четвртак, 21.02.2019. ✝ Верски календар € Курсна листа
Последња измена 09:22
РАЗГОВОР НЕДЕЉЕ: СИНИША ПАВИЋ

У сваком од нас има и Шурде и Шојића

Сви су били против „Бољег живота”. Зато га има само у репризама
Аутор: Александар Апостоловскисубота, 06.02.2016. у 22:00
(Фото: Анђелко Васиљевић)

 

Синиша Павић из своје виле у Власотинцу позива телефоном шефа најчувенијег ресторана у Лесковцу.

„Доводим ти арапске инвеститоре, желе да уложе 30 милиона долара у Лесковац. Немојте случајно да оманете”, прича легендарни сценариста и намигује ми.

Готово је. Павић ме претвара у потенцијални лик. Већ се налазим у „Бољем животу”. Или је то ипак „Породично благо”? Можда „Срећни људи”? Сасвим је свеједно. Не би ме изненадило и да од Власотинца ка Лесковцу запловимо „Белом лађом”, док њоме кормилари Срећко Шојић.

Са Синишом Павићем никад се не зна у који ће вас лик претворити и у коју ће вас радњу сместити, али је извесно да је творац најгледанијих телевизијских серија у одличној форми.

Пише нову серију. Не жели да открије ни радњу, ни ликове. Не жели да открије колико ће серија имати епизода. Кад буде готова, понудиће је РТС-у. А коме друго?

Павић не користи рачунар и не губи ни секунду живота на интернету. Пише на хартији, старински.

Како се догодило да Хрват рођен у Сињу, чија је породица пре Другог светског рата дошла у Београд, постане краљ српских серија? Павић је могао да живи на Дедињу, у Њујорку, у Паризу… Могао је било где. Изабрао је Власотинце, родно место своје жене Љиљане, која му помаже у писању и пише сонгове за његове серије. Власотинце сматра својим другим завичајем.

Да ли сам у праву када кажем да су ваше серије ванвременске, не зато што се стално репризирају, већ зато што се у Србији ништа не мења. Или су ваша дела класична, а Србија се променила?

Ни у једном другом облику стваралаштва реприза не представља никакав ексцес. Ако направите нешто што вреди, сасвим је нормално да се понавља. Шта су Нушићеви комади, ако не вечне репризе? „Госпођа министарка” написана је пре сто година и непрекидно се репризира. Шта је представа „Буба у уху” коју је режирао Љубиша Ристић, која је на репертоару ко зна колико година. Сад поново читам Теодора Драјзера и изнова откривам Америку, као Колумбо. Добре књиге читамо и по неколико пута.

Да ли је Срећко Шојић вечан?

Александар Тијанић је за њега рекао да је он савршенство од лика и да је бесмртан.

Или је Шојић савршен лик за бесмислену Србију?

Он је набијен многим значењима. Можете га посматрати као будалу, као манипуланта, као шарлатана. Шојића бисте могли да сместите у многе ситуације у којима би он пливао. Тај наш човек, којим су се и наши класици бавили, исти је онај кога и данашњи уметник посматра. Ниједну од мана које красе наш менталитет није изгубио, само их је обогатио и стекао још понеку. А врлине је почео да крије, да их носи у себи, као оптерећење којим се више не треба хвалити. Скроман човек данас је „туњав”, а пристојан – „смотан”. Кад врлина постане сметња, а мана корисна за напредовање, друштво је сазрело да га води Шојић. Он јесте негација здравог разума, али ја не видим да је у серији неко много разумнији од њега. Можда Ћирко, јер још од ренесансе, слуга је у комедији паметнији од господара. Али на крају, кад види да му тај разум не помаже, и он се уклапа и почне да се спрема за министра.

Дакле, зашто они иду за њим? Зашто им је он вођа?

Зашто код Домановића иду за слепим човеком? Ако он не види ништа, они виде. А ипак иду за њим. И ко је ту предмет сатире? Не можете нападати политичаре а удварати се народу. Није нам власт дата од бога, као у средњем веку. Сами их бирамо.

Ако су ваши ликови из „Беле лађе” симболи транзиције која тече, а увек су актуелни, да ли то значи да је транзиција процес који се никад неће завршити? Као ни емитовање ваших серија?

За транзицију не знам. А серије ће се емитовати док буду занимљиве онима који долазе после нас. Мој роман „Вишња на Ташмајдану” објављен је 1966. године, а на једној журци 40 година касније, 2006. године, нека девојка од 18 година рекла је: „То је књига моје младости”. Њене младости. Колико и моје.

Да ли сте некад били цензурисани?

Никад.

Драма „Последњи чин”, о хватању Драже Михаиловића, била је једна врста револуције у тадашњем телевизијском програму. Не мислим на контрареволуцију.

Пре пројекције, тадашњи генерални директор телевизије Вукос приказао је драму политичком активу Србије.

Да ли сте и ви били међу „политбироом” када се одлучивало о судбини серије?

Нису знали да сам био међу њима, јер нисам био познат. Нисам био глумац. Био је ту Добривоје Видић, па тада моћни генерал Петковски. Било их је десетак и мислим да је међу њима био и Иван Стамболић. Драма се завршава разговором јавног тужиоца и Драже у затвору. Дража пита: „Могу ли да знам шта је с Калабићем? Да ли је жив? Била би штета да јесте. Кад изда обичан сељак или војник, лоше је. Али кад командант гарде изда свог команданта, има ли игде таквог примера?” Тужилац му одговара: „Мало сте строги према њему. Да није било вас и вашег покрета, он би остао геодета.” По завршетку емитовања, настала је тишина. За реч се јавио само Добривоје Видић. „Мислим да тужилац треба да каже: ’Господине, ви сте највећи издајник српског народа’.”

Видим да је ствар пошла лоше, па се јавим и ја за реч: „Ово је, друже Видићу, драма, а не пука пропаганда.” Видић ме погледа и одговори. „Нисам ја глуп, младићу, као што ви мислите. Али ја знам ко ће то да гледа.” Драма је ипак емитована нетакнута.

Сада се полемише око рехабилитације Милана Недића. Ви сте у серијалу „Бањица” писали и о њему?

Између осталог и о њему.

Има ли по вашем мишљењу разлога за његову рехабилитацију?

Ја сам преживео окупацију под његовом владом као дете. Можда је он неког и спасио. Можда сам и ја, посредно, преживео захваљујући Дирису (Дирекцији за исхрану), из којег сам добијао месечно следовање шећера од 15 коцки. Али се рехабилитација не тражи због тога што је он неког спасао или некоме помогао или што је био добар официр и трагична личност, већ што је био председник владе коју су поставили фашисти, да би за њих обавио послове које они нису могли. Исти они који су делили шећер, отпустили су као неподобне неколико хиљада људи с посла, између осталих и мог оца, и обележили их за све што их је после тога сналазило. Нико боље од његових сарадника, шефова специјалне полиције, Драгог Јовановића, Вујковића и Бећаровића, није знао ко је у Србији комуниста, ко антифашиста и кога треба послати у Бањички логор.

Како сте с таквом лакоћом шетали између жанрова? Између „Тесне коже” и „Бањице”, између Недића и Шојића?

И драма и комедија имају нешто заједничко. То је добра прича. Никад не пишем комедију која нема добру причу. Све би моје комедије могле да се обраде као драме. Заједничко им је добра драматургија, прецизна мисао, течан дијалог. Оно што их разликује јесте смех. Комедија је прича испричана на духовит начин. Драма рачуна на емоције, а комедија на разум. Трудим се да мој хумор не буде онај који Гете назива кијањем духа, већ онај с којим се зна више и разуме боље.

Како сте смислили лик Шурде?

Долазили смо лети у Власотинце. Била је једна прелепа башта и кафана, насред Власине. Свирала се одлична музика, романсе, без појачала која растерују људе. Али, усред песме, дође Жика Биџа, чувени берберин, који је пре тога појео 10 ћевапа и попио мало шприцера, узима микрофон од певачице и почне да пева. И пева одлично, у њему тиња жал што није певач, него мора да брије људе. То је прича о човеку који верује да има шири потенцијал, да му је посао тесан. Био је он сјајан берберин и још бољи козер, приповедач. Код њега се долазило не само да се човек обрије, него и да га слуша. Ето Шурде у идеји. Он је тражио у себи зрно талента. Многи људи то зрно имају. Мој пријатељ, рецимо, чувени доктор Слободан Давинић игра Гришу у „Белој лађи”.

Како сте га наговорили?

Ма нисам могао да га одговорим. Он је један од најчувенијих лекара на југу Србије, ради као начелник у Лесковачкој болници. Ако ми нешто фали, идем код њега. А он, ако хоће да глуми, иде код мене.

Он је, дакле, Шурда?

Имамо у Власотинцу и другог сјајног лекара Биџу, који болесне лечи лековима, а здраве вином које лично производи и поноси се њиме. Па и ја сам завршио права, 30 година сам био судија, а кад бих се вратио кући, писао бих серије. Нико није могао да ме спречи да пишем. Људи су говорили – ако тако добро пише, шта ће у суду?

И ви сте Шурда?

У сваком од нас има мало од Шурде. И да вам кажем нешто још горе. У сваком од нас има понешто Шојића.

Зашто је „Врућ ветар” изазвао толику популарност у источној Европи?

У Мађарској је та серија проглашена за најбољу серију свих времена. Њихов најчувенији лист написао је у критици „Врућег ветра” да је то прва хумористичка серија у којој не постоји ниједан банални виц и да су ликови исклесани као у драми. И у Бугарској је та серија стекла култни статус.

Серија је почела да се емитује на дан кад је Титу ампутирана нога. Да ли је истина да је колегијум телевизије најпре чекао извештај лекарског конзилијума, па потом одлучивао да ли ће бити емитована наредна епизода?

Никада се није знало да ли ће у недељу бити „Врућег ветра”. Колегијум је заседао од ујутру, да се не би догодило да Тито умре, а да се увече емитује хумористичка серија. Месец дана по емитовању последње епизоде, Тито је умро. Али невољама никад краја. Завршио се „Бољи живот”, а после недељу дана почео је рат у Словенији. „Срећне људе” је пратила хиперинфлација, рат на све стране, санкције… После 23. епизоде „Породичног блага” почело је бомбардовање.

Али, кад се данас гледају ове серије види се да у њима ништа није прећутано о расулу у држави и распадању институција. Ваш уредник Слободан Терзић написао је за ваше серије: „Да којим чудом нестане ова земља, а сачувају се серије, по њима би се могли реконструисати наши животи”.

Мало га је претерао, али хвала му.

А шта кажете онима који су вас називали државним сценаристом?

Хвала и њима.

Како трпите критичаре који вас оптужују за тривијализацију ликова и језика коришћењем дијалекта српског југа? Да ли су у праву критичари Ђоше и Шпица?

Морали би прво да насрну на Стевана Сремца. Језик је особина лика, његов саставни део. Дијалекти су признато средство у књижевном стваралаштву. Морали би то да знају.

А како да то не знају? Зашто се под популарним подразумева нешто површно, мање вредно?

Из два разлога: због незнања и из зависти. Често се те две врлине стекну у истој особи, познатој под именом – лажни интелектуалац. Код њега је лажно све, од онога што изјављује, до онога што стварно мисли. Још су најбољи они који кажу да телевизију уопште не гледају.

Негде сте рекли да вам је највише мука задао „Бољи живот” и да сте два пута замало прекинули рад на њему?

„Бољи живот” је променио дотадашња правила рада, продукције, а како рече један критичар, променио је визуру ТВ гледалаца. То је изазвало велике отпоре. Препреке су биле понекад неподношљиве. Само мојој супрузи Љиљани и инату могу да захвалим што нисам одустао.

Међутим, „Бољи живот” је постао појам велике серије, а Гига Моравац и Емилија Попадић симболи грађанске породице и земље у тешким временима која се распада?

На крају да. „Бољи живот” је гледало 15 милиона Југословена. На његовом успеху, многи су се огрејали. Чак и они који су ме нападали. Била је то за мене велика школа. Схватио сам по колико танком леду ходам и да ћу, ако успем, бити у великом друштву заслужних, а у неуспеху остати сам.

Дакле, сви су заправо били против „Бољег живота”?

Зато га и има само у репризама.


Коментари24
af76e
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.

Nebojsa
Svaka cast gospodinu Pavicu, zelim mu jos mnogo zdravlja i da nas uveseljava sa jos mnogo serija. A za racunar, pa ja sam programer pa sve sto pisem, pisem na hartiji. Pozdrav.
Aleksa
Savet g. Pavicu je da on nema ingerencije u ocenjivanju lekara. njegov pulen nije lekar kakvim ga opisuje i daleko je od epiteta najbolji . Onleci g. Pavica , ali neka se g. pavic zahvali Bogu na svom zdravlju . A pomenuti lekar , kao "glumac" u serijama g Pavica je nesto sto izaziva podsmeh . Serije g .Pavica su dosadile narodu i jedino vredno u tome je glumac Lane Gutovic koji svojim likom i improvizacijama koje cini u toj Beloj Ladji drzi neke od gledalaca . sve ostalo je promasaj . g. Pavic treba da bude svestan toga. g. pavic je lneta Gutovica oterao , znamo vec cime . Neka to ostane za neku drugu pricu . Molim Vas da komentar objavite .
Danko
Bas fin clanak. Normalan i neopterecujuci. A recenica koja zasluzuje da se ponovi je: "Kad vrlina postane smetnja, a mana korisna za napredovanje, drustvo je sazrelo da ga vodi Sojic". Pa neka narod porazmisli kako se u Srbiji napreduje, vrlinama ili manama. Jedva cekam da vidim novu seriju!
Stiven Sigal
alisa, mattko and Co nažalost ne znate značenja reči "svestranost" (u slučaju glumaca umeće da uđe u svaki zadati lik "od tragedije do komedije") kao ni "satira" (u kontekstu jasno i realno prikazanog "preseka stanja" ovakvog "društva" od "vrha do dna piramide"). Serije poput "Bele lađe" se prvi put moguće dožive tako površno kakvi su i vaši komentari a već pri drugom gledanju shvati se da se ne gleda "komedija radi komedije" već "čistokrvni" dokumentarni program. Koliko vam se sviđa ili ne baš takvo stanje društva o tome se može nadugačko i naširoko polemisati.
mattko
Ako bas zelite dokumentarni program ukljucite se u direktne prenose republickih skupstinskih zasedanja i tu ce te videti mnogo toga sto ce zadovoljiti vasu potrebu da budete uvereni da je Vas pogled "na presek stanja" ispravan , i da se tu nista ne moze. Ali moze se, samo ne povladjivanjem primitivizmu i bezoobrazluku u cemu mnogo nas mazohisticki uziva bez imalo inicijative da nesto pokusa da promeni i tako bar umiri savest koja se ne miri sa kolektivnim ludilom koje se ponovo opasno siri..
Препоручујем 6
alisa mihajlović
Ne znam o kakvoj to "svestranosti" govorite povodom ove serije, gde Milan Gutović u ulozi Šojića neprekidno ponavlja iste ili slične replike, a o nekim drugim likovima koje tumače vrhunski glumci, ali I neki trećerazredni, nije vredno ni govoriti. likovi su statični, reakcije I ponašanje krajnje predvidljivi, a usled beskrajnog ponavljanja I ono malo humora dobija bljutav ukus. Ne znam šta je duhovito u rečenici "polako s to plaćanje", a pogotovu ne znam šta znači "opa Djurdjo", što ponavljajuju I deca. a što se satire tiče, imamo i vrhunske satiričare, počev od Sterije i Domanovića, ali njih nema ko da ekranizuje, mada su aktualniji nego ikad.
Препоручујем 7
Violeta
Jedva cekam novu seriju.

ПРИКАЖИ ЈОШ

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Почетна /

Архива Импресум О нама Контакт Претплата Оглашавање Правила коришћења Бизнис Клуб Правила о приватности

Developed by: NewTec Solutions & TNation

Пријавите се на нашу маилинг листу

* Обавезна поља