субота, 01.10.2016. ✝ Верски календар € Курсна листа
Последња измена 16:42

Пронађено у преводу

Данас у појму културна деконтаминација опстаје оно најгоре из деведесетих – склоност да другачији људи буду посматрани као гамад, отпад и смртоносна претња
Аутор: Зоран Ћирјаковићсубота, 23.01.2016. у 22:00
Илустрација Д. Стојановић

Угледна америчка новинарка, новајлија на Балкану, била је после 5. октобра збуњена када је чула за невладину организацију у чијем се називу помиње културна деконтаминација: „Деконтаминација? Али ја желим да пишем о људским бићима”.

Значење и смисао често буду изгубљени у преводу. Неки од великих холивудских хитова успех дугују овом непресушном извору неспоразума и фрустрација. Али, некада нам превод може помоћи да разумемо тешке, опасне или подмукле речи које су се одомаћиле, флоскуле које често изговарамо не размишљајући шта тиме говоримо и призивамо или кога, можда несвесно, избацујемо из домена људскости. Дакле, о чему говоримо када кажемо деконтаминација?

Та реч се широм света користи искључиво у контексту загађења изазваног пошастима као што су опасни вируси, радијација, отрови или пацовски измет. Нажалост, Србија је била прва у којој је контаминација пре две деценије везана за нешто што (националистички) неистомишљеници носе у себи. Од тада у овом значењу није стигла много даље од Републике Српске, која је временом добила и своју „Другу Српску” и одговарајући огранак „индустрије холокауста”. Данас у појму културна деконтаминација опстаје оно најгоре из деведесетих – склоност да другачији људи буду посматрани као гамад, отпад и смртоносна претња.

Страни језици могу помоћи да боље разумемо и неке фразе које звуче сасвим бенигно. На пример, свако ко на енглеском данас изговори „буди културан” или „он је некултуран” може да рачуна да ће бити исмејан и обележен као бесрамни сноб и деветнаестовековни елитиста.

Србија је једна од бројних земаља, углавном у Источној Европи, у којој је позивање на „праву”, културну културу и даље легитимно. Оно је, по правилу, везано за различите привилегије – наш страх да их можемо изгубити или бригу родитеља да их нећемо ни стећи ако не будемо доживљени као културни, што значи различити од оних који то наводно нису. Наиме, „некултурни” су овде увек некако мање људи, примитивци који се не рачунају, нижа бића чији ставови и потребе нису достојни уважавања.

Нажалост, конзумирање наводно једине праве културе – оне која је сложена, неразумљива и тешка, у Србији није само обележје дистинкције које треба да легитимише класне и статусне хијерархије и доминацију. Сиромашне, потчињене „масе” овде нису уоквирене само као некултурна светина или стока без укуса. Оне представљају, како сугерише надахнути Динко Грухоњић, спој крвожедних припадника старијих генерација, које су стасавале „с пеном, с беснилом на уснама”, и млађих, који треба „да доврше покољ који су им очеви започели”. Срби који нису културни редовно бивају представљени као православне машине за убијање на стендбају, увек спремне да производе „Сребренице” као што цивилизовани Немци производе „фолксвагене”.

Културни овде обично воле да истакну и да су писмени. Флоскула о „функционално неписменима” – којих је, зависно од флуидног критеријума и забринутости хронично згађеног интелектуалца, између 25 и 70 одсто – постала је један од главних антидемократских аргумената у упорно клеветаној Србији, која, ако је веровати Унеску, има завидну стопу писмености од чак 98,1 одсто. У грађанским фантазијама, када би власт бирали само „функционално писмени”, било НАТО странци било домаће елите, Србија би била срећна, богата и европска. У малограђанској реалности, писменост је све чешће последње уточиште протува које немају шта да кажу.

Некада је тешке речи, душебрижничке дијагнозе и софистициране клевете потребно преводити, некада се уруше у судару са чињеницама, а некада је довољно сачекати неколико година да би се аргументација распрснула као мехур од сапунице. Не треба заборавити да је о Србији говорено и као о земљи мимо света, која се креће уназад, у прошлост, док „се у свету границе прелазе бициклима, готово у купаћим костимима”, како је 2005. године рекао Ласло Вегел.

Сви смо деца исте балканске културе и обе Србије имају своје писмене и културне зилоте. Накратко су их ујединили „Парови” и „Фарма”, вулгарни плодови сурове транзиције око којих су заједничким снагама ширили моралну панику. Ипак, само у оној Србији која је деведесетих била друга искључивост и (културном) културом легитимисана мржња изродили су серију необичних, неретко перверзних феномена чија се права природа крије иза политички коректних и звучних речи. Њих је неопходно превести да не би стварали илузије о нашим необичним либералима.

На пример, космополитизам у том миљеу по правилу само скрива један, у суштини сасвим типичан, ружни шовинизам, изражен у презиру елитистичке имагинарне заједнице према „нецивилизованом” народу. И декларативни антифашизам наших европеизатора је често исправније назвати анти-антифашизамом. Аушвиц ту многима није страшан и неприхватљив по себи. Читајући бројне статусе на друштвеним мрежама, стиче се утисак да није мало „културних” којима би све у вези с Аушвицом било сасвим у реду да су возови људе у гасне коморе довозили с Цециних концерата.

Срби који заслужују да живе, гласају и владају су ваљда они који иду на извођења комада уркултурне Биљане Србљановић, резигниране просветитељке која воли да се похвали да је „по образовању докторанд” (у преводу студенткиња). По броју помињања филозофије паланке могло би се закључити да су обожаваоци љутите либералке која „носи Праду” – по тврдњи дугогодишњих саборца с антинационалистичког форума „Васин свет”, читали Константиновићеву болно претенциозну нацификацију Српства. У стварности, већина се задовољи хипстерским текстовима поносно „нормалног” и блазираног Бранислава Димитријевића, лајт, 2.0 верзије Радомира Константиновића, дизајниране по мери „десператне” постмодерне Србије.

Нажалост, наши културни, функционално писмени и нормални деконтаминатори не могу да очекују преводилачку помоћ. Све што би англосаксонска публика могла да пронађе у преводу исцрпљујуће тираде „суботичког Хегела” су ставови, размишљања и логика коју су одавно похранили у лагумима своје неславне интелектуалне прошлости. Бојим се да је књига „Философија паланке”, непресушно врело „грађанске” мржње, данас непреводива на енглески – мада верујем да би половином деветнаестог века била велики хит међу британским арнолдијанцима, који су тврдили да је радничка класа нецивилизована, сирова и полуразвијена.

Ипак, овдашње самопроглашене космополите и антифашисти могли би да се поиграју тако што ће сами превести наслов и неколико реченице своје отровне „Библије”. Тешко је не суочити се с мером у којој све то звучи јадно и снобовски. Можда уз помоћ језика америчке моћи (и културе) неки од њих коначно почну и да, цитираћу овде мучну етикету којом се „прославио” филозоф Растислав Динић, уместо „звери српских” око себе виде људска бића. Много тога се може препознати и пронаћи у преводу.


Коментари20
c2715
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.

ЉВЈ
Солидан текст, хвала, коначно нешто добро и паметно на ту тему! Успут, у вези с превођењем: "чија се права природа крије иза политички коректних и звучних речи." Бољи превод од "политички коректан" је "друштвено прихватљив". Е, сад, то што ми немамо друштво као организовану заједницу независних и свесних грађана, већ нам је све политика, друго је питање ... И, још нешто, догод толико грађана не зна, или их мрзи да користе српски језик/ћирилицу у писању, тешко да можемо да говоримо о одговорности, цивилизованости, осећају за језик и културу, здравом патриотизму ...
Bob Petrovich
Nema razlike u tome kako je nacisticki Der Sturmer pisao o Jevrejima i kako CZKD tretira Srbe - kao gamad koju treba istrebiti. ZyklonomB ili CZKD metodama. U svakoj normalnoj zemlji takvi bi zavrsili na robiji, samo u Srbiji od rasisticke mrznje moze da se zivi.
Hahaha
Oce sad i njima da se polupa prozor?
krle
Da povezemo ovo sa jednim starijim tekstom na slicnu temu: "Bilo bi zanimljivo prevesti „Filosofiju palanke“ na neki od velikih evropskih jezika, mada ne verujem da bi se prevodioci utrkivali da to učine. Zato bi možda brojni poštovaoci ove knjige mogli da se oduže Radomiru Konstantinoviću i prevedu je, za početak, na engleski jezik. Time bi jasno pokazali da su Konstantinovića razumeli, a o njegovim mislima i stilu bi mogli da sude i za sada prikraćeni nepalanački čitaoci. Filozofskim i jezičkim sladokuscima predlažem da pokušaju sa prevodom makar neke od dužih rečenica iz knjige. (4)" Nebojsa Katic, Pomodne besmislice I filozofija palanke
АМ
Коначно да неко каже две сувисле о "функционалној неписмености".

ПРИКАЖИ ЈОШ

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Почетна / Погледи /

Архива Импресум О нама Контакт Претплата Оглашавање Правила коришћења Бизнис Клуб

Пријавите се на нашу маилинг листу

* Обавезна поља