недеља, 19.05.2019. ✝ Верски календар € Курсна листа
Последња измена 13:42
ДОСИЈЕ: ИРАК НА РАСКРШЋУ

Битка за Рамади још није окончана

Аутор: понедељак, 11.01.2016. у 22:05
У борбама оштећено 80 процената Рамадија (Фото: Бета-АП)

Ослобођено је око 40 одсто територије коју је у Ираку окупирала Исламска држава (ИД), саопштила је међународна коалиција која се бори против „калифата”. Ако је исправна била процена да су у лето 2014. године заузели отприлике трећину те земље, сада је џихадистима, дакле, преостало нешто више од десетине Ирака.

У протеривању ИД из Ирака велику улогу би требало да има последња победа над том групом у Рамадију. И Багдад и Вашингтон имају своје разлоге из којих им је стало да заузимање тог града представе као знак препорода ирачке војске. Али, крајње је дискутабилно да ли се она збиља напокон претворила у организовану и ефикасну силу и да ли је овај њен успех довољан да се може рачунати на протеривање ИД и из наредних мета контраофанзиве, Фалуџе и Мосула.

Још мање је тај тријумф основа за убеђење да сада постоји истински заједничка ирачка армија, имуна на верске поделе, кадра да привуче подршку целог друштва, превазиђе и старе унутарирачке размирице и разбуктавање сунитско-шиитске напетости у целом региону након што је Саудијска Арабија погубила шиитског проповедника Нимра ел Нимра.

                                                                                *    *    *    *

Победа ирачке војске над Исламском државом (ИД) у Рамадију, за коју је немогуће рећи да ли је више хвали влада у Багдаду или она у Вашингтону, постигнута је тек након што су авиони и артиљерија уништили око 80 одсто тог града. Америчка армија, колико год обасипала комплиментима своје ирачке савезнике, за које је још пролетос забринуто говорила да немају воље да се боре, није издржала да не поласка и себи, процењујући да су у управо истом постотку – 80 одсто, дакле – за ослобађање Рамадија заслужни ваздушни удари њених бомбардера. Једино што још нико није прерачунао jeсте оно за шта се чини да би се могло утврдити много лакше него удели авијације и пешадије у толико величаном тријумфу: колико је цивилних жртава, грађана Рамадија, које су џихадисти користили као живи штит, пало пре него што је ИД приморана на повлачење.

Ирачка влада жели да се верује како су у Рамадију њене снаге приказале способност за надјачавање ИД и без помоћи Курда, који изазивају подозрење у арапским деловима земље, или шиитских милиција, од чијег се присуства ужасавају у сунитским крајевима, а чије је срце провинција Анбар, с Рамадијем као главним градом. Американци настоје да убеде ирачку и светску јавност како њихова војна стратегија за светске конфликте – да штеде сопствену и користе савезничку пешадију, подржавајући је из ваздуха – заиста делује у борби с исламистичким групама и како се Ирак, земља коју су окупирали пре 13 година, неће распасти на сунитски, шиитски и курдски део.

За све те пројекције хармоничне будућности Ирака и светског поретка под неприкосновеном паском Вашингтона, такозвани „пакс американа” – залога је делотворност ирачких јединица у Рамадију. Међутим, отприлике трећина тог града и даље је у рукама ИД. Ни оне преостале две трећине, ако је веровати изворима „Дејли биста” из америчког министарства одбране, нису очистили припадници редовних ирачких снага, него су оне више служиле као помоћ елитној противтерористичкој јединици, јединој у њиховим редовима која је заиста очитовала спремност за борбу, и као маркер позиција бораца калифата које су потом амерички авиони засипали бомбама. У поређењу с њеним досадашњим стањем, сјајно је што је барем један део ирачке војске избрушен за озбиљније операције. Али, како примећује и „Дејли бист”, само противтерористичка јединица неће бити довољна да се ослободе и под контролом задрже Фалуџа и Мосул и остатак ирачке територије који је окупирао ИД.

Ефикасност ирачке армије под сумњу ставља и то што у последњим стадијумима битке за Рамади нису наилазили на велики отпор. Од између две и три хиљаде људи, колико се процењивало да је ИД раније имала у том граду, на линији ватре је остало свега око 350 бораца. Остали су се повукли да би избегли погибију у борби за коју се знало да је, с обзиром на надмоћ непријатеља по бројности и опремљености, унапред изгубљена. За собом су оставили довољно људи да и даље држе ону трећину града и прикују ирачку војску како не би помишљала на брзо даље напредовање.

Тактичку промишљеност војних вођа ИД одражава то што су њихови борци, одмах након што су практично изгубили Рамади, који је надомак Багдада, умножили нападе у кругу од око две стотине километара од ирачке престонице. Ирачкој армији се у успехе може уписати и успешна припрема за одсудни јуриш на Рамади, спроведена опкољавањем положаја ИД и мањим акцијама којима су пресецали њене линије снабдевања, али сада калифат примењује унеколико сличан приступ, само у герилској варијанти: исцрпљују противника нападима у мањим групама, развлаче његове јединице и везују их за више места, не дозвољавајући му маневре с великим бројем војника који би му гарантовали премоћ.

Очевидно је ИД након пораза у Кобанеу, који није могла да задржи ни помоћу више од 2.000 бораца, схватила да не вреди траћити ресурсе, па је пред завршне битке повлачила већину људства и из сиријског Тал Абијада и ирачког Синџара, мада су обе те тачке стратешки важне. Колико год желела да се представи као истинска држава, ИД као да се помирила с привременим губицима територије и сада прибегава герилској тактици изнуривања непријатеља. Томе би специјалне снаге, попут ирачке противтерористичке јединице, требало да се могу супротставити, али ће ваздушни удари, који су и досад имали ограниченог успеха, пошто ИД избегава да концентрише своје трупе и опрему и радије се меша с локалним становништвом, бити од мале помоћи.

---------------------------------------------------------------------------------------------------------

Саудијско-ирански спор потпаљује ирачке суните и шиите

Ирачки шиити протестују због погубљења Нимра (Фото: Бета-АП)

Прелаз Исламске државе (ИД) на герилску тактику могао би бити нарочито опасан у Рамадију и целој провинцији Анбар. Будући да њено становништво махом чине сунити, од којих су многи вероватно разочарани и у шиитски режим у Багдаду и у закаснело америчко схватање да су сунити интегрални део Ирака, „калифат” се најпре може надати да ће у Анбару привући подршку, герили нужну за опстанак.

Односи између сунита и шиита у Ираку одавно су напети, док у целом региону сада кључају. Багдад и Вашингтон паметно су одиграли искључујући шиитске милиције из операција око Рамаде. Али, не смеју сада себи дозволити грешку какву су починили након 2006. године, када су убедили живаљ из Анбара да одбаце Ал Каиду, сунитске радикале какви су и они из ИД, и прикључе им се у борби против ње. Али, потом је ирачка влада наставила с искључивањем сунита из поделе моћи и дала многима од њих повод да се обрадују успону „калифата”, који се представио као њихов заштитник пред шиитима. Прокоцкају ли још једну шансу на исти начин, могли би запечатити судбину Ирака као унитарне државе.

За придобијање подршке ирачких сунита могло би бити важно то што Рамади није ослобођен колико је сравњен са земљом – „Њујорк тајмс” преноси да ће за његову обнову нужно бити 12 милијарди долара – као и то колико је цивилних жртава прихваћено као подношљива „колатерална штета”. Пресудно ће, ипак, вероватно бити функционисање договора према којем би град требало да буде предат на управљање локалним сунитским племенима, која су учествовала у његовом ослобађању.

Рафи ел Ислави, један од вођа анбарских племена, каже за „Њујорк тајмс” да њихови људи нису као мученици падали ни за Саудијску Арабију ни за Иран, већ за своју земљу. Ако се ирачки сунити и уздрже од заузимања страна у конфликту заоштреном након погубљења Нимра, ирачки шиити делују веома наелектрисано. Већ су протестовали и палили лутке сачињене по лику саудијског краља Салмана, напали су две сунитске џамије и убили две особе светећи се због Нимра. Разгоревању погодује и присуство сунитских, турских трупа на северу Ирака, чему се жестоко противе и влада у Багдаду и њен покровитељ Иран, стожер шиита у региону.

Анкара, међутим, жели јединице у Ираку не би ли осигурала своје интересе у тој земљи и поставила брану све јачем утицају Ирана, нарочито у ситуацији када није незамислив ни распад Ирака по верско-етничким линијама, на сунитски, шиитски и курдски ентитет. Ирачки премијер Хајдер ел Абади је покушао реформу државног система која је подразумевала укидање верско-етничких квота за функције, које су због тог принципа неретко било попуњаване кадровима сумњивог квалитета, што је допринело суноврату неких од најважнијих јавних служби, попут енергетског и здравственог система. Али, Абадијеве мере су блокирали његови политички противници, међу којима је једна од централних фигура бивши премијер Нури ел Малики, којег умногоме сматрају одговорним за продубљивање раздора између ирачких сунита и шиита.


Коментари1
da19f
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.

Мирослав М.
Ма просто не могу да верујем да су Амери прерано декларисали "Mission Accomplished".

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Почетна /

Пријавите се на нашу маилинг листу

* Обавезна поља