четвртак, 23.05.2019. ✝ Верски календар € Курсна листа
Последња измена 00:45
ПОДЕЉЕНИ МУСЛИМАНИ – СУКОБ СУНИТА И ШИИТА

Ко потпаљује буре барута у Заливу

Откако је Саудијска Арабија погубила шиитског проповедника Нимра ел Нимра, Ирану су се у жестоким протестима придружили и шиити из земаља региона, па блискоисточни хаос прети да измакне контроли
Аутор: Владимир Вукасовићсубота, 23.01.2016. у 22:00
Шиити у Ираку спаљују лутку саудијског краља (Фото Бета)

Главно што раздваја Саудијску Арабију и Иран је то што су обе те земље, безмало први суседи, моћни играчи на истом регионалном „терену” и што су велики произвођачи нафте у глобалним размерама. Има међу њима и разлика: Саудијци су сунити и Арапи, док су Иранци шиити и Персијанци. Срећом да је тако, пошто би у противном морали измишљати друге духовне и културне специфичности да би вишим мотивима оправдали анимозитет због сличности ресурса која их чини непосредним конкурентима у политичкој арени и на петротржишту.

Сунитско-шиитски расцеп, колико год био опасан по животе, наоко је спасоносан по здрав разум онога ко тек покушава да се упути у блискоисточни хаос, у којем су савези и непријатељства толико замршени да би и највештији математичар тешко исцртао њихов дијаграм. Откако је Ријад погубио шиитског проповедника Нимра ел Нимра, након чега су се Техерану жестоким протестима придружили и шиити из разних земаља региона, чини се да су се напокон указали магнетни полови који око себе устројавају вртложне силе што раздиру Блиски исток. Ал Каида и Исламска држава, ратови у Сирији и Јемену, постепени колапс Ирака: готово све се сада приписује последицама шизме унутар ислама и борби, отвореној или подземној, две струје те вере. Сва разнородна лица у крвавој драми своде се на маске испод којих се крију два древна ривала којима светске силе – као што се богови у античким митовима уплићу у зађевице смртника – помажу и одмажу, стају на њихову страну само да би их потом издале и, још бескрупулозније, поново пригрлиле.

Све би збиља било много једноставније када би истоветност тумачења вере била једини критеријум према којем се сунити и шиити опредељују с ким ће склопити пакт и на кога ће окренути оружје. Када су осамдесетих година прошлог века ратовали Иран и Ирак, Саудијска Арабија, конзервативна вахабитска монархија, подржала је Садама Хусеина, тада још, барем на речима, заговорника неке врсте панарапског социјализма. Али, чим је ирачки председник послао војску на Кувајт да би заузео његова нафтна поља, Ријад и Техеран су се одмах сложили да је Садам претерао, мада је такав став довео Иран на исту позицију с „Великим Сатаном” лично, Сједињеним Америчким Државама. Интереси су свакога навели да мења стране колико год је било потребно док не истерају своје.

То не значи да фундаменталне разлике између Саудијске Арабије и Ирана, као стожера сунитизма и шиитизма, не постоје и да нису делом укорењене у вери. Теоријски, поједностављено речено, шиитским заједницама вође би морале бити верски ауторитети, у идеалној ситуацији чак и потомци Посланика Мухамеда – дакле, они који власт преузимају на основу неке врсте права по рођењу, односно божанског права. Сунити слободно бирају своје вође. У блискоисточној пракси, живе под краљевским породицама које подразумевају њихов пристанак и не проверавају га на изборима. У Ирану је, пак, након свргавања шаха Пахлавија 1979. године, створено нешто што би се, парадоксално за западњачке појмове, дало описати као теократска република, у којој верски вођа, врховни ајатолах, има главну власт, али се организују и парламентари и председнички избори чији исход, колико год они били мањкави по стандардима либералних демократија, нипошто није безначајан за државну политику.

Таквим превратом у Ирану, на чијем челу су се дотад такође смењивали наследници династије, сем када би западне силе одлучиле да је време да нека друга, попустљивија породица преузме престо, успостављен је преседан за другу врсту легитимитета власти. У очима вековне Куће Сауда било је то довољно опасно да су одмах, не би ли предупредили утицај тог примера, почели да, финансирајући верске школе у иностранству, раде на ширењу вахабизма, пуританског огранка сунитизма, као противтеже иранском шиитизму. Узгред, пише се да ни Мухамед ибн Абед ел Вахаб, који је у 18. веку основао ту струју сунитског ислама, није био срећан због тога што је Мухамед ибн Сауд, тадашњи локални племенски вођа, користио његово учење као оправдање за ратове и освајање територије, на којој ће бити утемељена данашња монархија са седиштем у Ријаду. Али, и онда и данас, учвршћивање и ширење власти, уз олакшицу да је онога ко мисли другачије могуће прогласити отпадником од Бога, било је на уму моћника много више него учвршћивање и ширење аутентичног тумачења вере.

Начин владавине има везе и с напетостима које су између сунита и шиита букнуле и у осталим државама региона. Након Исламске револуције у Ирану, други велики изазов сунитским краљевствима Блиског истока било је „арапско пролеће” 2011. године, талас народних протеста којима су, услед ширења кризе, захтевани бољи економски услови, као и већа политичка права. Незадовољство су нарочито бурно испољиле шиитске мањине у Јемену и Бахреину, они који су, осим што су се осећали обесправљенима колико и тамошњи сунити, имали и идентитет на који власт никада није радо гледала. Неки политиколог би и овде релативизовао претпоставку да је њихова искљученост била мотивисана чисто верским разлозима, спремно коментаришући како је свакој ауторитарној власти нужан непријатељ, унутрашњи или спољашњи, да би народу створила илузију заједништва пред опасношћу од које ће заборавити да му је највише потребно потпуно другачије друштво – а за улогу непријатеља најбоље може послужити онај ко је по нечему, на пример религијским схватањима, другачији од већине.

У сваком случају, за Саудијску Арабију је било неизбежно да војно интервенише у Бахреину и Јемену како би сузбила побуне и спасла тамошње владаре. Како вредност нафте све више пада, празнећи буџет из којег је куповао социјални мир издашним субвенцијама на цене основних потрепштина, и како се не смирују гложења унутар династије око тога ко би требало да буде наследник, Ријад сад већ има озбиљних разлога да се забрине и због могућих немира на сопственом тлу. Утолико је по њега опасније што су Ирану, пошто је пристао на споразум о свом нуклеарном програму, управо скинуте међународне санкције, које су му сакатиле привреду и ограничавале му приступ на светско тржиште нафте. У овом тренутку се чини да Иран мора економски напредовати, док Саудијској Арабији не гине стагнација у најмању руку, можда и назадовање, које намерава да спречи најављеним економским реформама. Није случајно што је Мухамед бин Салман, други у реду за престо, краљев син, наводно и особа која из сенке већ повлачи конце уместо свог оца, тај који командује војском, укључујући и нову интервенцију против шиитске милиције у Јемену, и који води саудијску привреду. Вера је оправдање власти, али армија и економија су њени стубови.

Још један изазов Ријаду и осталим властима на Блиском истоку је Исламска држава (ИД). Свеједно је што је посреди сунитска организација, јер она све монархије сматра нелегитимним и жели да их замени јединственим калифатом. Страх од домаћег радикализма, више него од ширења иранског утицаја, вероватно је оно што је навело Саудијце на низ погубљења сунита повезаних с ИД, чему су равнотежу покушали – успут користећи прилику да упуте упозорење Техерану – да успоставе и егзекуцијом над шиитом Нимром. Крајње лукаво, ИД напада шиитске џамије у Саудијској Арабији, постижући двоструки циљ: убија „отпаднике од вере” и тера их да се запитају да ли их њихов краљ штити довољно или их намерно препушта судбини, остављајући другом да обави прљав посао за њега. Нико се не би више од ИД радовао саудијском и општом рату сунита против шиита, пошто би за њу то био почетак последње битке између неверника и правоверних, за чим следи судњи дан, којег верски фанатици толико прижељкују.

Ако окидач за тај час треба да буде рат сунита и шиита, изгледа да се снови ИД неће ускоро испунити. Мало која блискоисточна држава се повела за Саудијском Арабијом и прекинула дипломатске односе с Ираном због кризе око погубљења Нимра. У ситуацији када Ријад све мање може да, као досад, купује приврженост суседа великим донацијама и инвестицијама, тешко је одрећи се огромног тржишта од 80 милиона људи под влашћу Техерана. Бахреин се, наравно, сврстао на страну Саудијаца. Али, из сличних разлога, будући да такође има знатну шиитску мањину, која је под претњом екстремистичких сунитских група, као и заједничку границу с Ираном, Пакистан се нуди као посредник између две сукобљене регионалне силе. На мир, мада је штићеник Ирана, свесрдно позива и Ирак, који је већински шиитски, али му осетљиви односи са сунитском мањином не побуђују ратоборност него жељу за ублажавањем спора, какав му никако није потребан док се још носи и с ИД.

Још један пример за то колико верски идентитет може мало да значи у сплету интереса јесте Судан. Та земља, већински сунитска, дуго је била блиска Ирану, који је на њеном тлу, наводно, производио оружје и пребацивао га милитантним групама у Гази и Либану: узгред, Техерану није било мрско ни да финансира сунитски Хамас против заједничког непријатеља, Израела. Пре неколико година, међутим, Судану су Саудијци имали више да финансијски понуде, те је претрчао у њихов табор, за који је та дубоко сиромашна држава и данас везана, те је једна од оних које су управо раскинуле односе с Ираном. И остале које су то учиниле економски или војно зависе од Ријада, док оне које имају више новца, па тиме и већи маневарски простор, само делимично следе Кућу Сауда у овом спору или настоје да се држе неутрално.


Коментари4
85f85
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.

Kortina Dampeko
Iranci nisu svi Persijansi, zapravo vecina nije. Ima dosta Azera (najveca manjina), Jermena. Parsi su bili samo najvece pleme, koje je u starom veku dalo velike dinastije. Dakle, nisu Persijanci, ali jesu Indoevropljani, za razliku od Arapa koji su Semiti.
Lala Bgd.
Sunitsko-Siitski rascep. Bar nama ne treba da bude ne razumljivo, kada imamo isto tako Srpsko-Hrvatski rascep. A naftu nemamo ili samo u tragovima. Ili je i ovo ovde kao i tamo, "zavadi pa vladaj"
Beogradjanin Schwabenländle
Увек се тешим када видим да је бољшевистички цензор забранио мој осврт да то ипак показује да не/човек зна да чита.
Kenan Ekić
To je sve samo stara finta : "Divide et impera!" A rock grupa "Parni valjak" je davno otpjevala : "Prije ili kasnije biće svima jasnije !"

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Почетна /

Пријавите се на нашу маилинг листу

* Обавезна поља