Бадњи дан обележио је протест радника „Јуре” из Ниша који нису хтели да раде у поподневној смени. Уместо да свој верски празник проведу с породицом, руководство фабрике сматрало је важнијим да радници произведу одређени број жица за аутомобилску индустрију. Немајте других богова сем профита, прва је заповест владајуће капиталистичке етике.
Можда се мало ко још сећа да се ова јужнокорејска корпорација појавила најпре у Рачи крагујевачкој априла 2010, где је откупила производне погоне „Заставе електро”, фабрике која је била саставни део крагујевачке „Заставе”. Тадашњи власник „Заставе електро” Ранко Дејановић скоро годину дана радницима није исплаћивао плате, па су га они, вишемесечним протестима и повременим ноћењима испред Агенције за приватизацију у Београду, приморали да се одрекне власништва над фабриком. Протест се одигравао у атмосфери политичког скандала, будући да је Дејановићева супруга била тадашња председница парламента, па је тадашња владајућа коалиција на крају била присиљена да лично интервенише како би окончала ту политичку „непријатност” изазвану ноћним блокадама у самом центру Београда.
„Јура” је била кец из рукава Млађана Динкића, тадашњег министра економије, којим је забашурио сопствену одговорност што приватизација „Заставе електро” није раскинута пре истека законског рока, упркос кршењима купопродајног уговора на које су радници упозоравали. Касније је „Јура” послужила и као адут у пропагандној стратегији Динкићеве странке, заснованој на привлачењу страних инвестиција обезбеђивањем државних субвенција по сваком отвореном радном месту. „Јура” је у јавности убрзо постала симбол лошег поступања према радницима – али у томе није била неки изузетак. Сличног нехуманог поступања према радницима било је, и још га има, и у многим европским корпорацијама које овде послују.
Приликом недавног истраживања о пословању страних корпорација у Србији, чији се резултати могу наћи у књизи „Корпоративни империјализам: зоне експлоатације у Србији”, од Инспектората за рад захтевао сам податке о броју контрола спроведених у предузећима која послују у режиму специјалних економских зона, записнике са тих контрола, као и списак мера наложених за унапређење заштите на раду и побољшање генералног стања радничких права. Одговор Инспектората био је да о томе не воде никакву евиденцију, што је, благо речено, нечувено, с обзиром на то да се тиме јавности онемогућава да процени квалитет њиховог рада, који се иначе финансира из државног буџета. Но, имајући у виду реално стање радничких права, као и одбијање поменуте институције да о свом раду полаже рачуне, рекло би се да никаквог „рада” ту није ни било. У априлу прошле године, у погонима фабрике „Тигер Тајерс”, у власништву стране компаније „Мишлен”, фабрике која је у медијима величана као изузетно „успешан пројекат”, и која послује у пиротској специјалној зони – једној од 50 најбољих у свету, по процени „Фајненшел тајмса” – троје радника је погинуло, а још троје тешко повређено при обављању свог посла. Они који се највише диче и хвале сопственим заслугама за довођење оваквих инвестиција, сигурно никада нису радили, нити ће икада радити у таквим условима.
Председник Покрета за слободу
