субота, 22.09.2018. ✝ Верски календар € Курсна листа
Последња измена 19:58

Београдски универзитет муку мучи са задужбинама

Због правних зачкољица и непрецизних тумачења одређених термина ова установа не може да оствари право над великим делом имовине својих дародаваца
Аутор: Милица Димитријевићуторак, 26.01.2016. у 08:05
Ректорат Београдског универзитета (задужбина Мише Анастасијевића) (Фото: Д. Јевремовић

Вођени просветитељским побудама, бројни имућни појединци и чланови краљевских породица (Миша Анастасијевић, Лука Ћеловић, Александар Карађорђевић, Милан и Наталија Обреновић…) у време обнове српске државности поклањали су Београдском универзитету задужбине, и то у виду некретнина, новца, хартија од вредности и драгоцених уметничких збирки. Универзитет је тим легатима располагао и приходе је користио за опште потребе, стипендирање студената, награђивање најуспешнијих научних радова. Међутим, проблеми у управљању задужбинама почели су током Другог светског рата, наставили су се доношењем Закона о национализацији и нису се, нажалост, окончали ни током процеса реституције, започетог у Србији пре неколико година. Другим речима, ова наша најпрестижнија високошколска установа и дан-данас има проблеме у остваривању права над својим задужбинама, супротно вољи дародаваца израженој у тестаментима.

Како за „Политику” објашњава проф. др Живан Лазовић, проректор Београдског универзитета, током Другог светског рата новчани фондови, обвезнице и хартије од вредности су пропали, али су некретнине и збирке углавном сачуване. По завршетку рата нова власт је неке некретнине прогласила општенародним, а педесетих година национализовала је стамбене зграде и грађевинско земљиште. Оставши без имовине и прихода, задужбине и фондови су временом обуставили активности.

– Предуслов за обнављање рада створен је тек средином деведесетих година када је донет Правилник о утврђивању станова који се изузимају од откупа у зградама одређених задужбина. За 14 задужбина и фондова који су у Правилнику наведени Универзитет је поднео захтев Министарству културе које је одобрило њихов рад. Али, стварно обнављање рада било је могуће само код оних задужбина чију су имовину градске општине биле спремне да им пренесу на управљање. То су тада у Београду учиниле само општине Стари град и Врачар. Поред тога, остала је још 21 задужбина чији рад Универзитет није био у могућности чак ни формално да обнови јер оне нису биле обухваћене поменутим Правилником – објашњава Лазовић један део невоља са којима се Универзитет сусрео.

Он додаје да су по доношењу Закона о враћању имовине и обештећењу 2011, Агенцији за реституцију захтеве поднеле и задужбине које су обновиле рад и оне које нису, у чије име је то учинио Универзитет, као правни следбеник Универзитета Краљевине Југославије, односно Србије. Али, ту је искрсао нови проблем.

Репрезентативне задужбине у Београду
Неке од најпознатијих грађевина које и данас красе Београд, као што су Капетан Мишино здање на Студентском тргу, палата Фондације Милана и Даринке Стефановић на Теразијама, део комплекса задужбине Луке Ћеловића у Загребачкој улици или Универзитетска библиотека у Булевару краља Александрасамо су неке од задужбина које су до Другог светског рата биле у власништву Универзитета.

– Упркос надама које су полагане у реституцију у свим до сада размотреним случајевима Агенција је захтеве одбијала. Задужбине које су обновиле рад Агенција је протумачила као новоосноване, па је констатовала да између њих и оставиоца нема правног континуитета. Код задужбина у чије име је захтев поднео Универзитет образложење за негативно решење сводило се на то да Универзитет није њихов правни следбеник. Тиме је Универзитет увучен у својеврсни зачарани круг: задужбине које су обновиле рад немају право на повраћај имовине због дисконтинуитета до којег је дошло управо тако што им је одузета имовина, док задужбине које нису обновиле рад због тога нису ни биле у могућности да поднесу захтев за враћање имовине која се у тренутку подржављења водила на њих.

И поред правних зачкољица и непрецизних тумачења одређених термина, који су довели до тога да Универзитет у Београду није препознат као правни следбеник Универзитета Краљевине Југославије, односно Србије, Лазовић истиче да је једно неспорно: документи о поклону, тестаменти, решења ондашњег Министарства просвете и верских послова и судска оставинска решења која се могу наћи у архивима несумњиво потврђују да је Универзитет у Београду примарни корисник предратне задужбинарске имовине Универзитета.

Универзитет је потом упутио жалбе Министарству финансија, које их је листом одбило. После тога, за неколико случајева покренут је поступак пред Управним судом. У међувремену, ишчекујући исход овог поступка, Уставном суду упућена је и Иницијатива за оцењивање уставности и законитости појединих одредаба Закона о враћању имовине и обештећењу. У њој се тражи да се неуставним прогласе они чланови закона који Универзитету у Београду – али и неким другим важним институцијама као што су САНУ или Матица српска – ускраћују право на враћање имовине, чиме га стављају у неравноправан положај у односу на неке друге категорије.

Према речима Лазовића, Универзитет се обратио и Влади Србије, апелујући на њу да помогне у решавању овог компликованог проблема. На жалост, до данашњег дана Влада на том плану није ништа предузела.

– У свакој држави судови суде на основу важећих закона, али се дешава да су нека законска решења лоша и да њихова примена има штетне последице. У овом случају реч је о сукобу позитивног права и начела праведности а то је тест за сваку владу, јер су неправични закони пре свега огледало правно лоше уређене државе. Апелујемо да се препозна да је реч о питањима од општег интереса и о потреби да се исправи неправда почињена и према добротворима и корисницима, посебно према институцијама од националног значаја међу које свакако спада и Универзитет у Београду. Инвестиција у науку и високо образовање није просто јавна потрошња, већ улагање у памет, знање и стручност који су покретач напретка, једном речју у будућност друштва и државе – закључио је Лазовић.


Коментари5
3c384
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.

HymneN
Универзитет мора да реши овај синдикални анархизам. Представници БУ, такође, треба да престану да одлазе на прославе АВНОЈ-а, као гости Европског покрета. Уколико БУ не уради то што треба, сам ће себе укинути. Ко је луд да повери васпитање свог детета институцији која не може да заштити себе, а како ће онда ваше дете научити да штити своје интересе и својину.
Vesna Koen
Gospoda sa univerziteta bi morala da pročitaju testamente i da utvrde da neki od testatora su ostavili livade po Beogradu svojoj familiji. Usled nedostatka naslednika livade su prodate i od tih para sazidana zgrada 50. godina posle smrti darodavca. Imovina nikada nije bila vlasništvo Univerziteta već Zadužbine kao pravnog lica. Kod obnavljanja rada neke zadužbine su izostavile Akademiju nauka i doprinele nemanja pravnog sledbeništva. Takođe zadužbine nisu morale da prestanu da postoje nacionalizacijom imovine. Primar je Spasićeva zadužbina kojoj je iz tih razloga i vraćena imovina. Kolika je nebriga Univerziteta je i činjenica da su neke zgrade u periodu obnavljanja rada doziđivane i tako izgubile prvobitni izgled. U neke stanove su useljavani službenici Rektorata Univerziteta sa statusom zakupca na neodređeno vreme i tako upečatljivo pokazali kako bi brinuli o stanovima ako bi im se imovina vratila. Na račune Univerziteta slivaju zakupnine koje su i do 1500€ za godinu.
Дејан Михаиловић
Занимљиво је да су многе задужбине, ако не и већину њих, оставили тзв. дођоши на које садашњи "Београђани" са презиром гледају.
bogdan basaric
Najbogatiji Srbi vodjeni plemenitim ciljevima,ostavise neizbrisivi trag... Danasnji najbogatiji,iznose novac iz zemlje a u strahu,da se Srbija,konacno ne sabere,cine sve da se taj trenutak odlozi,na neodredjeno vreme. Zaduzbine,najbolje govore o kulturi jednog naroda. Srbija ce postati ponovo punoletna,kada se suoci s nepravdama koje su joj u proteklih nekoliko decenija besomucno cinili najmocniji Brozovi kadrovi. Postavlja se pitanje, kome srpske zaduzbine pripadaju ako ne onima kojima je voljom zaduzbinara,data na upravljanje.
Srba, Velika Britanija
Shto jedan lud zamrsi, 100 mudrih ne mogu da odmrse. A Srbiju su 'mrsili' pametni i mudri neprijatelji a i danas to rade. Zato mnoge stvari u Srbiji koje mogu da se unaprede ili promene odmah, bez novca, i sa pola mozga, ostaju onakve kakve su i bile.

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Почетна /

Архива Импресум О нама Контакт Претплата Оглашавање Правила коришћења Бизнис Клуб

Пријавите се на нашу маилинг листу

* Обавезна поља