Пример број један.
Немачка организација за међународну сарадњу (ГИЗ) открила је пописом имовине у Пожаревцу 1.120 неевидентираних непокретности на које ће се убудуће плаћати порез. „Пожаревац је десети град у Србији који је, уз помоћ ГИЗ-а, завршио попис и ажурирање базе података некретнина”, рекао је за Бету шеф пројекта ГИЗ-а Александер Грунауер.
За пописивање имовине у граду величине Пожаревца било је потребно три месеца, а посао је завршило 10 пописивача. За целокупан посао ГИЗ је донирао 9.000 евра.
Прича број два.
Општине у Србији остаће „кратке” за осам милијарди динара или око 67 милиона евра. Толико ће се због измене прописа са локала прелити у републичку касу.
Прича број три.
Неке општине имовину нису пописивале и по 15 година, казао је за „Политику” уочи Нове године Грунауер. Решење су били „пописивачи имовине”. Око 40 људи са евиденције Националне службе за запошљавање шест месеци је ишло од врата до врата и пописивало реално стање некретнина на терену. Сокобања је успела највише да повећа проценат наплате. Пре пописа наплаћивала је нешто више од 12, а после око 36 милиона динара. Неготин је од пореза на имовину некад наплаћивао око 50, сада нешто мање од 146 милиона динара. Мајданпек је проценат наплате утростручио.
Прича број четири.
Скупштина Србије усвојила је недавно сет пореских закона којима је, поред осталог, предвиђено проширивање фискалног подстицаја на мала и микро предузећа, али и смањење казне за грађане који не плате порез на време – са 50.000 на 5.000 динара.
Да не буде забуне. Порезници, односно влада, имала је прошле године на располагању могућност да неажурном „пореском обвезнику” наплати чак 50.000 динара за дуг од рецимо неколико хиљада динара. Никада, ни у једном случају нису посегли за том новчаном одмаздом. Јасно је и због чега.
Сада су нас влада и порезници донекле „помиловали”. Неће нас глобити са 50.000, али хоће с 5.000 динара. Да ли баш мора све тако?
Нико, па ни потписник ових редова, није за пореску и финансијску недисциплину. Јер, ако хоћемо добре школе, здравствену заштиту, безбедност… држава мора да убере порез и да плати своје, па и наше јавне службе.
Али ако би ти исти порезници и службеници локалних самоуправа, и без ГИЗ-а, изашли на терен и пописали сваку нову некретнину и разрезали њиховим власницима праведан порез, више смо него сигурни да би пореске стопе могле бити ниже, а сразмерно томе и узимања од све сиромашнијих грађана.
Овако, најлакше је ударити порезом, па и глобом на оне који су стицајем околности у пореској евиденцији. Остали – не постоје. Па ни казне. А то није грађанска једнакост пред законом, а још мање правда и праведност.
