четвртак, 14.11.2019. ✝ Верски календар € Курсна листа
Последња измена 22:55

Велика је ствар ћутање

(Жилу Ромену, писцу)
Аутор: Исидора Секулићнедеља, 31.01.2016. у 17:54
Валадимир Жедрински - Хиландар

Латински песник и епиграматичар Марциал није баш сасвим сигурно да је сам доста ћутао, али је бар лепо написао велику истину: Est magna res tacere. Речју „ћутање“ издашно се служи литература. Она је донела навику да се ћутање цени естетички, као церемониални израз над тајном, евентуално над дубинама. Има ћутање и ћутање. Оно које је церемонија над немирима, и оно које је мирна површина над нечим врло јасним и одређеним, што се у правом часу за тренутак може претворити у реч. Ћутање дакле није неки од речи испражњени простор, него је промишљена и прогутана реч.

Пронашли смо да ово своје време зовемо „прелазним временом“. Место да га зовемо време у које је главна техника свих средина, а нарочито одговорних средина, прешла у говорљивост и говорење. Шта би имало да значи прелазно време? Као да има ичега у времену што није прелазно. Као да може бити неко парче непуноправног и неисторијског времена, неког инфериорног времена које ће, волшебно, испасти из континуитета и нико неће бити за њ одговоран. „Прелазно време“ једна је од фраза данашњег конфузног и брбљивог живота. Да је свет конфузан види се по томе што се сви престижи клате, стари и нови, материјални и духовни. А да је говорљивост најгора техника за подизање и учвршћивање престижа, види се јасно по томе што је стање данашњег света једно велико отсуство достојанства. Над том јасноћом требало би заћутати.

Средњевековни калуђер забележио је искуство: И они који много путују, и они који много говоре, ретко се посвећују; то јест, ретко постижу горњи и врховни степен у једном напрезању и позиву. Зашто данашњи државници и политички вођи непрестано путују? Зашто се непрестано сликају? Зашто при том непрестано говоре? Очајно је што нигде више нема намрштеног мушког ћутања, што треба ићи међу древне бисте и портрете да бисмо видели над прогутаном речју стиснуте зубе и уста. Многи данашњи политичари сваки свој потез, сваку полунамеру говоре и објављују. Сваки туђ потез и полунамеру језиком постају. Зашто одмах говорити кад се одмах неће ништа радити, и кад се одмах не зна шта ће се после моћи радити. Брза реч је само рефлекс. Брза реч нема позадине, нема куће, не може натраг, јури даље и вуче за собом човека.

Међутим, све важно и одговорно мора имати позадину, дубоку позадину. Важна реч, потенцијална реч морала је лежати у ћутању, и морала изаћи из ћутања. Све што је човеку вредно, ћутљиво је. Страст једноуди с речима. Велико припремање и преображавање исто тако. Велико измирење и жртвовање исто тако. Зашто се дакле говори тако много и необуздано, и тако узалудно? Шта се хоће са тим пијанством од говорљивости? Зашто један тешко одговорни старац на крмилу света повећава дозе своје говорљивости као неки докони аутомобилист дозе своје брзине? Зар се не зна да је у тешким ситуацијама немогућно говорити опширно, добро, одговорно? Живот није позорница, и државници нису глумци који никако не могу изгубити бистрину главе и достојанство јер им је све до тачке и запете унапред написано. Дотерали смо до болести: да онај ко је изгубио главу, не губи и реч. Напротив. Реч тече, људи казују и поручују све своје рачуне о томе колико јесу и колико могу постати опасни, и колико су и у чему изузетак над свима другима. Радио, техника наше хистерије, одмах то разнесе с обе стране екватора. И одмах и сви други ударе у говорење да су и они тачно такви изузетци, и изузетак одједаред постаје правило, и није више ни нов, ни важан, ни страшан. Истопио се тако један политички фактор; то води у конфузију, а конфузија опет у говорење.

Зашто данашњи државници и политички вођи непрестано путују? Зашто се непрестано сликају? Зашто при том непрестано говоре? Очајно је што нигде више нема намрштеног мушког ћутања, што треба ићи међу древне бисте и портрете да бисмо видели над прогутаном речју стиснуте зубе и уста. Многи данашњи политичари сваки свој потез, сваку полунамеру говоре и објављују.

У енглеском парламенту пао је шамар због говорења. Некада на речи скупа Енглеска примила је такође технику говорења. Говори за месец дана колико пре за десет година. Све казује. Њена порука у новинама била је раније празник и вердикт. Сада више није. Тако је онда један дрски посланик смео да Британију повуче за језик да би му казала још више. Други посланик се скандализовао, и одјекнуо је шамар. Онда је енглески парламент величанствено заћутао, и замрзао у непокрету. После дуго времена знао је опет једину реч која би се имала казати, и прогутао ју је.

Стално путовање и говорење донело је сувише додирних тачака између држава и народа. И то су сувише вулгарних додирних тачака. Као најобичнији суседи, државе се надговарају и „хватају“, драже се, причињавају стид и бол сваки дан. Ћутање би одузело индискретне и сувише многобројне додирне тачке. Али се кроз бол и стид опет даље говори. Државници се ошамућују говорењем. Заразговарају се тешко одговорни људи као жене. Међутим, неко ко је заћутао, мери и цени и користи се. Израдио се један нов потез руке у политици. Не страшан, напротив, мекан, безмало елегантан потез руке скупљених прстију. Таква мирна рука скоро се неприметно прикучи и напуни тамо где има нешто да прецури. После готовог таквог чина само се конфузија може појавити, конфузија и рефлексне речи.

Путују државници и управљачи. Линије и станице њихових путовања то је данас свету фирмамент. И говоре, говоре ти путници у ходу и у вожњи, седећи и стојећи, са прозора, пред вратима и иза врата. Као да се нека машина сама од себе врти у њима и избацује речи и реченице. На све има одмах одговор. На једно питање сто одговора. Док би ћутање било један одговор на сто питања, једна у позадину прогутана реч која, оданде набачена, могла би имати елементарно дејство.

Говорење то је одавање. Данас се тако рећи провиди које су силе и потези унапред осуђени и побеђени. Провиде се малаксавања. А малаксавања мора бити, јер су то и плодни моменти кад се изједначују противности у једном бићу или збивању. Али малаксавање је приватна ствар и треба да остане прикривено. Ћутање би га прикрило. Али се не ћути. Изнеговала се лажна манија да треба говорити како ни материјалног ни моралног малаксавања нема. А малаксавање се провиди кроз провидност у отсуству густог и мирног ћутања.

(Политика, 23. април 1938. године)


Коментари1
4bfbb
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.

japanski pesnik
da u recima icega ima ko mrva brasna u kukuruznom kruvu sve bi u samo jednu stalo ko celi zivot u malenu buvu.

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Почетна /

Пријавите се на нашу маилинг листу

* Обавезна поља