Ако се сложимо да је селектор ватерполиста Дејан Савић тежак као бар три млада математичара, заиста звучи неубедљиво образложење градоначелника Београда Синише Малог да се шесточлана математичка шампионска репрезентација није појавила због страха градских челника да укупна маса младих мозгова, заједно са њиховим телима, не сруши терасу.
Шампиони Европе у ватерполу су иначе крупни момци, а како су плесали и скакали на балкону Скупштине града пред одушевљеним навијачима, питам се којом је то једначином Мали прорачунао да би освајачи три златне, једне сребрне и две бронзане медаље на Међународној олимпијади у Казахстану били онај тег на балкону који би кључно допринео његовом обрушавању? Можда је Малом безбедносне ризике предочио градски архитекта?
Било би заиста лепо да су се златним ватерполистима придружили голуждрави генијалци и да осете макар на тренутак делић славе и почасти намењен спортистима, да чују покличе у своју част. Паметно је било од Синише Малог што се прексиноћ није појавио на бини са спортистима, али се ипак испоставило да политичари забрљају чим почну да се мотају око шампиона. Без обзира на то да ли турају нос међу златне момке у води, или међу математичаре.
Мали се заиграо попут коцкара који покушава да се вади. И потонуо још дубље. Није му било довољно то што је објаснио како математичарски шампиони нису изашли на терасу јер поседују рушилачки потенцијал, већ је додао како би изласком шампиона из Казахстана на балкон с ватерполистима били дискриминисани остали математички кликераши који су током прошле године освајали медаље. Има их педесетак. Па кад не може свих педесет, не може ни ових шест.
По томе би шесторо математичара били не само опасни по националну и ватерполо безбедност него још и дискриминатори.
Тако је градоначелник исписао формулу за пропаст: ватерполисти минус математичари, пута несувисло објашњење, увредило је интелигенцију јавности.
Математичари ће на њихову срећу, а нашу несрећу, лако израчунати шта им је чинити. Они би могли да оду тамо где их не сматрају опасним фактором по терасе старих дворова. Та појава се зове – одлив мозгова. Можда би Синиша Mали могао да размисли и о томе. Градоначелник је одговоран зато што његов тим није уигран. Ако су деца најављена на балкону, тамо су морала да се појаве. Ако се градска екипа у међувремену уплашила за њихову безбедност, математичари су могли да изађу као предгрупа ватерполистима.
Нека се зато не чуде што су многи грађани помислили да је због овог гафа Мали заслужио да га пусте низ Београд на води.
