четвртак, 17.10.2019. ✝ Верски календар € Курсна листа
Последња измена 20:53

Како сам пртио до Ибарске магистрале

Осам сати вожње аутобусом од Златибора до Београда, у колони која се једва мицала, само због снега у јануару
Аутор: Александар Апостоловскипонедељак, 04.01.2016. у 22:05
(Фо­то Ања Апо­сто­лов­ски)

Зла­ти­бор–Бе­о­град – Зим­ске ра­до­сти се обич­но пре­тво­ре у зим­ске га­до­сти. Па­ни­ка на зла­ти­бор­ској ауто­бу­ској ста­ни­ци се већ осе­ћа, јер је пла­ни­на, гле чу­де­са, за­тр­па­на сне­гом.

По­сле три бај­ко­ви­та да­на, спре­мам се да уђем у ауто­бус за Бе­о­град. Где је био снег у но­во­го­ди­шњој но­ћи, кад је на тр­гу пе­вао Сер­геј Ћет­ко­вић? Тек он­да би то би­ла то ол-ин­клу­зив ро­ман­ти­ка, обо­га­ће­на Ха­ри Ма­та Ха­ри­јем ко­ји је на­сту­пао у ре­при­зној но­во­го­ди­шњој но­ћи. Ста­ри те­зга­ро­ши су по­сао од­ра­ди­ли мај­стор­ски.

И уго­сти­те­љи су згр­ну­ли ве­ли­ку ло­ву. За­и­ста Зла­ти­бор пре­ти да Ко­па­о­ни­ку пре­от­ме ста­ту­сно ме­сто елит­ног зим­ског цен­тра. Оби­чан свет ће, уко­ли­ко же­ли да се поп­не на пла­ни­ну, на­ро­чи­то кад про­ра­ди гон­до­ла ко­ја ће по­ве­за­ти пла­нин­ски цен­тар са ски­ла­ји­штем на Тор­ни­ку, пре­жи­ве­ти са­мо ако се на­је­де сне­га.

Ула­зим гу­ра­ју­ћи се у ауто­бус „Зла­тан пре­во­за”, на­да­ју­ћи се да не­ћу би­ти за­ве­јан не­где ус­пут. Клин­ке и клин­ци, има­ју два­де­се­так го­ди­на, не­ис­ку­сно кре­ћу у аван­ту­ру. Ни­су по­не­ли во­ду, ни­су по­не­ли кло­пу. По под­оч­ња­ци­ма се ви­ди да су за­гла­ви­ли на не­кој жур­ци по ка­фи­ћи­ма ко­ји ни­чу у цен­тру.

Гле­дам их очин­ски и сва­ком од њих бих за­ле­пио по ћу­шку. Они су дре­ма­ју­ћа по­сле­ди­ца уки­да­ња оба­ве­зног слу­же­ња вој­ног ро­ка. Од­мах се се­тим дра­ге и ни­ка­да пре­жа­ље­не ЈНА. Ко ни­је слу­жио вој­ску у Сло­ве­ни­ји, зад­ња по­шта Пив­ка, тај не зна шта је ис­ку­ше­ње. Гу­лио сам кром­пир у не­ка­да­шњем аустриј­ском ка­за­ма­ту укле­са­ном у пла­ни­ну, ста­јао на пи­сти и са­лу­ти­рао за­ста­ви с пе­то­кра­ком, док се бу­ра са мо­ра укр­шта­ла са ве­тро­ви­ма ко­ји фу­ра­ју са Ал­па, ства­ра­ју­ћи ко­ви­тлац на­лик на тор­на­до. Тај­ну да сам знао све пе­сме Ке­ма­ла Ма­лов­чи­ћа и Ха­ли­да Му­сли­мо­ви­ћа ко­је су пу­шта­не са раз­гла­са, по­де­ли­ћу са ва­ма не­ки дру­ги пут...

Као пре­пре­де­ни ма­то­рац с обу­ком про­па­лог спе­ци­јал­ца на гра­ни­ци са Ита­ли­јом, снаб­део сам се во­дом, пла­змом, чо­ко­ла­дом и на­дом да ко­ло­на во­зи­ла не­ће оста­ти за­ве­ја­на не­где на Ибар­ској ма­ги­стра­ли.   

Па­мет­на је од­лу­ка што ни­сам кре­нуо ауто­мо­би­лом. Два су раз­ло­га за то. Пр­ви је што не­мам ко­ла! Дру­ги раз­лог је тај што је дру­гар хтео да ми по­зај­ми свог „пун­та”, али сам га ве­ли­ко­ду­шно од­био. Као да сам пред­о­се­ћао да ће снег па­сти и ове зи­ме. Пу­та­ри су има­ли дру­га­чи­ју ви­зи­ју. Ве­ро­ват­но су са­ња­ли да су на Мал­ди­ви­ма, да ис­пи­ја­ју кок­те­ле са сун­цо­бран­чи­ћи­ма и да се брч­ка­ју у мо­ру.

Не­ко­ли­ко ауто­бу­са се при­кљу­чу­је ду­гач­кој ко­ло­ни во­зи­ла ко­ја тре­ба да учи­ни го­то­во не­мо­гу­ће. Да се спу­сти са Зла­ти­бо­ра. Али, ви­дим да је во­зач пре­ве­ја­на, ста­ра ку­ка ко­ја на­па­мет зна сва­ку кри­ви­ну и руп­ча­гу до Бе­о­гра­да. Је­ди­ни је он на­сме­јан.

Ауто­бус је за­гре­јан као са­у­на. Клин­ци су из­у­ли па­ти­ке и уто­ну­ли у сан. Мо­ја три­на­е­сто­го­ди­шња ћер­ка Ања фо­то­гра­фи­ше пла­нин­ске пеј­за­же и ло­ви ка­дро­ве кроз про­зор ко­ји се ле­ди. 

Уси­ље­ним мар­шем бих се бр­же спу­стио до Ужи­ца. Али, си­гур­ни­је је у то­плом бу­су, фир­ме „Зла­тан”.

Ми­ли­мо кроз снег. Пут чи­сте ка­ми­о­ни, али је све то уза­луд, па им се при­дру­жу­ју трак­тор­ске пу­тар­ске че­те. Џа­бе је та му­ка, ко­ло­на во­зи­ла је све ду­жа и све спо­ри­ја.

По пет или шест во­зи­ла у гру­па­ма је за­ве­ја­но уз пут, а вла­сни­ци чи­сте ме­тла­ма шо­фер­шајб­не или се хва­та­ју за бри­са­че, као за ужад по­мо­ћу ко­јих тре­ба да се из­ву­ку из сме­то­ва.

По­сле два са­та во­жње по­сма­трам пу­сту ужич­ку же­ле­знич­ку ста­ни­цу и си­ве со­ли­те­ре из­гра­ђе­не пре по­ла ве­ка. Штр­че ужич­ки не­бо­де­ри као сне­жне аве­ти и се­ћа­ју на вре­ме­на кад је Ужи­це би­ло Ти­то­во, па је ма­же­но и па­же­но од бив­ше ве­ли­ке др­жа­ве. Из­во­зи­ло је Ужи­це у по­ла све­та, а са­да не­ма ни ис­прав­ну во­ду, ни чист ва­здух. Кла­сич­на кле­тва, ко­ју ци­ти­ра­ју ере: „Да­бог­да имао, па не­мао”.

Че­кам са­мо да се по­ја­ви Жар­ко Јо­ка­но­вић из фил­ма „Ужич­ка ре­пу­бли­ка”, да за­у­ста­ви ауто­бус и пи­та ме:

– Чи­ко, јел сва пла­зма тво­ја?

И Ла­зан­ски би пу­стио су­зу ка­да би ви­део за­ве­ја­ни вој­ни от­пад крај ко­јег про­ми­че­мо, као у ми­мо­хо­ду. Чак је и не­ки ста­ри хе­ли­коп­тер на том от­па­ду пре­кри­вен сне­гом. И то­по­ви, и бор­на ко­ла, и џи­по­ви и сил­ни ка­ми­о­ни, за­тр­па­ни су на­но­си­ма. Рас­хо­до­ва­на вој­ска, рас­хо­до­ва­не зе­мље, на рас­хо­до­ва­ној ма­ги­стра­ли. Ибра­ска је ту­га пре­го­ле­ма...

Збо­гом Ужи­це, срећ­но ти би­ло. Ко­ло­на се по­ме­ра сан­ти­ме­тар по сан­ти­ме­тар. Клин­ци се бу­де. Од­мах гра­бе мо­бил­не те­ле­фо­не. Је­дан ма­ли­ша је, бу­но­ван, по­слао ес-ем-ес по­ру­ку по­гре­шној де­вој­ци. Све­док сам ужа­са хај-тек то­та­ли­та­ри­зма ко­ји ће по­ква­ри­ти је­дан кли­нач­ки љу­бав­ни жи­вот.

Се­ћам се и Ву­чи­ће­вих обе­ћа­ња. Ка­да из­гра­де ауто-пут, ре­че он, од Бе­о­гра­да до Зла­ти­бо­ра ће се пу­то­ва­ти сат и по. Ма­ло мор­ген, ка­зао би му Сло­ба. По­што ни­сам то­ли­ко за­ту­цан, узех и ја свој мо­бил­ни. Не­ма сре­ће ни на ауто-пу­ту ко­ји из­гра­ди­ше они ко­ји су по­ди­гли Ужи­це. На ауто-пу­ту Бе­о­град-Ниш, чи­там пор­та­ле, то­тал­ни је ко­лапс.

По Ибар­ској ма­ги­стра­ли, ипак се ми­че­мо. За­пра­во кли­зи­мо. Ибар­ска је ту­га пре­го­ле­ма...

Че­ка­мо да угле­да­мо Ча­чак, као Бо­ра Чор­ба, ка­да се уже­ли род­ног кра­ја. Вест да је та­мо, у сме­то­ви­ма, за­ро­бљен ди­рек­тор ЈП „Пу­те­ви Ср­би­је” Зо­ран Дроб­њак ко­ји се та­ко­ђе вра­ћа са Зла­ти­бо­ра, иза­зи­ва оп­ште оду­ше­вље­ње у ауто­бу­су.

– Бра­те, ако се за­гла­ви­мо ов­де, из­вла­чи­ће нас Ву­чић, ко у Фе­ке­ти­ћу – сме­ју се клин­ци.

– Бра­те, шта нас бо­ли уво, би­ће­мо у днев­ни­ку – од­го­ва­ра му брат. Оши­ша­ни су, у фир­ми­ра­ној гар­де­ро­би, куц­ка­ју по „ај­фо­ни­ма 6”. Гле­да­ју ха­ла­пљи­во у мо­је за­ли­хе пла­зме и во­де. У ста­ра вре­ме­на, клин­ци би крам­по­ви­ма про­би­ја­ли пут на рад­ним ак­ци­ја­ма. Дра­га де­ца. Де­ли­мо кекс, а мо­ја ћер­ка лај­ку­је не­ке фо­то­гра­фи­је на Ин­ста­гра­му и сме­је се оцу Кре­мен­ку, ко­ји се осе­ћа кла­у­стро­фо­бич­но. Зе­мља ко­ја има ова­кву омла­ди­ну, не тре­ба да бри­не за сво­ју бу­дућ­ност! 

На­зи­ре се Ча­чак, за­ве­јан сне­гом и по­мра­чи­ном. За­и­ста, да ни­је би­ло Ча­ча­на, Сло­ба би још вла­дао. Јер, као да смо про­шли кроз ча­роб­ни срп­ски зид. Од­јед­ном, ма­ги­стра­ла је очи­шће­на и на из­ла­ску из Чач­ка, ауто­бус на­гло убр­за­ва. По­зла­ти­ло ти се, „Зла­тан тур­се”. Во­зач сти­ска па­пу­чи­цу за гас, Жељ­ко Са­мар­џић зву­чи као кла­си­ка, а сат као да је од­ле­ђен. Пут­ни­ци мо­ле во­за­ча да ста­не по­ред пум­пе у бли­зи­ни Гор­њег Ми­ла­нов­ца. Сле­ди стам­пе­до пут­ни­ка на то­а­лет. Клин­ци ју­ре ка ка­си и ис­пи­ја­ју во­ду пре не­го што су је пла­ти­ли.

У ста­ра вре­ме­на, ми смо је­ли снег. Ћер­ка ми се опет сме­је и пи­је ко­ка-ко­лу.

По­сле осам са­ти во­жње, до­ко­па­ли смо се Бе­о­гра­да. Ибар­ска ма­ги­стра­ла је бо­ље очи­шће­на од Та­ков­ске ули­це. Опо­зи­ци­ја за­и­ста не­ма пој­ма. Тре­ба са­мо да под­мла­ди Ве­љу и на­ба­ви му, ка­ко оно­мад ре­че хе­рој 5. ок­то­бра, „во­зи­ла ко­је тран­спорт вр­ши и има ону ру­ку, да пре­ба­цу­је…”.


Коментари1
55e34
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.

miliana radovic
e sad, a gde da nadjem digitalno izdanje.

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Почетна /
Колумна недеље
Колумна недеље
Колумна недеље

Пријавите се на нашу маилинг листу

* Обавезна поља