четвртак, 09.04.2020. ✝ Верски календар € Курсна листа
Последња измена 22:58
ПОЗОРИШНА КРИТИКА

Грађење и рушење митова

„Милош, Црњански“, према тексту Славенке Миловановић, Иване Вујић и Милоша Латиновића, режија Ивана Вујић и „Казанова против Дон Жуана“, према тексту Миодрага Илића, режија Предраг Ејдус, Мадленијанум
Аутор: Ана Тасићпетак, 29.01.2016. у 08:05
Из представе „Милош, Црњански“ (Фото: Милан Ђаков)

Радња представе „Милош, Црњански“, настала према тексту Славенке Миловановић, Иване Вујић и Милоша Латиновића, превасходно исписује емигрантски период живота и рада Милоша Црњанског у Лондону, из којег је настао „Роман о Лондону“. Нарација није линеарна, фрагментарна је, и у главни ток догађаја су уткане сцене из романтичне прошлости брачног пара Црњански, затим призори сећања, кошмара, као и информативни пасажи из пишчеве биографије. За овај документаристичко-епско-драмски текст, помало експресионистички у стилу, можемо рећи да је више ревијалан и информативан, но што је заиста драмски и уметнички значајан.

Режија Иване Вујић је претенциозна и често произвољна, због чега је у представи још наглашенија поменута ревијалност текста, илустративност приказа живота и рада Милоша Црњанског, на рачун дискретније, естетски промишљеније обраде. Режија се базира на спољним атрактивностима, а сцена је претрпана различитим средствима изражавања, често сувишним. То се, на пример, делом односи на употребу видео-пројекција у позадини. У већини случајева, оне су пуко илустративне, не суштински потребне (пројекције возова, морске обале итд.), а понекада и тривијалне у контексту (на крају, када се између осталог приказује Микеланђелово „Стварање Адама“ из Сикстинске капеле). У ређим случајевима је укључивање пројекција оправдано, интригантно, на пример, на самом почетку представе, када се приказују фасаде лондонских зграда, док су Црњански и Вида сабијени у малој емигрантској шупи од стана. Тај занимљиви призор фино симболички сугерише да је живот негде напољу, изван њих. Такође, избор да се већи део радње дешава у том скученом контејнеру, шупи, симболички и визуално је ефектан (сценограф Коста Бунушевац).

У погледу игре глумаца, свакако се издвајају Тихомир Станић (Милош Црњански) и Даница Максимовић (Вида Црњански). Они су дали коректне психолошке димензије ликовима, док већина осталих бројних извођача игра декламативно, на површини, обликујући само фрагменте и скице многих различитих актера, од издавача, преко амбасадора, до критичара. Међу њима доста баласта, ликова који у драматуршком смислу и нису преко потребни, па загушују радњу. На пример, таква је кратка појава издавача Алека Брауна којег изненађујуће игра глумица (Јелена Граовац), маскирана у мушкарца, при чему на сцену ступа са једним сиротим псом кога суштински беспотребно вукља. То је нажалост типично за ову представу, у погледу увођења спољних трикова који нису финије уткани у њено ткиво.

Снажно подржавамо идеју театарског бављења ликом и делом овог великог српског писца, али смо се надали уметнички битнијем достигнућу, бар близу књижевног значаја опуса Црњанског.

Представа „Казанова против Дон Жуана“, која такође тематизује живот и рад једног писца, али превасходно авантуристе и заводника, Ђакома Казанове, идејно и стилски је врло заокружена, за разлику од претходне (текст Миодраг Илић, режија Предраг Ејдус). Представу носе три лика, седамдесетогодишњи Казанова (Предраг Ејдус), „вечито млад“ Дон Жуан (Петар Бенчина), и двадесетогодишња лепотица Гизела (Андријана Оливерић), око које се они (пролазно) ломе. Радња се дешава у барокно време, у атмосфери дискретне церемонијалности коју ствара низ упаљених свећа, помешане са опскурном заводљивошћу изобличавајућих огледала (сценограф Герослав Зарић). Костими су суптилно раскошни, фино китњасти (костимографија Марија Марковић).

Сетно комична радња проблематизује односе између полова, теме игре и завођења, духовности и телесности, граница слободе, као и пролазности и смрти. Глумци играју слојевито, плетући различите маске ликова, умотане у облоге ироније. Казанова је пожудни женскарош, као и рањена индивидуа, уплашена од гашења живота. Гизела је заводљива и кокетна, али и превртљива и осветољубива. Дон Жуан је и мит и његова деконструкција, самоуверена утвара, театрално привиђење, аутоироничан освајач жена који их воли и мрзи (заправо их дубински мрзи, јер тако површан однос са женама значи одсуство стварне љубави, а овде и назнаке хомосексуалности).

Представа Миодрага Илића и Предрага Ејдуса је врло доследна, идејно густа, пуна, са лицем и ироничним наличјем које руши мит након грађења, што је драмски снажно и значењски богато.


Коментари2
f562a
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.

u prevodu...
...predstave su lose. Cemu toliki tekst?
ivana
obe predstave su lose a glavni element koji nedostaje je originalnost i posebnost. Gledas, izadjes i zaboravis sta si gledao. Nije na to spala umetnost.

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Почетна /

Пријавите се на нашу маилинг листу

* Обавезна поља