Тврдња активиста Куће људских права да је прексиноћње разбијање излога на њиховим просторијама у центру Београда последица писања „Политике”, једнако је бесмислена као и тврдња да је НАТО бомбардовао Србију инспирисан ставовима Наташе Кандић или Соње Бисерко.
Ако се шеф Јукома Милан Антонијевић на „Твитеру” пита да ли је за то крив „Политикин” истраживачки досије о путевима америчког новца у Србији, шта би тек рекао да се ми запитамо није ли Милан лично зграбио циглу и кренуо у напад на сопствену канцеларију?
Али како знам да је Милан пристојан господин и како му не би пало на памет да ван радног времена разбија своје прозоре, и како је потребно само мало здравог разума да се схвати бесмисленост помисли да је Клинтонова екипа читала саопштења Кандићеве или Бисерко па тек онда командовала напад на Југославију, исто тако је безобразлук повезивати текстове у „Политици” са агресијом на Кућу људских права.
Зашто се онда сраман чин неке битанге повезује са писањем наше новинарке Јелене Попадић?
Кућа људских права у свом саопштењу чак нема дилему да је напад „кулминација кампање коју против организација цивилног друштва води државни лист ’Политика’ користећи методе из доба када је служила Слободану Милошевићу и оптужујући удружења грађана да раде у интересу страних сила”.
Нема суђења, нема сведока, али је пресуда већ донесена. Апсурдно је да активисти који би требало да се боре за људска права, без икаквих доказа оптужују „Политику” за подлу намеру да инспирише опасне нападе. Има ту још једна ситница, да правни експерти проглашавају „Политику” државним листом, што је и правна и материјална грешка.
„Политика” би разумела Милана Антонијевића и његове колеге да је наш лист заиста водио харангу на невладине организације запаљивом реториком и увредљивим оптужбама. Али, у истраживачким текстовима о начину њиховог финансирања објављиване су само суме новца и имена финансијера, без икаквих увредљивих придева.
Подаци су из званичних америчких извора, пажљиво проверавани и стерилно саопштавани управо да се не повреди НВО сензибилитет који устрепери кад год им се завири у џеп. Право је питање, у ствари, зашто се осећају непријатно када се помене да се финансирају из иностранства и зашто то одмах стављају у контекст нарастајућег насиља у друштву? Није ли тежња за истином основни разлог њиховог постојања, без обзира на то чији је новчаник на скенеру?
Лично, нисам гадљив на стране валуте. Напротив, радо их бројим. Осећај задовољства нарочито је ескалирао када су стизали девизни хонорари магазина „Форбс”, загребачког „Јутарњег листа” и скопског портала. Да, дуже време, плаћали су ме странци. И надам се да ће се размена мог писанија за њихову лову наставити.
