када су му се кораци скратили, када је осетио скори крај, журио је да заврши књигу. И те последње ноћи, завршио је редакцију, заспао у својој радној соби и није се пробудио.

– У тој соби Добрица је и писао и спавао јер је волео да промишља дубоко у поноћ. Често и по читаву ноћ. Због тога и није био раноранилац. Радна соба је била његова лична читаоница у којој је читао, најчешће у поподневним часовима. Био је савестан читалац књига својих пријатеља из свих области науке и уметности. Последњих година сам му и ја предлагала „лектиру”. Делио је моје одушевљење америчким писцем Џоном Фантеом и његовом чувеном књигом „Упитај прах”, допадали су му се романи Бернхарда Шлинка, Халеда Хосеинија, Ирвина Јалома, Жосеа Сарамага, Алесандра Барика, Умберта Ека... сећа се Ана Ћосић Вукић и додаје:

– Радовао се свакој књизи свог великог пријатеља и једног од најбољих књижевних критичара на овим просторима, Игора Мандића. Пратио је савремену српску књижевност и од почетка њеног формирања био заинтересован за књиге писаца групе „Проза на путу”: Кецмановића, Стојиљковића, Маловића, Крстића и Владушића. Књиге које је најчешће читао, били су Монтењеви есеји, враћао се Малроу и Камију, а у последњој години живота поново је ишчитао Сенеку и Тацита.

У Добричиној соби су сви његови лични предмети, успомене, трагови-слике његовог живота: велика уља на платну сликара и пријатеља Бате Михајловића и Петра Омчикуса. Слика Миодрага Протића у тамним, а топлим тоновима, на којој су насликане две лампе, имала је за њега посебан значај јер је исијавала заједничко осећање усамљености и туге за Божицом и Лалом (супруга М. Б. Протића), животним љубавима које су отишле пре њих. Жалио је што у овој малој радној соби није могла да стане велика слика Миће Поповића „Јеврем”, на којој је сељак који чучи уз неки београдски зид са „Политиком” у џепу, која му је некада правила друштво на зиду куће у Гроцкој док је писао „Време смрти”.

На полицама испред књига су фотографије: Добрица као дечак у загрљају са мајком Милком, отац Жика у војничкој униформи, девојчица Криста Ђорђевић – Госпођа, Божица млада, Божица и он насмејани, Добрица и Ана, Ана са својом децом, Миленом и Николом. Чинија пуна облутака које је Добрица доносио са плажа на Светој Гори, фигурица са чувеног пута по Африци са Титом, скулптура и цртежи Ернеста Неизвесног, трагови једног необичног, романескног српско–руског друговања.

На полици је музички уређај и десетине касета и це-деова свих Бетовенових и Моцартових дела у разним извођењима.

– Слушао их је док је писао, и када је ћутао седећи у фотељи насупрот писаћег стола. Њиховој музици се дивио више него књижевним делима – прича са сетом Ана Ћосић Вукић.

У фиокама Добричиног радног стола, открива његова ћерка, и даље стоје његове наочаре, телефонски именици, плаве свешчице које му је поклањао Владимир Димитријевић, његов пријатељ и велики издавач српске и словенске књижевности на француском језику, преводилац свих његових романа, заслужан за најбољу рецепцију и најпозитивнију критику Добричиних романа у Француској, што је код нас остало потпуно непримећено.

Ту је и стари ручни сат и фасцикла у којој је чувао „Последњу молбу мојој Ани” коју је започео 2004. и дописивао је читаву следећу деценију, препуштајући управо својој ћерки одлуку о судбини довршених и недовршених рукописа, као и његове целокупне архиве.

– Поред књига које је спремио за штампање после смрти, заједничка одлука је била да, пре свега, обновимо издања његових романа јер се појавило интересовање нових генерација читалаца. Започета је сарадња са господином Дејаном Папићем и „Лагуном”, али се догодило да на промоцији „Времена смрти” одржаној у СКЦ-у писац није присуствовао. Била је то права промоција, а не комеморација, са чим би и он, сигурна сам, био сагласан. Успешна сарадња са „Лагуном” се наставила и ових дана, пред новогодишње и божићне празнике, изаћи ће ново издање „Корена”. У плану је да у скорије време изађе и реиздања „Деобе” и „Бајке”, као и свих Добричиних романа – каже Ана Ћосић Вукић, откривајући планове у вези са Добричином богатом заоставштином. 

– Мој отац је оставио неколико завршених књига. Једна од њих: „У туђем веку II” (2004–2010), била му је важна јер је са њом заокружио пројекат „Личне историје мога доба” коју чини осам књига обухватајући шест деценија његових дневничких записа (1951–2010). Њу сам објавила јуна ове године у „Лагуни”. Остале су и две књиге разговора са мном о његовим романима и темама у вези са психологијом стваралаштва под радним насловом „Живот за роман”. Тестаментарно ми је предложио да објавим и књигу писама и забележених сусрета са блаженопочившим патријархом Павлом. Са Предрагом Марковићем, познатим историчарем и братом од стрица, такође по жељи мога оца, приређујем књигу у којој ћемо сабрати најважније текстове о „српским питањима” настале у овом веку: у ширем значењу, политичку есејистику и најважније интервјуе у којима је, како је сам рекао, „гледао двадесети век са његових рушевина”. И да вам не откривам све. Последњи роман који је оставио, а о којем се већ много прича и за који постоји велико интересовање и издавача и читалаца, сачекаће своје време после књига које му претходе – каже наша саговорница.


Коментари40
94876
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.

Ksenija
@D.Z. Potpuno se slazem sa Vama i sigurna sam da biste naslii mali broj onih koji se vise bore za cirilicu od mene. Na zalost, zivim u inostranstvu i poruke pisem sa kompjutera na poslu na kojem, naravno, ne smem da instaliram cirilicu.
Ksenija
Ne mogu da shvatim zasto je vaznije ko ima radnu sobu na Dedinju a ko je nema uopste, ko pise na pisacoj masini a ko rukom, ko je u kojoj partiji i cak kakav je kao licnost, kada je u pitanju vrednovanje necijeg dela. Dobrica Cosic je posle Andrica najznacajniji knizevnik koji je pisao na srpskom jeziku. Njegova dela su mnogostruko znacajna za ovaj narod i ovu kulturu. O piscima kao ljudima mozemo da mislimo mnogo toga, ali o njihovom delu moramo da sudimo onoliko objektivno koliko je to u moci kompetentnih kriticara. Dovodjenje bilo cijeg umetnickog opusa u pitanje, ili cak poricanje vrednosti celokupnom delu nekoga zato sto je diskutabilna licnost privatno, ili sto nam se ne dopada njihov odnos/stav prema ovom ili onom, dovelo bi do toga da samo oni koji su "cisti" po dnevno/politicko/moralnim uzusima mogu da dobiju priznanje za svoj rad. Koliki bi sjajni umetnici ostali nepriznati ako se takvi kriterijumi proglase za jedino validne.
Д. З.
Ксенија (i ne samo ona) ваљало би да зна и да се језик Срба пише српским, а не туђим писмом. Туђе писмо у свом језику нити је корисно нити је потребно. И не само да туђе писмо није корисно него је много штетно, јер разбија Србе и њихов миленијунмски културолошки и сваки други идентитет.
Препоручујем 3
Д. З.
Добрица Ћосић остаје велики писац, добар писац, занимљив писац. Ћосић је писао ћирилицом. И то је најважнија прича о њему. Све друго мање је важно.
hamlet
Pa šta ćemo sad, kad nesrećni Šekspir nije pisao ćiliricom, niti je bio Srbin, a kamoli najveći. Ali ako je to merilo književne vrednosti, tj. pismo na kojem neki pisac piše, badava se bavimo književnošću. Jes da smo mi Srbi, narod najstariji I da postoji poslovica "govori srpski da te ceo svet razume", ali avaj, mnogi nisu stigli da ovladaju tim univerzalnim jezikom, od Homera pa nadalje. a nešto u poslednje vreme nisam bila u prilici da čujem ni aramejski, kojim je kako kažu, govirio Hristos, ali verovatno se ne krežem u tim krugovima.
Препоручујем 6
From South
Nema sumnje da je D. Ćosić na valu nacionalizma sjeo na tron SRJ 1992. godine. Pa me zanima sta citatelji misle o tome: da li sluzi na cast jednom renomiranom knjizevniku da obnasa funkciju Predsjednika Savezne Republike Jugoslavije u trenutku kada se njeni dojucerasnji djelovi natapaju krvlju ponajvise neduznih civila, a drzava na cijem je celu On za te rijeke i mora krvi ako nista drugo onda barem podjednaki krivac kao I druge suprostavljene strane ? I kako covjek moze biti I miljenik vlasti koji putuje s Titom na Galebu po bespucima Afrike, a nakon toga postaje tkz. disident kojemu opet ne fali dlaka s glave ?.. da bi vjerojatno otkrio u sebi Srpstvo na izdisaju SFRJ, ili ga je zapravo svo vrijeme zivota svoga pomalo skrivao u sebi ? Ukoliko je On bio tkz. " Otac nacije ", a svi vidimo gdje je Srbija nakon zavrsetka mandata svoga Oca dospjela, onda mozemo sa sigurnoscu reci da je ocev mandat u najmanju ruku bio fijasko i teski debakl. U njegovu literalnu vrijednost necu ulaziti. Lp.
jasmina nešković
A gde to piše da pisac mora da ima radnu sobu, ili slikar atelje, pa koga ovaj tekst hoće da dirne. Poštujem osećanja ćerke prema ocu, ali znam recimo da je veliki pesnik, Steva Raičkoviživeo u malom, dvoiposobnom stanu na Vračaru, I spavao u sobi koju bi pre rata zvali "devojačkom", s obzirom na veličinu. A u toj sobi, gde je spavao I kucao do kraja života svoje pesme na pisaćoj mašini, I to nekoj jeftinoj, pušeči jeftine cigarete, pošto bi ih prethodno rukom napisao na hartiji, nikad nije bio dvorski pesnik, nego veličina, gromada ljudska I umetnička, kakve vile na Dedinju, kakva koketirtanja s vlašću. Putovao je sam, za sopstvene pare, tamo gde je hteo, i koliko je mogao, a najviše je voleo da sedi na klupi, ispred hotela Slavije, u zla doba noći I da gleda u neke samo njemu znane daljine I visine, a morem nije plovio s "drugom Titom", nego je u Herceg Novom, u svojoj garsonjeri, provodio leta I zime, I bio slobodan.

ПРИКАЖИ ЈОШ

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Почетна /

Пријавите се на нашу маилинг листу

* Обавезна поља