четвртак, 17.10.2019. ✝ Верски календар € Курсна листа
Последња измена 19:31
ПОЛЕМИКА

Веронаука не може бити проблем (2)

Поводом текста Ивана Миленковића „Борба за душу”, „Политика”, 4. јануар 2016
Аутор: Слободан Рељићуторак, 12.01.2016. у 08:15
Гимназија „Свети Сава”, час веронауке (Фото З. Кршљанин)

Кад бих био Иван Миленковић, не би ми „најгори потез Ђинђићеве владе” био увођење веронуаке у српске школе, него одлука Владе Републике Србије да од 1. јануара 2004. анулира решење о ликвидацији Православног богословског факултета (из 1952.) и врати га у састав Београдског универзитета. То више није инцидент „којим је (Ђинђић), по свему судећи, хтео да умири милитантно крило СПЦ (безуспешно)”, већ системско решење. (Верујем да овде не следи приговор, да почетком 2004. Ђинђић није на челу владе, јер ваљда нема сумње да Зоран Живковић и Чедомир Јовановић нису стратези који би се упуштали у овако далекосежна одличивања.)

Али ја не мислим да су ово Ђинђићеви „најгори потези”. Напротив!

Зоран Ђинђић је био учен али и практичан човек. Поборник Res Publica да, али не републикански догматик. Сасвим поуздано је знао да увођење веронауке у школе не штети републиканском уређењу. Бар не републиканству какво се практикује у модерној Европи. Зато се тад, из окриља Министарства просвете, појавио невелик приручник „Религијско образовање и настава религије у државним школама у Европи” у коме је, без неког филозофирања, показано да веронауке има и као обавезног предмета (Аустрија, Норвешка, Енглеска и Велс, Грчка, Немачка, Румунија, Шведска) и као изборног – са алтерантивом етика или филозофија (Чешка, Финска, Белгија, Словачка, Хрватска, Шпанија, Италија), или као факултативног - кад се настава „организује према интересовању ученика” (Русија).

Сводити религијско на res private (Миленковић) је поједностваљивање без контакта с реалношћу. Власт у Европи се вековима дизала на симбиози световног и духовног, а кад су у Новом веку краљеви осетили да могу да владају и без ватиканског благослова, Црква је избачена из власти. Али није могла бити екскомуницирана из друштва. Јер је и у републици, као што је писао Ђуро Шушњић, религија полифон однос „човека према Богу, себи, свету уопште и друштву у коме живи”. И „не изрећи одредбу религије у појму моћи, значи побећи од живота”, јер је она као друштвена чињеница увек „на неки начин доведена у везу са друштвено-политичким околностима”. Увек, па и у републици коју ми подносимо.

Уосталом, и ова расправа о веронауци не би била ни вођена кад би наш свет функционисао по принципу утопије-републике коју нам подастире Миленковић. Министар би изашао на брдо и узвикнуо: Res publica! И сав овај јеретички свет, коме и сам припадам, разбежао би се по мишјим рупама. Али Res publica је тек успостављање равнотеже моћи кроз јавну сферу, а да се онда у демократској процедури („владавина народа, са народом и за народ”, рече Линколн) измери колико је која чињеница јака. Механизам није савршен (напротив!), али док га не променимо, држимо га се. Лепо је што и министар Вербић говори о јавној расправи.

Јесте на почетку сукоба цркве и световних властодржаца „разлаз државе и религије” био „један од најважнијих догађаја у модерном освајању слободе” (Миленковић), али то је било пре четири века. Водити данас „ослободилачки рат” против веронауке било би баш донкихотовски, кад ово у чему ми живимо не би била „колонијана демократија”, теледиригована република, у којој на Дон Кихоте, засад, више личе они који се усуде да извикују народне мисли.

Да видимо: Колики је данас утицај цркве на ограничење грађанских слобода? Дечја игра! Да, дечја игра - поред транснационалних медијских мрежа од чијих пропаганди се човек не може склонити ни на Севреном полу, поред мултинационалних корпорација које су заборавиле и да би ваљало бити обзиран према Човеку и људском, поред планетраних банкарских пустошења, новог државног Левијатана, у сенци стокова нуклеарног наоружања који нас све могу у трену бацити у небо, поред неконтролисаних тајних служби које по потребама капитала производе религијске терористичке групе па и државе, поред светских влада у сенци, знаних и незнаних Гвантанама, поред легализованог укидања приватности било где и било кад, поред локалних извођача републиканских улога у колонијалним демократијама који су слободни да одлучују „за” свој демос колико капои у логорима, поред школских система који производе „генерације корисних машина”, а које опет живот проводе на бироима за запошљавање, поред сајентолошких и иних тоталитраних замена за традиционалне религијске заједнице! Зато користити тешку артиљерију против безазлених часова веронауке у српским школама, а на које деца иду факултативно, јесте отужни републикански фундаментализам. „Страх од Америке у нама”, како је наслов списа оног умног Норвежанина којег сам цитирао у мом прошлом тексту.

Али, вратимо се Ђинђићу. Као неко ко је студирао у Констанцу, он свакако није могао избећи утицај култног списа Хабермасових учитеља Т. Адорна и М. Хоркхајмера „Дијалектика просветитељства”. Ти умни људи, без сумње републиканци, али критички, нису страховали од цркве и религије него од „преокретања просвјетитељства у позитивизам” што води „развитку у правцу тоталне интеграције“ а „посредством диктатура и ратова”. Што у коначници води „у идентичност интелигенције и непријатељства спрам духа.” Ово је написано пре пола века. Колико је пута, у међувремену, Слобода јавно силована, глобално понижавана, естетски оперисана, колико пута је брутално и на ћелаво шишана „томахавцима” и „стелтовима”, а да би „Србија на европском путу” одлучила да заустави тај одрон – избацујући веронауку из српских школа. Знам „другосрбијански” одговор : пометимо ми испред својих врата, а оно ће решавати други. Можда неком таква Res Publica може бити циљ, али не верујем да би и Иван Миленковић пристао на толико.

На крају, сложићу се с Миленковићем да душа јесте из метафизичко-теолошке сфере, али и подсетити да ја не тврдим да је у модерном друштву црква „повлашћена чуварка душе”. Није. Али ако нам је до српског слободног друштва не видим ни један разлог зашто би се само њој одузимало право да грађанину нуди своју визију. И то процедурално демократскије од државе колонијалне демократије. Узми или остави. Само не пуцај!

Новинар


Коментари57
4d862
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.

Мислилац 4
Чиме се паметни поносе, тога се луди стиде - важи и обратно.
Мислилац 3
Грађанско васпитање, хм - а шта ћемо са сељачким? Онда боље Домаћинско васпитање – то нам недостаје!
Мислилац 2
Поштована редакцијо, Овај други, завршни део чини целину са првим – без њега коментар је грубо окрњен. Први део је испунио дозвољени број карактера, па је тако изостављен други део. Нисам имао искуства у коментарисању, па сам погрешио. Молим да пустите доњи текст као завршетак првог. . . . Па где је ту приватност веровања, па да се веронаука истера из државних школа – баш напротив; држава Србија треба да буде поносна на своје богато наслеђе: ћирилицу, народно стваралаштво, па и ово црквено? Ту и такву Славу, гурнуо је у руке српском народу, нико други, него свети Сава, да би га заштитио од прогона разних синанпашиновских ''стручњака''. Што спалише мошти Савине? Па из љубоморе; река муслимана (српских) их је походила. А у новије време, на сахрани Патријарховој, никад више народа . . . На крају шта рећи о квалитету наставе веронауке, али и свих других предмета? Одговор је: Нема довољно правих људи на правим местима – видљив је недостатак овога друштва.
МИСЛИЛАЦ
Бесмислена су настојања ''стручњака'' за религију, у овом случају Православну, да убеде остале (90% их је) како је треба, или укинут, или је претворит у ''Познавање религије'', па онда како кажу, нека се деца, овако сазрела (?!), опредељују за ову, или ону религију. Или можда сматрају да она треба да остане у прошлости као застарела, мислећи да ће наука да реши све заврзламе које вребају човека чим се роди. 1. Стрела да би отишла што даље, лук треба да се затегне што више у натраг-наравно, не превише, јер се може остати у прошлости (ако се лук сломи). 2. Човек, ако у неком удесу изгуби памћење – какав је то човек? 3. Амери граде копије европских двораца, а ми постадосмо права држава још далеке 1221. године. 4. Српска Слава – добро сте прочитали, српска, постала је светска баштина – одлука је УНЕСКО-а. Значи они у УНЕСКО-у су је уз помоћ наших познавалаца морали пручити. Па где је ту приватност веровања, па да се веронаука истера из државних школа – баш напротив; држава Србија треба
Zorka Papadopolos
delim u potpunosti pogled gospodina Reljica na nase `stanje'. U mom komentaru Milenkovicu sam se zalozila za neutralnu nastavu za vise razrede sa pregledom religija, a za prepustanje veronauke SPC i ostalim crkvama. Nadam se da primedba Patrijarha Pavla iz vremena Djindjica vise ne vazi, i da je u medjuvremenu vise mladih ljudi zavrsilo fakultet bogoslovije? Za neupucene, zavrseni fakultet ranije nije bio uslov da neko postane svestenik SPC. Ja sam za jacanje SPC, manje kao mesta zaduzenog za religiju, a vise kao sire alternative za Srbe, koji se ne osecaju bas kao kod kuce u Srbiji, koja je u stanju koje Reljic opisuje. Ako veronauku prepustimo skoli, mocnici ce vec naci nacina da nam po skolama zaludjuju decu nekom svojom varijantom `veronauke'. Naravno, ni crkva nije Bogom dana, pa ce i tamo biti pritisaka, ali, ako ima zainteresovanih za samobitnost, izborice se. Ako nema, propascemo.

ПРИКАЖИ ЈОШ

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Почетна / Погледи /

Пријавите се на нашу маилинг листу

* Обавезна поља