субота, 23.03.2019. ✝ Верски календар € Курсна листа
Последња измена 11:31

Летовање на југу

Море дише. Покрет се преноси на голе камене обале и обрасле планине, на облаке и модро платно неба. Све се креће и спрема да полети. Ма колико изгледало невероватно и немогуће, кренуће и тераса
Аутор: Иво Андрићсубота, 06.02.2016. у 12:17
Петар Добровић : Са дубровачких бедема

Кад су аустријски професор Алфред Норгес и његова жена Ана стигли у то мало приморско место, оно их је дочекало тешком спарином и ситним непријатностима сваке врсте. Све је изгледало грубо и одбојно. Све, од носача који је донео њихове ствари и примио новац не рекавши ни „хвала“, па до болешљиве газдарице која је, стојећи опуштених руку, одговарала на сва питања само беспомоћним слегањем рамена. У соби је владала спарина и загушљив сумрак, јер су зелени дрвени капци били притворени. Што је најгоре, водовод је био пресушио. Уместо воде чесмица изнад лавабоа пуштала је тужноподругљив писак. Газдарица је хладнокрвно уверавала да вода наилази пред зору и тече сат-два; тада је треба хватати. У ваздуху и на стварима осећао се дах напуштености и чамотиње.

Професор је гледао како жена вади ствари из кофера, а у себи је желео да бежи одавде далеко негде, куд било, јер му се чинило да овде нема не само воде ни свежине него ни реда ни живота. Али по свом старом обичају, није рекао ни речи.

После једног сата тај први утисак почео је да се мења. Под последњим зрацима поподневног сунца, путници су се окупали у мору и освежили, прошетали се осветљеним тргом, а после вечере још дуго седели на тераси свога стана, оивиченој цвећем и покривеној густим лозовим лишћем.

Сутрадан су, уставши рано, доручковали на тераси са изгледом на море, у свежини и хладовини летњег јутра. То јутро им је показало одмах сав сјај и богатство предела и потпуно их измирило са њим. Тиме је почео неочекивани и нагли преображај. Ни трага од јучерашње зловоље, ни помисли на бежање, само жеља да ова лепота потраје што дуже. Још синоћ су нашли добре бечке пријатеље који сваке године летују у овом месту и који су им га и препоручили. Ништа више није изгледало важно ни тешко, ни спарна соба, ни водовод који само за време неколико ноћних сати даје млаку воду, ни спора послуга у ресторану. А напротив, сад су откривали све нове лепоте овог боравка на мору.

Газдарица се, онако слаба и потиштена, показала као добра жена, спремна на сваку услугу, сви људи у малом месту пријатни и предусретљиви, а седење на цветној тераси као извор сталног заноса и надахнућа.

Устајали су већ око шест сати. Купали би се сат-два отприлике. Затим је жена одлазила у град да набави воћа и посвршава друге ситне послове, а он је остајао на тераси, за столом са својим хартијама. (То су били табаци са последњом ревизијом његове монографије о Филипу II).

Освежен пливањем, сунцем и морском водом, он има осећање да је обучен у лаку а свечану, цветнобелу и мирисну одећу, и да цвета и расте и сам, заједно са њом и са свим око себе. Све је јасно, у њему и око њега. Рад је само једна од стотину пријатности. Немогуће му је да се потпуно усретсреди, јер га све остало зове и привлачи. Густо дрвеће испод терасе, коме види само обасјане врхове, небо са облацима, море са својим птицама, бродовима, и сталним променама. У свему има склада и задовољства, а знаш да ће сутра бити још лепше.

Тако би очекивао жену да се врати, и волео је то очекивање. Чекаш је, радујеш се њеном доласку, као лепом изненађењу, а знаш сигурно да ће доћи. Срећан си оном нарочитом срећом пре среће. А пре него што се појави, чујеш како те, још невидљива, тихо дозива одоздо са степеништа.

Долази доручак са јаким чајем, свежим воћем, млеком и пецивом. (Врапци падају на терасу у очекивању мрвица.) А после доручка жена би се нечујно изгубила и оставила га сама, да би могао да се сав преда послу. Али, како који дан, посао му све теже иде од руке. Све га узбуђује. Обична цигарета опија као страст и заноси као подвиг. Уопште, храна и ваздух и мириси улазе у њ као безазлена сласт тренутка, али кад су једном у њему, онда сваким и најмањим делићем развијају неки силан жар и стоструку снагу која му не да да мирује. И његов рад је све чешће и све више прекидан маштањем и занесеним посматрањем морских и небеских даљина.

А онај чичица напустио, изгледа, потпуно воћарску радњу и сад је нека врста водича, можда и господара покренутих светова. Лукаво мига очима и крећући се између облака, небеске модрине и готово течних сивих маса планина, показује погодна и безопасна места на које се може ногом стати и одупрети за даљи лет.

То маштање узима све више маха: он га осећа као неко благо, а опојно насиље, које га ослобађа свега у њему и око њега, али потпуно потчињава себи, затим се претвара у чудну игру, мења односе у свету који га окружује и снаге и размере његовог рођеног тела. Шта је близу, шта далеко? Шта ваздушасто, шта течно, шта тврдо? Шта је он, онај дојучерашњи, а шта су ове лепоте и радости које га све више испуњавају изнутра и опкољавају споља? То се, у тренуцима кад је игра на врхунцу, тешко разазнаје. Све је обавијено димом цигарете и са тим димом све се креће. Дуван постаје моћан и опасан.

Зажмури. На усталасаној капији од дима стоји мален и сед човек. Познаје га. То је овдашњи пиљар код којег његова жена сваког јутра купује воће, а сваке вечери га, у пролазу, подмити нарочитим осмејком који чичици очигледно није непријатан. Само је сада нешто свечанији, личи на портрет Филипа II, трепће очима и лаким покретом десне руке позива га да уђе. Оклевајући, улази. Стварно улази у предео који је досада посматрао у перспективи, постаје једно са њим и са сваким његовим делом.

Море дише. Покрет се преноси на голе камене обале и обрасле планине, на облаке и модро платно неба. Све се креће и спрема да полети. Ма колико изгледало невероватно и немогуће, кренуће и тераса. Ако се не помери она, кренуће он и напустити је, јер он припада оном што се креће. Необично је, чак опасно и помало страшно, али друкчије не може бити. И дивно је. А онај чичица напустио, изгледа, потпуно воћарску радњу и сад је нека врста водича, можда и господара покренутих светова. Лукаво мига очима и крећући се између облака, небеске модрине и готово течних сивих маса планина, показује погодна и безопасна места на које се може ногом стати и одупрети за даљи лет.

– Овуда, молим вас! Овуда!

Ништа се више не противи човеку. Не важи више закон теже ни старе мере и оцене за раздаљину и тврдоћу предмета. Све је измењено и померено.

Кад би се испео на планину која се диже изнад овог места, могао би, чини му се, загазити право у небеска пространства. Све може да буде.

Ту негде би га из чудног сна пренуо глас његове жене која се враћа са шетње. Идући уз камене степенице које су са улице водиле на терасу, она би га дозивала мирним гласом који очекује сигуран одговор.

– Фред? Фред!

– Да, да – одговарао је он тихо се док не би на терасу изронила прво њена глава, а затим и њен струк, па она цела, са рукама пуним воћа или цвећа.

Тада би се одједном смирили сви ускомешани елементи око човека, вратили се у своје односе, сразмере и отстојања, и постали опет оно што су у свима осталим часовима дана, за све људе па и за њега. Опасну и узбудљиву срећу заталасаних простора и сањаног лета кроз њих замењивало је блаженство обичног, стварног летовања у кругу познатих предмета и у друштву лица блиских одувек.

И све се то понављало сваког јутра, са оном једноличном, присном извесношћу која је битна ознака сваке среће. Све се понављало, али и појачавало. Сан на тераси бубрио је и растао као свака воћка тога краја у то доба године, и све се више приближавао оном што једног дана мора доћи – својој потпуној зрелости.

И тај дан је дошао као један у низу тога летовања. Све је тога јутра изгледало свечано, узбудљивије него обично. Дувао је јак југоисточни ветар. Море је било немирно. Широки и моћни таласи ваљали су се један за другим и са треском и шумом покретали широке површине звонког шљунка, преливали обалу белом пеном, и нестајали под новим таласима, све већим и све јачим. Запењене ивице тих таласа стварале су сребрнасто степениште које је везивало обалу са небом у дну видика.

Ретки купачи скакутали су на шљунку по ком су се осипале пенасте кресте високих таласа, не усуђујући се да зађу у море. Жене су се играле са таласима, трчале им прво у сусрет, а затим бежале пред њима и, под високим шкропцима беле пене, процикивале од нејасне, уплашене радости којој нико није видео ни тражио објашњења. Ваздух је био засићен мирисом морске соли и дахом неке далеке олује од које је допирао ослабљен одјек.

И тога јутра професор је изишао са женом на плажу. Био је узбуђен. Све га је гонило да учини оно што се нико од ретких купача, странаца, није усудио: да легне на те заљуљане таласе и да пусти да га дижу и носе и додају један другом. Спречила га је његова жена. У том је била одлучна и упорна као мало када. Држећи га за руку, викала је кроз шум таласа, преклињала га да не иде даље и уверавала га да су јој малопре причали домаћи људи како ови наизглед безазлени таласи могу бити опасни и како се прошле године по оваквом времену, на тој истој плажи, удавио један човек. Неопрезан и невичан мору, нестао је у оваквим таласима, на очиглед купача који му нису могли помоћи. Због тога сада нико и не залази у море.

Попустио је. После опрезне игре са таласима који су их прскали до темена, вратили су се кући, опијени ветром, уморни и задовољни од трчања и смеха. Кад су се осушили и пресвукли, жена је, као обично, отишла на трг, у куповину, а он је остао на тераси за својим столом на ком су, као фини таласи, лепршали окрајци разастртих хартија.

Споро и тешко се удубљивао у посао. На њему је стално нешто треперило и поигравало, али прамен косе, или рукав од кошуље, или очни капак. Све као позиви који се сустижу. Још га је држала неостварена жеља да заплива у велике светлозелене таласе чија хука допире до њега. Дечачки несташно помишљао је како би било да се брзо спусти до мале плаже, да се баци у то забрањено море и да пусти да га таласи шибају и носе. А затим да се, још пре жениног доласка, врати на своје место на тераси. Или, можда, да се запути стазом која води изнад куће, право узбрдо, и да потражи висове и видике који му се и сами примичу?

Од те мисли сваки час је дизао главу са посла.

Поглед му је одједном зауставио на каменитој огради терасе, на коју је у том тренутку, као по договору, слетео крупан врабац, мало рашчупан од ветра. По држању и целом изгледу судећи, то је неки врапчији пустолов и скитница. Учинио је неколико оних брзих и финих птичијих покрета главом а онда се одједном – као да је увидео да је слетео на погрешну адресу! – достојанствено и презриво винуо у висину. Изгледало је да је одлетео право у небо и изгубио се у њему. Човек је пратио погледом његов лет, док год је могао. А то небо било је ведро, посејано на ивицама белим, танким облацима који мењају боју, као да се спрема свечаност. Далека острва, која су се у дну видика изједначавала и мешала са још даљом обалом копна, такође су мењала оштрину својих облика и њихов сиви камен под танким венцима тамне шуме, постајао је ружичаст, мек и лелујав. Море, које је у даљини изгледало стишано и глатко, све се више и бојама и облицима саображавало свечаном виду облака, неба и обала, па и тамо где се отворена пучина мешала са обзором и губила без завршетка у недоглед, оно се чинило приступачно и не мање чврсто од линије расплинутог копна. Тако су ваздушасти облаци, течно море и тврдо копно, мењајући свако своја основна својства, ишли једно другом у сусрет и загрљај.

Све је бескрајно широко и дубоко и у исти мах све је на дохват руке, блиско, и све диже човека са његовог седишта, чини га лаким, покретљивим и у свему подобним општој заталасаној свечаности. Све га позива и гони на успон и лет, а отпор је незнатан, готово никакав. Свакако, до камените ограде на тераси може лако да дође, као у игри, и да се наслони, па и да се попне на њу и са ње скочи на стрму стазу која води узбрдо ка планинском вису, да се вине у простор као врабац скитница.

Врхови густих зелених дрвета, који су већ испод њега, носе на себи преливе истог оног сјаја који је повезао и изједначио све на земљи, на мору и на небу. Тај сјај, то је чудесни, стрми и зањихани мост на коме се човек пење без теже и без граница. Право је чудо, па ипак тако лако и тако једноставно, то очекивање среће која је већ ту. Све је једно и једнако, на све се можеш наслонити, о све одупрети, и све служи као отскочна даска за даљи лак и природан лет. Све те ниже додаје вишем, тврђе мекшем, и тамније светлијем. Свему томе нема краја, а почетак је неповратно заборављен.

На врелој тераси било је безнадно тихо, и неиздржљиво. С мора се чула хука таласа и грохот шљунка који они дуж обале једнако решетају.
Кад је дошло и време ручку, па и прошло, и дан већ стао да се ближи крају а од човека није било трага, она је црвена у лицу и замућена погледа, потражила поново онај пријатељски пар и са њима заједно отишла да пријави ствар Милицији.

Нема више ни оног чичице са лицем Вилипа Другог да ти показује где ћеш стати, јер сад неки праменови светлости, као покретне степенице, сами носе човека, што даље све лакше, пут неког огромног руменог прага тамо у висини, а иза њега већ се назиру нови низови зрачних и светлосних степеница које човечији ход претварају у све бржи лет без шума. Човек може далеко да иде и високо да се пење; сав се претвара у то, и у томе му је цело постојање. Иде, али крилатим ходом.

На повратку из вароши жена се по обичају јавила већ са прве степенице мирним певуцкавим гласом који очекује да му одговори уобичајено, расејано „да, да!“ као што поглед природно одговара погледу.

– Фред?

– Тишина.

– Фред!? – поновила је кад се већ нашла на тераси и угледала празно седиште и то са хартијама које су трепериле на ветру.

– Фред... – говорила је тише али упорније кад је улазила у полумрачну, већ спремљену собу из које је одговарала опет тишина.

– Фред! – викнула је пригушено, и уплашила се и свога измењеног гласа и језе коју је осетила уз кичму.

Појавила се газдарица и објаснила јој некако да је професор још пре четврт сата отприлике седео на тераси. Видела га је кроз прозор док је спремала њихову собу, и приметила да је устајао и опет седао за сто.

– Фред, Фред, Фред!

Жена је стрчала низ степенице и запутила се друмом, понављајући тихо ту реч без одзива. Обишла је мали градски трг и оно неколико стрмих каменитих улица, прокрстарила растуреним плажама без купача, и вратила се кући („Фред? Фред!“). Човека није било. На сунцу које је сада захватило већ половину терасе извијале су се и поигравале професорове хартије. Газдарица је као и увек само њихала главом.

Жена се запутила до виле у којој су становали њихови бечки пријатељи. Они су тек доручковали. Бришући задовољно уста, умиривали су је да је човек некуд отшетао, да ће се вратити, ако не раније, а оно свакако на ручак. Била јој је неподношљива њихова сита ведрина и безбрижност.

Обилазила је паркове и шумарке изнад варошице. Неколико пута се враћала кући и пела уз степенице, настојећи да у себи распали наду („Фред? Фред!“) као што човек по трећи и по пети пут покушава да укреше упаљач.

На врелој тераси било је безнадно тихо, и неиздржљиво. С мора се чула хука таласа и грохот шљунка који они дуж обале једнако решетају.

Кад је дошло и време ручку, па и прошло, и дан већ стао да се ближи крају а од човека није било трага, она је црвена у лицу и замућена погледа, потражила поново онај пријатељски пар и са њима заједно отишла да пријави ствар Милицији.

У хладовитој канцеларији млад службеник управо се спремао да изиђе. Одмах се вратио, убацио табак хартије у писаћу машину и откуцао пријаву о нестанку професора Норгеса, али је и сам умиривао жену: да јој је муж вероватно остао мало дуже у шетњи и да ће се сигурно вратити. Ипак је наредио милиционару да одмах после ручка крену у потрагу.

Тај једини милиционар био је пун, доброћудан младић који заиста нема много посла у овом месташцу у ком се ништа не дешава ни међу домаћим људима ни међу туристима. Сад је озбиљно сео на свој службени мотоцикл и шумно кренуо друмом поред мора, возећи умереном брзином и са много самопоуздања.

Али професор није пронађен ни тога ни идућег дана. Милиција је трагала дуж обале. И новине су донеле вест о несталом туристу.

За то време професорова жена проводила је цео дан на забаченом крају плаже на којој су се њих двоје до неки дан купали. Чучала је са рукама у крилу, као жене овдашњих рибара кад очекују повратак својих мужева из риболова. Њена светла хаљина губила се у белом шљунку обале. Једва би је предвече наговорили да напусти своје место и да оде на починак без спавања.

После три дана допутовали су њена мајка и професоров млађи брат, њен девер, и одвели је натраг у Беч.

Пролазе дани. Већ је крај августа, најлепше доба године на овој обали. Сва досадашња трагања за несталим професором била су узалудна. Море га не избацује, а на копну га нема. Али власти испитују и траже и даље. Над малим приморским местом једнако лебди атмосфера необичног нестанка. У пролазу, можете често да чујете како две домаћице, враћајући се са трга, завршавају разговор:

– И тако, ето, никад, никад ништа!

Одмах погађате да је реч о нестанку несрећног професора. Али и сви остали грађани, у разговорима између себе или са гостима, помишљају на судбину тога човека. По кратким, изненадним застајкивањима у говору и по брижним погледима који се отимају ка морској пучини, види се и без речи да сви желе какво-такво објашњење загонетног нестанка, да га очекују нестрпљиво као ствар од које зависи унутарње спокојство и сваког појединог од њих.

(Политика, 1. јануар 1959. године)

 


Коментари1
13d7e
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.

V.V.B. Danska
Zivot. Lepo i tragicno, sjedinjeni. Tragedija u lepoti i lepota u tragediji. Lepota i tragedija zivljenja opisane onako kako to samo retki majstori pisane reci umeju da opisu. Onako kako je Ivo Andric, velikan medu velikima, maestralno radio u svemu pisanom sto nam je u amanet ostavio.

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Почетна /

Пријавите се на нашу маилинг листу

* Обавезна поља