среда, 21.11.2018. ✝ Верски календар € Курсна листа
Последња измена 23:41
РАЗГОВОР НЕДЕЉЕ: ДЕЈАН САВИЋ, најбољи ватерполо тренер на свету

У репрезентацији 444 пута

И после 11.000 гледалаца на Европском првенству у Београду наш ватерполо у опасности да постане аматерски спорт. – Кад играч погреши и лево и десно од њега има ко да исправи грешку. – Седмо место на свету 2013. у Барселони нас опаметило. – Највећи проблем на европским шампионатима је слаба посета на утакмицама на којима не игра домаћин
Аутор: Иван Цветковићсубота, 16.01.2016. у 22:00
Фото В.Марковић

 

 

Пре само две и по године наши ватерполисти су били седми на свету. Светско првенство 2013. у Барселони за Дејана Савића било је лош почетак на месту селектора.

У четвртак, уочи утакмице Србија–Француска на Европском првенству у Београду, наш четрдесетогодишњи селектор добио је награду као најбољи тренер на свету у 2015. То ласкаво признање доделила му је Светска асоцијација ватерполо тренера.

С 444 утакмице за репрезентацију рекордер је у нашем ватерполу. Почео је у Партизану као вундеркинд, а играчку каријеру завршио је у Црвеној звезди, где је и постао тренер. С „црвено-белима” освојио је Лигу шампиона 2013, а с нашом репрезентацијом, коју је преузео 2012, пошто је претходно с успехом водио јуниоре, био је европски првак 2014. и светски шампион 2015.

Прошле године под његовим вођством Србија је тријумфовала и у Светској лиги у Бергаму и тако постала, не рачунајући домаћина Бразил, прва репрезентација која је обезбедила учешће на Олимпијским играма ове године у Рију.

Пред њим и ватерполистима које је одабрао сада је нови задатак. Од њих се очекује да поново, овог пута код куће, буду најбољи на Старом континенту, а потом, у августу, да освоје и једино злато које у ватерполу недостаје самосталној Србији – олимпијско.

Шта за вас значи признање које сте добили од Светске асоцијације ватерполо тренера?

Најбитније је што је то избор самих тренера. Ту су и они који су ме тренирали, и моји бивши саиграчи, и тренери које поштујем и ценим.

Да ли је у оваквим изборима, када тренери гласају за најбољег међу собом, пресудно шта је освојио у тој години или је важније какве су његове тренерске могућности, без обзира на такмичарски резултат?

Не знам који су критеријуми. Мислим да су то освојени трофеји.

На отварању Европског првенства у „Комбанк арени” на дербију против Хрватске било је 11.000 гледалаца, против слабе Малте 7.000, против Француске, чија репрезентација не припада европском врху, више од 10.000, и то упркос томе што све екипе иду даље. Шта то показује?

То је доказ да људи воле ватерполо, да је то озбиљан српски спорт. Чињеница је и да су радознали да виде организацију, амбијент, атмосферу... Надам се да ће тако да буде до краја шампионата. Ватерполо је у моди, ин. Поента је да смо људе који никада нису пратили ватерполо извукли да дођу и да га гледају.

Карте се продају код тапкароша, иако има 11.000 места. Шта то значи за ватерполо?

Реално, у Србији који год да је догађај на високом нивоу, у било којем спорту, привлачи велику пажњу. То се знало и раније. Као и да ће ватерполо, кад се организује у Мађарској, Хрватској или Србији, бити на високом нивоу. Организација добија похвале са разних страна, али то није довољно за утицај и на остале земље где се игра добар ватерполо да направе овако нешто. С друге стране, највећи проблем организације европских шампионата јесте слаба посета утакмицама на којима не игра домаћин. То је прошле године био случај и у кошарци, одбојци... Није поента да се гледалиште напуни домаћим навијачима, него да се направи понуда да буде велика посећеност и на другим утакмицама.

Може ли оволико интересовање да помогне нашем ватерполу?

Мислим да не може. Једноставно, нама су клубови у изузетно лошој ситуацији. Можда је ово и последњи апел да се не пређе на аматерски статус. Питање је докле ће ово да се издржи, докле ће да траје. Имамо одлив деце. Не само последњих месеци и година. И то не само у ватерполу, него и у осталим спортовима, иако држава изузетно помаже на националном нивоу, из буџета се издваја за савез. Али и клупски спорт би требало да добије пажњу, да се направи нека категоризација. Клуб мора да живи и ради. Проблем је сада његов опстанак.

На Европском првенству 2006. на Ташмајдану били сте играч, а сада, кад се игра у монтажном базену у највећој дворани, селектор. Упоредите та два такмичења.

Притисак је постојао и тада и сада. Онда смо први пут играли као Србија, а сада сами себи правимо притисак, јер играмо пред својом публиком као европски и светски прваци. И сви су нам већ окачили злато око врата.

Колико је држава помогла за ово првенство? Да ли репрезентација то осећа и да ли јој је обећана нека награда?

Оно што штуро знам то је да је држава стала иза организације. Обезбедила је два монтажна базена који ће бити искоришћени за изградњу националног ватерполо центра у Врњачкој Бањи, што никад до сада нисмо имали. За награду не знам. Мислим да иде по Закону о спорту.

Да ли је то додатни притисак на репрезентацију? Обезбеђено јој је толико...

Поред притиска као домаћини, осећамо и обавезу због такве организације шампионата.

Да ли би вама и играчима било лакше да се овај турнир игра у иностранству?

Дефинитивно лакше. И мени и играчима.

Зашто?

Можемо да се заштитимо од спољашњих фактора тако што ћемо да искључимо телефоне. Али не може да се побегне кад се игра у својој држави.

Да ли наша репрезентација има добре услове за рад?

Услови за рад А репрезентације у Србији су задовољавајући и ми се прилагођавамо целокупној ситуацији. Али, то је далеко од онога што имају Шпанија, Италија, Мађарска...

Шта то имају?

На пример, немају проблем због хладне воде. Даље не морам да набрајам.

На свечаном отварању Европског првенства звиждало се председнику државе, избила је афера да ли је „Арена” искоришћена за рекламирање владајуће партије или је то подметнуто.... Како то утиче на репрезентацију?

Све су то спољашњи фактори који не допиру до нас.

Шта је показао групни део Европског првенства?

Две нерешене утакмице у дербијима Мађарска–Грчка и Црна Гора – Шпанија одлучивале су о првом и другом месту кроз гол-разлику. Шпанија се полако вратила, као што смо и очекивали. Мађарска је, иако сви причају да је у играчкој кризи, показала изузетну моћ трансформације против Русије, па је убедљиво победила, мада је губила са 4:1. Највише показују Италијани – озбиљна игра, коришћење играча више... У четвртфиналу су могућа изненађења.

У вашим екипама, и кад сте водили Црвену звезду, а и сада репрезентацију, нема сувишног играча. Сви имају своју улогу и сви су важни. Каквој игри тежите?

Реално је увек прилагођавање противнику. А што се саме игре тиче, има много индивидуалног рада. Мислим да је најзанимљивије да, ако неко погреши, увек постоји играч с леве и десне стране од њега да исправу ту грешку. Не чувамо своју главу, него се боримо за екипу.

Да ли сте као играч и тренер имали узора?

Не.

А ко је на вас највише утицао?

Још у млађим данима решио сам да ћу бити тренер. Због тога сам и записивао своја размишљања, бележио промене на свом телу, како је то функционисало... Од тренера морам да споменем Рудића, Стаменића, Манојловића, Удовичића, Поробића, Де Крешенца, Естељера...

Шта тренер треба да заборави од онога што је имао кад је био играч, а шта треба да сачува из тог доба?

Треба да заборави сујету и да ради све контра од онога што је радио као играч. У загради треба да стоји: ово је озбиљна демагогија.

Да ли играчи морају само да вас слушају или и ви хоћете да чујете њихово мишљење?

Апсолутно имају све моје поверење. Ја и питам да ли има неко неки предлог, саслушам и неке чак и применим.

Тренер сте, а сада селектор, некима с којима сте били саиграч. Како је кад се промени улога?

Посао је посао, пријатељство је пријатељство. А ми смо озбиљни професионалци.

Који вам је највећи успех као играчу, а шта нисте постигли?

Нисам освојио олимпијско злато и Куп шампиона. А највећи ми је успех играње за репрезентацију.

У добру је лако добар бити, а на муци се познају јунаци. Ви сте на мукама били у Барселони 2013, кад сте завршили као седми на свету. Шта се десило тада и како сте после, с истим играчима, кренули из тријумфа у тријумф?

То је био страшан моменат, не само за моју каријеру, него и за каријеру ових играча. Целокупна негативна ситуација, непостојање Ватерполо савеза Србије, Стручног савета, огромна дуговања, учинили су своје. И не само то. Тесно смо изгубили у четвртфиналу од Црне Горе... Али, тај моменат је можда био и најпотребнији шамар и мени и играчима. Ако ништа друго, дотакли смо дно, па смо се онда одбацили од њега. Ако погледамо уназад, била је изузетно потребна таква једна ствар. Опаметили смо се, а поготово ја.

Да ли сте некад као играч и сада као тренер имали узора?

Не.

Бивши ватерполиста Бад Спенсер направио је лепу глумачку каријеру, а ви сте глумили у једној реклами за ово Европско првенство. Како је ишло на снимању?

Врло лако. Лепо смо се слагали. Мени је било лакше.


Коментари0
9bd75
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Почетна / Спорт / Ватерполо

Архива Импресум О нама Контакт Претплата Оглашавање Правила коришћења Бизнис Клуб Правила о приватности

Пријавите се на нашу маилинг листу

* Обавезна поља