среда, 22.01.2020. ✝ Верски календар € Курсна листа
Последња измена 09:08
ПОРТРЕТ: Марина Маљковић

Од статисте у „Ронину” до звезде европске кошарке

Селектор наших златних кошаркашица, која није испунила свој први сан да постане новинар, кроз две недеље ће имати предавање у Светској фудбалској федерацији
Аутор: Александар Милетићчетвртак, 07.01.2016. у 15:00
Фото Лични архив Божидара Маљковића

До пре неколико година Марину Маљковић смо помињали као ћерку Божидара Маљковића. Сада, кад је проглашена за најбољег европског стручњака у женској кошарци, чини се као да знамо све о њој. Прича о жени која је узлетела из сенке свог великог тате, четвороструког клупског првака Европе, изградила тренерски стил копирајући само неке финесе од њега („говор тела” за време утакмице), много је сложенија него што би и могло да се наслути...

Марина наизглед није поетска душа као Божа који никада неће рећи сувопарно да је Тони Кукоч имао сјајан преглед игре већ да је „Тони могао с лоптом у руци да види какве је чарапе носио навијач наборан у гужви под сводовима хале”. Има и она таленат за то, само што је закопчанија, опрезнија кад наступа у јавности, дуже процењује људе од њега... Али, кад некоме допусти да закорачи у њен „рекет”, онда показује своје право лице које је сушта супротност оног строгог и замишљеног поред клупе.

„Срето, дуг напад, дуг напад”, викала је на сав глас мало изнад клупе Југопластике, кад је имала само осам година, дајући инструкције плејмејкеру Сретеновићу. Тада је из ње проговарао тата Божа који ни сада није сигуран која је то сила која ју је потерала у тренерске воде: „Мазили су је и пазили и у Београду и у Сплиту и у Паризу и у Атини, свуда где сам радио, а она је све то што се збивало на терену и поред њега посматрала великим очима. Ваљда се ту негде зачела клица љубави према кошарци...”

Никада јој се није мешао у посао, осим једном, кад је као средњошколка решила да буде тренер. Био је против тог заната, јер је сматрао да је штетан по здравље, да немилице потроши човека, иако је њему и његовој породици донео и неописиве радости. Ипак, њена је увек била последња, па и тада. У клубу који је он основао с тројицом пријатеља 1971, новобеоградском Ушћу, покренула је женску секцију и већ тада, на неки начин, ушла у анале: била је ту и играч и тренер и генерални менаџер и водила финансије... И увела клуб из „бетон лиге” у Прву лигу...

„Слушај Марина, нек ти је са срећом, само немој мене никада да помињеш”, рекао јој је Божа, да би је на неки начин заштитио, свестан да ће још један члан породице Маљковић да једе тренерски „лебац”. Послушала га је. Божа је као неким невидљивим уговором видно скрајнут из њених интервјуа. Кад је питају ко ју је научио кошаркашким основама, на прво место ставља ветерана Радничког: „Чика Бора Ценић”!

Рођена је 26. септембра 1981. у Београду, граду за који је и данас веома везана (као и њен старији брат Небојша), иако је већ две сезоне тренер француског Лиона. Док је Божа водио шпанску Уникаху (1998-2003), после прве сезоне одлучила је да се врати у Србију, у време док су многи маштали да што пре оду из ње. Постајала је све заинтересованија за Косово, за српске манастире, за наше људе који тамо живе, па и данас тамо одлази кад год јој се укаже прилика. Пријатељи кажу за њу да је велики патриота и да је увек спремна да притекне у помоћ свом народу.

Била је солидна кошаркашица. Као основац и средњошколац играла је на кампу „Професор Александар Николић” на Златибору, који носи име једног од двојице чувених ментора њеног оца (други је Ранко Жеравица). Играла је и у једном клубу у Паризу који је водила с некадашњом репрезентативком Вождовца Драгославом Матијашевић. У Француској је на кратко ушла у свет филма, у глумачкој радионици Питера Брука, по многима највећег живог позоришног редитеља. Волела је глуму, али није отишла даље од статирања у филму „Ронин” (главна улога Роберт де Ниро). У раном детињству маштала је да буде новинар, али се све то у последњим данима пубертета распршило на кошаркашком правоугаонику.

„Не волим да причам о њеном тренерском раду. Могу само да кажем да је као особа чврст карактер, да има велику радну енергију, да зна да и неке ствари које нису пријатне морају понекад да се ураде. Кад је била мала, кад би требало да прими инјекцију, никад се није бунила: стегне зубе, намршти се и то је све”, говорио је Божа једном приликом у кругу кућних пријатеља.

Уписала је психологију, а онда прешла на Вишу тренерску и ту дипломирала. Као и брат Небојша говори перфектно енглески, шпански и француски и солидно грчки. На француском често држи у тој земљи мотивационе говоре великим компанијама, попут „Кока-коле” и Француске електро-дистрибуције, а 25. јануара ће – на позив Катедре за фудбалско право у Лиможу – држати „час” на догађају који Светска фудбалска федерација (Фифа) организује у Паризу. Међу говорницима ће бити и њен отац. Причати у Фифи месец дана уочи историјских избора у њој (26. фебруара), после највеће афере у модерном спорту, није мала ствар.

Испада да је стара Вида, чистачица која је пре четврт века свраћала редовно у дом Маљковића, имала добар предосећај. Кад год би видела Марину говорила је: „Ова мала ће бити зезнута”!

После локалних успеха с Хемофармом и Партизаном, с којима је освајала титуле као од шале, преузела је репрезентацију Србије 2011, на позив председника КСС Драгана Ђиласа. И врло брзо на европској сцени показала колико је „зезнута”. Национални тим је с њом за тили час превалио пут од потпуног аутсајдера (из друге дивизије) до врха Европе. И све то из земље у којој у сениорској женској лиги играју углавном кадеткиње и јуниорке. Кад је прошлог лета некадашњи селектор мушког тима Светислав Пешић говорио колико је велики њен подвиг, ставио је своје ремек дело испод њеног: „Мој Индијанаполис не може да се пореди с оним што је урадила Марина”!

Недавно, у Лиону, одвела је родитеље (мама Гордана) у један од најчувенијих ресторана на свету, код Пола Бокуза. Хтела је да тамо с њима прослави златну медаљу. „Увек може још, увек може боље, увек може више”, рекла им је и те вечери нешто што стално говори својим играчицама. Тек сада то има смисла, јер се савршено уклапа уз мото Олимпијских игара („брже, више, јаче”) на којима ће с репрезентацијом Србије покушати да освоји медаљу предстојећег лета у Рију.

СЛИКЕ

1) Марина Маљковић са оцем Божидаром и братом Небојшом у Сплиту, 1989, по повратку Југопластике из Минхена с титулом првака Европе   Фото Лични архив Божидара Маљковића

2) Марина Маљковић после европског злата

 


Коментари1
db068
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.

stule
Zena-Zmaj, trebalo bi je klonirati u 200-300 primeraka i postaviti na sva vazna mesta u ovoj v.k.o.j.b.n. gde zivimo. Umesto dnevnih obecanja kako ce nam biti bolje,BILO bi nam bolje za max 1 godinu. Zelim joj sve najbolje u zivotu,mada sam skeptican za njeno mesto u kosarci Srbije,jer ima toliko likova koji bi je sapleli,jer je sposobna.

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Почетна / Спорт / Кошарка
Кошарка

Пријавите се на нашу маилинг листу

* Обавезна поља