среда, 20.03.2019. ✝ Верски календар € Курсна листа
Последња измена 14:24

Шта не знамо о коњима враним испред Скупштине

Аутор: Марија Ђорђевићчетвртак, 04.02.2016. у 22:00
(Фото Жељко Јовановић)

Два динара пресудила су пре осам деценија ко ће излити у бронзи монументалне „коње и дивове”, постављене испред скупштинског здања. За ту суму понуда ливнице Миодрага Јеремића била је повољнија од понуда других ливничара који су се тада јавили на конкурс.

Свакодневно грађани Београда пролазе поред здања чија је градња завршена у октобру 1936. године. Осам деценија се у скупштинској сали смењују посланици које народ бира и чија имена изговара с лакоћом и без присећања, што ниje случај кадa се треба сетити имена скулптора, творца „коња враних”. Тома Росандић наменски је, по позиву Одбора за уређење скупштине, извајао скулптуру чији је пун назив „Играли се коњи врани, а са њима и див јунаци”. Део је узет  из  народне песме  Играли  се  коњи  врани,  а  други  део „...и  са  њима  див  јунаци”  је  додао  сам  Росандић. 

Затворен Музеј Томе Росандића
Тома Росандић (Сплит, 1878–1958) рођен је као Томазо Винченцо. У Београду се настанио 1921. као већ искусан излагач на међународним изложбама (Беч 1909, Рим 1911, Лондон 1917, Париз 1919). Био је професор Уметничке школе у Београду, касније један од оснивача и први ректор Уметничке академије. Од 1948. био је редовни члан САНУ. У Улици Љубе Јовановића 3 у Београду саградио је кућу у којој је наредних деценија живео и радио. Завештао је легат Београду, па се од 1963. године на овом месту налази Музеј Томе Росандића са аутентичним намештајем и личним документима, али он је данас затворен за посетиоце, због лоших техничких услова.

Росандић је скулптуру завршио 1936. године, радио ју је  у гипсу, у својој кући у Улици Љубе Јовановића 3, коју је касније завештао граду.

У докторату историчарке уметности Миље Стијовић „Музеј Томе Росандића“ наведен је занимљив податак да је, поводом идеје да су испред улаза предвиђена два лава од бронзе, Лојзе Долинар писао Председништву Народне скупштине како би било „много погодније ако се на улаз ставе два коња са јахачем  –  који би представљали извесну идеју много ближу нашем народу но лавови”.

Скулптуре су испред Народне скупштине постављене  1938. године.

– Публика никако не може да се снађе, и непрекидно се понавља исто питање: шта представљају скоро постављене скулптуре пред Народном скупштином?

На горње питање ја сам неколицини одговорио: „Ако не тражите да видите друго него оно што видите, ви ћете лако знати шта те скулптуре представљају. Није помогло. Свет хоће по сваку цену неки литерарни ’садржај’, неку скривену симболику која би се односила на Народну скупштину... То је слободна вајарска композиција, у којој су употребљена два класична вајарска мотива: човек и коњ. Наш велики вајар Тома Росандић имао је један чисто вајарски циљ, тражио је и постигао чисто вајарске ефекте...”

Ово је 1939. године у часопису „Уметнички преглед” написао теоретичар Ђорђе Ораовац, али је питање о симболици најпознатије скулптуре у Београду, раду Томе Росандића, и данас „на снази”.

Скулптура је ливена годину и по дана, а Бобан Јеремић, власник Ливнице Јеремић у Врчину која је излила коње у бронзи, сећа се прича свог оца Миодрага који му је рекао да је и сам вајар Росандић говорио да коњи представљају снагу, а човек је тај који снагу кроти, контролише, као што и посланици у скупштини регулишу снагу у држави...

У иначе оскудној литератури о Росандићу, постоји врло мало података који би објаснили значење скулптуре коња испред савезног парламента.

„Савремени цинизам, снажно подстакнут нашом политичком свакодневицом лако би нас могао навести да у Росандићевој скулптури нађемо неке можда сувише директне, па и баналне асоцијације”, каже Милан Попадић, историчар уметности, додајући да Росандићева скулптурална група исказује једну од темељних порука хуманистичког послања уметности.

„У игри Росандићевих бронзаних коња и њихових једнако бронзаних кротитеља, за коју је можда најприкладнији грчки израз агон, можемо чути и одјек речи хуманитас (човечност). Та је реч у прошлости имала два јасно раздвојена значења: прво је настало из разлике између човека и оног што је ниже од њега, то јест животиња; друго из односа човека и оног што је више од њега, то јест божанстава; у првом случају реч је о вредности, у другом о ограничењу. Росандићева композиција отуда може бити схваћена и као позив на разумевање и прихватање сопствених вредности, али и сопствених ограничења. Тако је, заогрнута у ефектни скулпторски израз, суптилно упућена и лекција како нама који поред ове скулптуре пролазимо, тако и онима који иза ње ступају у скупштину.”

Игор Борозан, историчар уметности, на нивоу хипотезе износи слободну аналогију „коња враних” са представом Кастора и Полукса.

„Знаменити антички Диоскури зачети су спајањем Зевса (божанска природа) и Леде (спартанска краљица и персонификација земаљске власти), и као такви дефинисани су као носиоци двојне природе. Често су у уметности приказивани са коњима, што имплицира став да човек влада и контролише природу. На римском Форуму постојао је храм посвећен њима, па се уз опрез може извести аналогија са Народном скупштином у Београду, будући да је у згради на Форуму повремено заседао римски Сенат”, каже Борозан.

„Без обзира да ли прихватимо симболичко или формално (чисто уметничко виђење), Росандићево дело испред Скупштине указује на двојни принцип људске природе: човечански (фигуре див јунака) и животињски (коњи). У међусобној фузији, али и различитости, у борби и тензији опозитних сила, може се препознати структура која указује на Скупштину као симбол демократије, закона и победе разума. Уосталом, Скупштина је простор у коме се доносе закони, који нормирају обичаје и регулишу понашање човека, дакле у питању је замисао о контроли природе човека”, додаје Борозан.

У „Уметником прегледу” читамо и мишљење Томе Росандића о схватању скулптуре уопште.

„Наши људи не умеју да гледају скулптуру. Њихово око није навикнуто да види облике и да ужива у њиховој лепоти. Навикнути су да разумеју само кроз речи, преко ува. Па чак и они који знају до танчина анализирати свакојаке апстракције, стоје пред скулптуром не разумевајући је. У скулптури се не тражи скулпторски садржај у коме облици као такви долазе до потпуног изражаја, већ се тражи неки апстрактни садржај, тражи се анегдота, а не зна се да анегдота, и кад је има, живи само кроз скулпторску вредност дела...”

Сетимо се овом приликом и коња испред зграде парламента у Бечу. Слична композиција Јозефа Лакса (1851–1909) названа је „Кротитељ коња”, а изведена је на самом крају 19. века.


Коментари18
9f117
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.

Ljubisa
Na ovim skulpturama je konj vlast a čovek narod. Tako da na jednoj vidi se da narod podiže vlast a na drugoj vlast jaše narod
Vanja
Veoma losa fotografija vezana za ovaj tekst! Autor je preterao sa belinom oko objekata! A inace, hvala na tekstu, podelicu ga!
Драган Петровић
Ако исмејавате суграђане који не знају ко је, када и под којим именом урадио скулптуре, па и Ваш новинар би требало да зна да се скулптура Јозефа Лакса не налази испред зграде парламента у Бечу, већ у парку између Природњачког и Уметничко-историјског музеја. Толико о "образованости" и случајних пролазника а и Вашег новинара.
vitez
Kada su rađene ove skupture, nije se znalo da će se obistiniti, stvarno uzjahali ovaj narod.
Mile
Skoro najjace skulpture u Beogradu. Nagledah se Bogu hvala mnogo toga po nasoj planeti, ispred slicnih zdanja po svetu vrlo cesto niknu neke pateticne slavopojke, koje tokom vremena postanu tragikomicne. Ovde je rec o odnosu vlasti i naroda, jednom ga guras, jednom vuces, sto se odnosi na svaku vlast i narod od kada je sveta i veka. Interesantno je kako dosta komentatora u konjima vidi vlast a ne narod, to jest sebe, sto je originalna autorova ideja. Nekima se cak i ne svidjaju konji ispred skupstine, pa bi radje lavove, kojih po Srbiji ima par u zooloskom vrtu i svima su nam vrlo bliski. Budala se stidi onoga cime je mudar ponosan, a ja sam svakako ponosan na takvo umetnicko delo u mom gradu. Hvala pre svega Tomi na takvom delu, ali i Politici na pisanju o istom.

ПРИКАЖИ ЈОШ

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Почетна /

Пријавите се на нашу маилинг листу

* Обавезна поља