субота, 28.03.2020. ✝ Верски календар € Курсна листа
Последња измена 13:45
ПОЗОРИШНА КРИТИКА

Мноштво питања, без лаких одговора

„Лице“, текст Александар Галин, режија Јелена Богавац, Атеље 212, Сцена „Петар Краљ“ и „Воз“, текст Кормак Макарти, режија и адаптација Воја Брајовић, Звездара театар, Нова сцена
Аутор: Ана Тасићпонедељак, 04.01.2016. у 22:05
Воја Брајовић и Сергеј Трифуновић у представи „Воз” (Фото: Документација Звездара театра)

Настала према тексту савременог руског писца Александра Галина „Лице” (2013), драми са много састојака црне комедије и зачинима мелодраме, истоимена представа редитељке Јелене Богавац бави се новим друштвеним елитама. Проблематизују се животни стилови контроверзних бизнисмена, питања идентитета, важности имиџа, политичког маркетинга. Тематско-стилска изазовност текста највећа је вредност представе, режија је недовољно чврста, а игра глумаца квалитативно различита.

Дизајн је кичаст, у пуном складу са животним стилом актера. Сцена представља ресторан, где се радња дешава, тиграсто дизајниран, са светлуцавом јелкицом на столу; ликови су обучени у тешке бунде или елегантна одела (сценографија Марко Беркеш, костим Ана Зарубица). Глумци играју пренаглашено, у грубим цртама, што је оправдано, имајући у виду жанр текста и представе. Радослав Миленковић ствара лик непрестано пијаног и килавог Дранкова, не баш много заинтересованог за свет око себе. Иван Јевтовић такође у доста оштрим, још грубљим цртама, обликује далеко амбициознијег и самоуверенијег Брагина. Глумице наступају суптилније, убедљивије од глумаца, иако такође на пољу више или мање упадљивог маниризма. Александра Јанковић нападно приказује ауторитативну горопадицу Соловљеву, карикирано и ефектно. Она је успешна пластична хируршкиња са пар бракова иза себе, а актуелног мужа Дранкова вукља за собом као непотребан терет, и буквално и метафорички. Радмила Томовић која игра Олгу, Брагинову жену,  донела је најмекши израз, најреалнији међу њима, психолошки опипљивији. Олга је помало као лик из неке сентименталне мелодраме, пала у тај свет грозних створова, али и Томовићева повремено неприродно појачава мелодрамску експресију, у складу са општом пренаглашеношћу глуме.

Током целе представе, изнад ресторанског стола, фиксиран је један екран. На почетку је на њему приказ мирне површине воде. Како се нити радње мрсе, вода на екрану се узбуркује, мути и прља, бива преплављена разноразним ђубретом, кесурдачама или флашетинама, које се мотају по њеној површини (видео Милош Станојевић). Метафоричко значење овог поступка је превише очигледно (критика безобзирних људи који загађују првобитни мир и чистоћу природе). Већи проблем поступка укључивања екрана је тај што је он слабо уклопљен у целину, штрчи, накалемљен је не баш дискретно. У погледу поменутог одсуства чврстине режије, комичке партије су могле да буду затегнутије и брже, радња се у тим деловима вуче, трапаво је вођена, разлабављена.

Настала према драми америчког писца Кормака Макартија, дуодрамска представа „Воз“ редитеља Воје Брајовића се са представом „Лице“ тематски преклапа у мотивима афирмације хришћанских начела, праштања, самочишћења од злобе и зависти. Продукција „Воз“ је репертоарски погодак због изузетне подстицајности текста и прецизне игре глумаца, Сергеја Трифуновића (Црни) и Воје Брајовића (Бели).

Бели је професор којег Црни избавља од покушаја самоубиства, након чега се међу њима заплиће и расплиће дискусија о смислу живота, односима између среће и несреће, Бога и човека, утицају уметности на живот. Они имају супротстављене погледе на свет, а њихова комуникација је изазовна, јер отвара мноштво питања, без лаких одговора. Црни је препун туробних животних искустава, која су га одвела у изразито јаку веру у Бога. Бели је, са друге стране, атеиста и тежак циник, разочаран у живот, суицидалан, бори се за тезу да је смисао људског живота у култури и уметности, али оне њега очигледно баш и не спасавају, што отвара инспиративну расправу. Драма и представа су зато изузетно подстицајне, јер немају поједностављена значења ни коначне одговоре, већ пред нас бацају мноштво идеја и могућности, провоцирајући (бескрајно) трагање за одговорима.

Дијалошке партије су испресецане певаним деловима које маркантно изводи Трифуновић, музички се пратећи на гитари или клавиру (песма „Jesus Gonna Be Here“ Тома Вејтса је лајтмотив). Глумци често комуницирају са гледаоцима, постављају нам питања, увлаче нас у игру,  чиме се и ми директно позивамо да будемо активни учесници дискусије о непотрошним темама постојања.


Коментари2
2b0ee
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.

neverica
Ruski pisci, americki pisci, lepo. A gde su srpski pisci na sceni? Da, ima ih, ali to su oni što su davno otišli sa ovoga sveta. Savremenih skoro i da nema na scenama, osim pokojeg (ili pokoje) koji više zbog svojih političkih ili ideoloških ubeđenja, a ne umetničkih kvaliteta, dobiju tu privilegiju da im se drama igra u pozorištu. Hronično, već decenijama, traje ta zavera i odstrel dramskih pisaca. Postoji mnogo razloga zbog čega je to tako, ja ću, ukratko, navesti samo jedan. Već dugo scenama vlada onaj čiji je primarni zadatak da poveže pisca i glumca na sceni.No, gosp. reditelj se uzoholio i umislivši da je neprikosnoven, prvo je iz pozorišta istisnuo pisca,a sad vidimo kako isteruje i glumca. Što lošije dramsko delo, što manje glume, njemu, reditelju, ostaje veći prostor da se "izrazi".. E, od tog njegovog "umetničkog" izražavanja nama, publici, postaje sve gore, a njemu, reditelju, sve bolje. Dokle?
АцаР
Ако је у питању "Звездара театар", имате осим обавезног Душана Ковачевића имате и Небојшу Ромчевића и Милоша Радовића. Укупно више од пола репертоара. Мало ли је?
Препоручујем 7

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Почетна /

Пријавите се на нашу маилинг листу

* Обавезна поља