среда, 14.11.2018. ✝ Верски календар € Курсна листа
Последња измена 12:51
РАЗГОВОР НЕДЕЉЕ: МАТИЈА БЕЋКОВИЋ, песник, академик

Уметност је склоњена да не смета политици

Угрожене су наше најстарије културне установе, као што су Српска књижевна задруга или Матица српска, које су преживеле толике векове
Аутор: Борка Голубовић-Требјешанинсубота, 09.01.2016. у 22:00
(Фото Ж. Јовановић)

Академик Матија Бећковић први је добитник новоустановљене награде за укупно књижевно стваралаштво Андрићевог института из Андрићграда код Вишеграда. Бећковић је награђен и за књигу „Три поеме”, а признање му је уручено пре три дана на свечаности у Андрићграду.

„Нема ми писма од Хомера, а мора да ми је писао”, духовито сте зборили у младим данима. Управо вам је стигло наградно Андрићево писмо. Како сте га прочитали?

Републици Српској су припале највеће планине, али од њих су веће оне које људи изграде сами. Један од тих врхова који су озидани ка небу, тамо где је природа стала, јесте Андрићград. То је најзначајнија грађевина после ћуприје на Дрини, посвећена вишим вредностима и вишем животу, само што је сада њен задужбинар Емир Кустурица. Ту су се окупили многи који најчешће нису имали ни своје куће, а камоли своје градове. Када су Јована Дучића питали зашто нема кућу, он им је одговорио: „Шта ће ми кућа, ја ћу имати улицу”. Иво Андрић је био подстанар до своје шездесете године, а није ни помишљао да ће имати град и да ће у том граду окућити своје духовне претке и потомке. Ово је, на неки начин, горњи, небески град.

Хоће ли и Андрићград одолевати „зубљи времена” као мост на Дрини Мехмед-паше Соколовића, који је Андрић тако снажно овековечио?

Андрићград је културни подухват првог реда. Сведоци сте колико се ту приговара, гунђа, људи мисле да би то свако могао, само да су му дали шансу. А то је једна од најчешћих заблуда. Једноставно се родио човек, с том визијом и с том енергијом. Овакву собу где разговарамо с ова два портрета Срби нису успели да направе вековима. Да се подигне споменик Његошу у Београду трајало је ко зна колико дуго. Још 1934. године Андрић је држао предавање на Коларцу „У корист подизања споменика Његошу у Београду”. Подигнут је недавно, а овде је дошао и стао испред цркве, коју нису изградили за толико векова. Кад сам раније долазио у Вишеград, тражио сам где је тај град. Андрић га је описао, а нема га. Мислим да ће доћи време када ће деца учити да се Андрић родио у Андрићграду. И да је логично да се роди у таквом граду. А онај лом и оно чудо које се звало Вишеград тек с Андрићградом је више од града. Тај Вишеград сада личи на периферију Андрићграда. Није ми јасно да сви људи од духа и културе то не виде и да не долазе овде с највећим узбуђењем и радошћу да се сретну и да виде своју кућу. Престоница културе у којој нема места парницама и мржњи јер мржња је сама по себи лаж.

Овековечена је, чини се, и ваша реченица: „Чувај се малокрвне речи и прехладе”? Како обуздавате свој десетерац?

Десетерац је метар у којем је српски језик достигао своју највећу моћ, где је свака реч на свом месту. И кад узмемо највеће прозне писце, приметићемо да они заправо пишу у десетерцу. Тако да би се све њихове реченице могле превести у десетерачке стихове. У једном тренутку то је, рецимо, показао Милован Данојлић на Лалићевом примеру, а то би исто могло бити и код Иве Андрића. А нисам баш сигуран да су и један и други тога били свесни. То је била воља и метрика језика.

Сан сваке писмености јесте да достигне „усменост”. Докле је данас дошла модерна писменост?

Људи су били дуже време неписмени него писмени. То су две цивилизације које су раздвојили векови, тако да се писменост труди да надокнади пропуштено, али то ретко успева. И даље смо више усмени него писмени, и лепше и боље говоримо него што пишемо, а они који пристигну усменост су наши највећи писци. Један од њих је Иво Андрић. Његови очеви су Вук Караџић и Његош, а његова мајка је светска култура и српска народна поезија. Андрић је негде пред крај живота казао, а то је допрло и до мојих ушију: „Кад ја умрем, ниједна суза за мном неће канути”, али није погодио. Кануло је безброј суза, а његова фотографија постала је икона у многим српским кућама. Андрић није ни слутио да ће добити град и да ће бити домаћин Његошу и Мехмед-паши Соколовићу, Николи Тесли, а ускоро ће стићи и остали којима је ту место.

Где је граница између поезије и прозе, будући да се за тумачење вашег стиха морају ангажовати тумачи критичко-теоријске апаратуре?

У младости сам мислио да не постоји проза, да је она исувише приземна и банална. Само сам веровао да је уметност поезија. Касније сам видео да је велика проза такође поезија. И да је Андрић, који је у младости писао песме, морао да пређе на прозу јер му је у тим стиховима било тесно. Али, његова проза је само – поезија у прози.

На које догађаје, појаве, личности „оштрите” данас своје перо?

Поезија не зависи ни од једног времена. Наше време је прогласило крај поезије. Међутим, то је крај таквог времена и таквог схватања. И то није појава само код нас, већ је у питању планетарни проблем. Значи, уметност је склоњена да не смета политици. И уместо да уметност реформише политику, политика је реформисала уметност. Склонила је да јој не смета, да ова ради шта хоће. Међутим, мислим да је то привремено и да онај ко верује у поезију верује у вечност и у вечни живот. Једноставно, политика хоће да без сметњи и приговора опосли неке послове. Њени актери су приметили да им уметност смета. Многи памте време када је било позоришних представа, филмова или књига које су морали сви да виде. И није било никога ко те књиге није читао или филмове гледао. Они су представљали јавно мњење. Сећате се времена кад су сви морали да гледају филмове „Лов на јелене”, „Лет изнад кукавичјег гнезда”..., а затим је наступило Спилбергово време. И да би политичари имали одрешене руке, а са судбином света радили шта хоће, увели су закон јачег, а на крају и закон најјачег.

Кажете да је политика потиснула уметност. Којим путем иде наша култура, будући да је она најрепрезентативнији део сваког народа. Како гледате на актуелне прилике у српској култури?

Наше најстарије културне установе, као што су Српска књижевна задруга или Матица српска, које су преживеле толике векове, угрожене су. На њихове вапаје нико се не обазире, а не верујем да је то одлука нашег министра културе Тасовца. То је њему речено и он и не одговара на писма ни једне ни друге од тих институција. Недопустиво је да се на наше очи угаси најстарији европски књижевни часопис „Летопис Матице српске”. Све је то намера да се гола долина, да се празан лист папира прогласи за једину историју оваквих земаља као што је наша.

Може ли нам у овим временима својим саветима, сугестијама помоћи САНУ, чији сте ви члан. Колико она саосећа са судбином народа. Не чини ли вам се да су се академици мало утишали?

Па није само САНУ. Имамо такве примере свуда по свету, али они хоће да кажу да узори САНУ не треба да буду њени парњаци и вршњаци, него неке академије јуче основане које славе четрдесет дана свога постојања. Тако да је она посебно била изложена баражној ватри са свих страна. Кад неко оснује неку академију јуче, већ данас о њој говоре с великим уважавањем. А шта је са САНУ која је основана по узору на европске академије и која је, када је основа, звана Српска краљевска академија и прва два њена кандидата били су краљ Милан и краљ Никола и обојица су пропали?

Кроз своје стваралаштво истрајавате на породичном роману, сећању на оца, мајку, Веру Павладољску... Има ли данас љубави у нама? Да ли смо у овој јурњави за материјалним заборавили да волимо?

Како каже апостол Павле: „Можеш и да планине помераш, ништа си ако љубави немаш”. Она је створила свет. И док је буде, биће и света. У Библији постоји само једна песма, она је љубавна и зове се „Песма над песмама”. Мада овако, када слушате теоретичаре књижевности, они као да ту врсту поезије не сматрају највишом вредношћу. Можда су у праву зато што је свака песма љубавна. И родољубива, и мисаона, ако није све то, онда није ни песма.

Ватрени се навијач Црвене звезде. Да ли је нови тренер Миодраг Гроф Божовић по вашој мери?

Мој унук Лука рекао је да би Србија требало да донесе закон по којем је Црвена звезда прва, без обзира на то како игра, да ли губи или добија. И да би сваком клубу требало да буде част да је на било којем месту у такмичењу где је Звезда прва. Мислио сам да се шалио, али он ме је убедио да је то истина, да то сви знају, да је то ноторно. Е, онда ми је рекао да је тај Божовић океј и ја сам се тој одлуци приклонио јер је он врло строг. Кад сам рекао да ми се чини да ови „партизановци” нису као они кад сам ја био млад, да је ту сада нека друга публика, да ми сада више личе на навијаче Звезде, Лука ми је одговорио: „Немој то да говориш. Гори су него икада”.

Вашу поезију сматрају светским феноменом. Ипак, имате и опоненте. Како гледате на те критичке ноте упућене на ваш рачун?

Уживам, нарочито код ових код којих осећам завист.


Коментари7
d72b9
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.

Д. Збиљић
Матица српска јеесте некако преживела, али ћирилица је "десетркована" (сведена на десетак процената) јер је у Матици српској објављен правопис у коме је усвојено уникатно у свету решење питања писма (двописмо) чиме је српском писму одузет суверенитет, па је оно постало алтернативно писмо према налогу из 1954. године о "постепеној замени српске ћирилице хрватском абецедом" како би се окончало латиничење свих Срба, што је била хиљадугодишња намера. Лингвисти у институцијама лингвистике, па и у Матици српској, то су наставили да спроводе преко двописма и тако су они до сада највише успели у терајном и коначном полатиничењу свих Срба. Православни Срби су се томе опирали све док луингвисти нису с комунистима ушли заједно у то довршавање латиничења Срба. И то је латиничење при самом крају.
Demos Cratein
Ko bi rekao da vlast koju podrzava EU marginalizuje slobodumne umetnike. Danas su politkcki analitičari umetnici. Sve znaju ljudi. Svestraniji si od Leonarda da Vinčija.
Sasa T.
Ovo je rublika o kulturi pa ovakvi komentari citaoca svakako nedolicni i primitivni. Imena kao sto su Ivo Andric hrvat koji je voleo Beograd a dusu ostavio na Drini ili Emiru Kusturici koji je mogao da podigne vikendicu na Azaurnoj obali , Kanu ili bilo gde u belom svetu jer kosmopoliti je svet kuca a on je stvorio carobni Mecarnik a sada i Andric grad rekonstruisuci duh jednog vremena i jednog naroda ili Matija Beckovic koji se zarad svojih crnogorskih korena nije odreko srbstva i recju i delom uradio vise za nasu- srbsku kulturu od svih politicara decenijama unazad. Skandalozno je da anonimusi bez intelektualnog kredibiliteta kritikuju nekog ko je ovencan svim literarnim nagradama i koji je napisao vise nego sto su pojedinci u zivotu procitali i upravo se u tome vidi do koje mere je kultura skrajnuta u ambis primitivizma. Ambis iz kojeg nam bojim se nema povratka ni kulturi ni tradiciji ni duhovnim vrednostima nasih slavnih predaka.
Mihajlo
Andrić se, sasvim sigurno, ne bi saglasio sa Vama, g. Bećkoviću.
Zoin Mihailo
Bez umetnosti se lako narodu ponudi kost, a priča o mesu.

ПРИКАЖИ ЈОШ

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Почетна /

Архива Импресум О нама Контакт Претплата Оглашавање Правила коришћења Бизнис Клуб Правила о приватности

Пријавите се на нашу маилинг листу

* Обавезна поља