субота, 17.11.2018. ✝ Верски календар € Курсна листа
Последња измена 23:54

Сарајлије у Торонту

Често се сјетимо када смо у рано јутро јели вруће кифле из пекаре на Башчаршији и переце из киоска код Прве гимназије, кад смо се свако вече састајали на Клупи или код Ченге, када смо у зимске дане мирисали печено кестење на Васе Мискина
Аутор: весна уторак, 26.01.2016. у 15:12
ТВ торањ у Торонту (Фото Ројтерс)

Живим у Канади од 1993, скоро четврт вијека. Дошли смо овдје на почетку рата, кад смо увидјели да нам у Сарајево нема повратка и да нигде другде у нашој бившој домовини за нас нема мјеста. Од првог тренутка у Канади се осјећамо као код куће. Завољели смо ову земљу, у којој влада ред, рад, толеранција, чистоћа и љубазност. Знамо ми да љубазност Канађана није увијек искрена, али нама то није ни важно, људи су учтиви, примили су нас  у своју земљу, пружили могућност да радимо оно за шта смо се школовали, омогућили да живимо нормалан живот и да се не осјећамо као странци, прихватили наш нагласак енглеског језика, ма како изражајан био.

Шта друго можемо пожељети?

Овдје има људи из цијелог свијета. Кажу да је Торонто најмултикултурнији град на свијету. Кад дођеш овдје, онда тек схватиш како си мален, како си само један од милиона људи који овдје долазе да нађу своје мјесто под сунцем. Како да учиниш да те неко примјети и да ти да шансу да покажеш шта знаш? Како да се издвојиш из те масе, у којој су већина високо едуковани људи, али који овдје још ништа не значе? Уз све друге компоненте почетног културног шока (нема ни једног папирића на улици, никога не смијеш додирнути стојећи у реду или возећи се у аутобусу, строго поштовање саобраћајних правила, нема трубљења кад изгубиш стрпљење у вожњи), спознаја о властитој величини и важности, или боље рећи маленкости и неважности, јесте нешто што је у почетку најтеже прихватити.

Али с временом, кад стекнеш мало самопоуздања, кад видиш колико у реалности знаш и колико можеш, човјек се врати у нормалу и свијест о сопственом идентитету се рехабилитује. Овдје се ради много и дуго, живот је стресан и испуњен, године пролазе у тој трци да нешто стигнеш и постигнеш, а онда одједном схватиш да имаш 50 и неку и да су твоје најбоље године иза тебе. Гдје су прошле, тако ми недостају…. Још увијек гледам у себи неку младу особу, и кад сам сама и кад сам у друштву, не могу да вјерујем да неко у мени види средовјечну или старију жену. Много тога смо мој супруг и ја претурили преко главе у ових двадесетак година: наћи посао, напредовати на послу, уклопити се у овђашњи пословни капиталистички систем са својом емотивном словенском и, у основи, социјалистичком душом, купити, опремити и отплаћивати кућу, аутомобиле, путовања, подићи дијете на најбољи начин, омогућити јој да иде у добре школе, да се бави активностима које воли, довести родитеље из Сарајева овдје, бринути се о њима до данашњег дана, проћи с њима кроз све њихове битке, са језиком, губитком свега што су стекли, са новом културом, новцем, болестима, познаницима, смрћу…. Огромна је то одговорност за пар младих (и сада не тако младих) људи, није ни чудо да је 20 и нека година прошла као дланом о длан.

Иако и данас мислимо да је долазак у Канаду био најбољи потез који смо, у тадашњим околностима, могли направити, и иако смо у бити веома срећни и поносни на живот који смо овдје изградили, често се сјетимо других, далеких времена, када смо у предратном Сарајеву живјели своје најљепше године, када смо у рано јутро јели вруће кифле из пекаре на Башчаршији и переце из киоска код Прве гимназије, кад смо се свако вече састајали на Клупи или код Ченге, када смо се требевићком жичаром пењали на планину и одозго се дивили љепоти нашег града, када смо у зимске дане мирисали печено кестење на Васе Мискина, док нас је густи сарајевски смог штипао за очи и нос. Интересантно је који те детаљи највише сјећају на прошлост, на бившу домовину и родни град, доносећи ријеку суза прије него што се успијеш снаћи. То никад није књига, или филм, или фотографија, него увијек неки познати мирис (печени кестен или зимски смог) или пак звук пјесме коју дуго ниси чуо. Наш живот у Сарајеву сада ми се чини као неки диван, безбрижан сан, удомљен у лијепе пастелне боје и пријатне мирисе, заокружен топлим осјећајем сигурности и задовољства. Иако нисмо имали много, било је некако довољно и добро. Сада читамо новине и портале и пратимо шта се тамо догађа. Не свиђа нам се то што видимо и чујемо, то су сада неке друге земље, нама стране, са менталитетима и стандардима које ми не разумијемо. Зато смо одлучили да своје Сарајево задржимо у сјећању онаквим какво је некад било, одатле нам га нико не може узети. И да у души још чувамо Југославију, мада смо сасвим свјесни да ни ње већ дуго више нема. 

Весна

Торонто, Канада

 


Коментари36
081de
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.

Tanja
Draga moja Vesna, Tvoja razmišljanja i raspoloženja se nevjerovatno poklapaju sa mojima... Ja sam iz Sarajeva prvo otišla u Srbiju, pa zatim u Švajcarsku. I sada, kada mi se 50-te približavaju, pitam se zašto mi je život tako brzo proletjeo. Mnogo rada i obaveza, mada nikada nije bilo preskočenih ljetovanja, ili zimovanja. A i ti "provodi" su bili programirani: lekcije skijanja za djecu, ronjenja, obilazaka muzeja i učenja novih jezika. Ono što mi nedostaje preko 20 godina je "hajmo' da kafenišemo natenane"... a sad i mladost, koja ne može da se vrati...
Dragan
"Hej mladosti, sada tudja radosti. Kratko bila, pa iskopnila...!" Lijepo nase, nekadasnje, Sarajevo!
Ned
Tako je to nekako. I ja sam iz Sarajeva ali mi ne nedostaje ni Sarajevo ni Novi Sad ni kifle sa Carsije....... Mladost nedostaje. U ovoj cijeloj frci u kojoj živimo ovdje , godine su jednostavno proletjele i pomislim na mladost kao na mače što je odlutalo pa će da se vrati, ali bogami nece .Ovo je sada (nasa) tvoja zemlja i hvala joj na svemu i u ove godine imaju svoje zlatne dane. Vesna tebi sve najbolje, dirljiva jeste ova tvoja priča. Ja im danas sigurno ne bi ni pipnuo ni omirisao one njihove kifle jer boga pitaj ko ih pravi i kakvog su ukusa , a garant nisu kao onih davnih godina .......
Sandra
Draga Vesna, Divno ste opisali ovo nase kanadsko iskustvo. I divno secanje na grad vase mladosti. I ja se secam Beograda, a slican nacin kao vi Sarajeva. Divno, divno, napisano. Hvala vam.
Jedna druga Vesna
Tekst je ocigledno pobudio mnogo reakcija, emocija...Veoma sam ponosna na sve vas koji se oglasavate na ovim stranicama. Svi ste vi manje ili vise u pravu, zivot je jedno nepregledno sarenilo u cijim sarama nema pravila ni kraja. Budite mi zdravo svi vi pametnice i pametnjakovici, budite ponosni na sebe i svoje poreklo, koje ako, po necijim merilima i nije najbolje, ali je sigurno vrlo, vrlo posebno, a rekla bih, i cesto aristokratskog duha.
Ksenija
Poštovanje, Molila bih jednu informaciju od vas: u potrazi sam za mojim školskim drugom Mihajlom Pricom sa kojim sam išla u Gimnaziju "Jovan Jovanović Zmaj" (III i IV) razred u Novom Sadu. Maturirali smo školske 1968. godine i upravo proslavili 50 godina mature. On je do 17. godine živeo u Sarajevu sa majkom učiteljicom, a potom dve godine proveo na školovanju u Novom Sadu. Nakon mature vratio se u Sarajevo. Akademiju likovnih umjetnosti zavrsio je u Sarajevu 1976. godine. Izabran je u zvanje asistenta 1978. na predmetu Metoda likovnog obrazovanja, koji je u zvanju docenta obavljao do 1995. godine. Bavio se i slikanjem.Te godine se pridružio svojoj supruzi Vesni i deci koji su pre njega stigli u Kanadu. Tada smo, na žalost, izgubili svaki kontakt. Ako mi možete pomoći, evo adrese: popovicksena@gmail.com. Unapred hvala. Ksenija
Препоручујем 0

ПРИКАЖИ ЈОШ

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Почетна /

Архива Импресум О нама Контакт Претплата Оглашавање Правила коришћења Бизнис Клуб Правила о приватности

Пријавите се на нашу маилинг листу

* Обавезна поља