уторак, 22.10.2019. ✝ Верски календар € Курсна листа
Последња измена 14:16

Хероина између света маште и паланачке досаде

Студија Бранке Радовановић о Даници Марковић говори о тешком уметничком и животном путу песникиње која је била готово и заборављена у српској књижевности
Аутор: Марина Вулићевићнедеља, 07.02.2016. у 22:05
Бранка Радовановић (Фото лична архива)

За Антуна Густава Матоша била је „сензитивна, импулсивна српска орхидеја”, Јована Скерлића опчинила је њена смела искреност у поетској књизи „Тренуци”, а данас сећање на песникињу и приповедача Даницу Марковић (1879. Чачак – 1932. Београд) чувају књиге попут студије Бранке Радовановић „Даница, Очи пуне звезда, руке пуне трња” (издање „Службеног гласника”). Ово дело резултат је вишегодишње потраге Бранке Радовановић по листовима и књижевним часописима, за расутим стваралаштвом Данице Марковић. Као што је наговештено у поднаслову издања, описани уметнички и животни пут песникиње био је тежак, да би њена појава била готово и заборављена у српској књижевности.

Сећање о Даници Марковић оставила је и Исидора Секулић, која је њом била очарана, њеним изгледом, гласом, понашањем и местом у друштву

– Појава прве књиге песама Данице Марковић „Тренуци” (1904) изазвала је неочекивану пажњу књижевне критике. Скерлић и Матош просто су се отимали који ће више и боље да прослави песничку појаву Данице Марковић, да би крунисање песникињино довршио Богдан Поповић, са три песме за своју „Антологију”, у којој је била једина песникиња. После оваквог метеорског бљеска могао се очекивати само наставак. Међутим, околности у којима се као већ славна нашла, одводиле су је на пут њене Голготе. Најпре је то била учитељска служба, све даља од Београда као важног књижевног центра. Сеоска средина, представници власти, ђачки родитељи и болест били су њени главни непријатељи. Брак и породични живот су јој донели само разочарање. Од шесторо деце, само троје је надживело. Први светски рат и седам година ходања по мукама су је докусурили. Повратак у ослобођени и порушени Београд јој је, коју годину касније, донео збирку песама „Тренуци и расположења”, али она није доживела судбину прве – каже Бранка Радовановић, уз напомену да се затим Даница Марковић све више окретала прозном стваралаштву.

Наша саговорница запазила је такође да су у случају Данице Марковић све животне околности утицале на то да преко њеног дела падне вео заборава.

– После њене смрти, сем некрололога и неколико антологијских одабира, углавном истих песама и приповедака, ништа се више није чуло. Време је оставило поколењу које се с њом физички није срело да је рехабилитује. А била је „крива” једино што је жена, мајка, песникиња, хероина, што је читавог живота била болесна и што је живела у погрешном времену – додаје Бранка Радовановић.

Као учитељица, Даница Марковић провела је у Прокупљу време од 1913. до 1920. године. Из њених писама, које је ауторка књиге „Даница” приложила свом истраживању, може се видети да је песникиња патила у скученим паланачким приликама. Али, по речима Бранке Радовановић, о односу Данице Марковић и средине у којој је живела има помена и у више песама и приповедака, из чега је уочљив и њен однос према феномену паланке.

– Живот на селу, као и у паланци, није је испуњавао, није се уклапала с том „кликом раздраганом”, нити с „гомилом хучном”. Та досада сеоског живота и празника, тај несклад између ње и њих, између жеља, снова и маште, свега оног лирског и поетског у њој и грубе збиље, куд год да је кренула чинили су је сувишном, усамљеном и туђом. „Убиствено дејство паланке”, „друштвене обавезе” наликовали су кулуку – сматра Бранка Радовановић.             

Током Топличког устанака 1917. године, Даница Марковић показала је одважност, супротстављајући се суровости бугарских војника, а њену судбину у то време наша саговорница сагледава у три сачувана писма, упућена чувеном бугарском књижевнику Ивану Вазову, као и кроз сећање неколицине њених пријатеља.

– Даница је тада показала изузетну храброст и пожртвованост покушавајући да у Нишу дође до значајних представника бугарске власти и да се бори за „српску ствар”. Једном приликом била је и ухапшена и одведена у Нишку тврђаву и осуђена на смрт. Толико је било безнадежно стање када се обратила човеку са непријатељске стране. Међутим, њен интелект, образовање и, наравно, безнађе, терали су је да се приклони и моли песника. У та писма стао је њен читав живот, њено песничко име, али и материнство, суочено са глађу и смрћу. То је крик мајке којој ће деца умрети од глади ако ње не буде било. Ту су и Црвени крст, и холандска краљица Вилхелмина и Иван Вазов, сви у покушају да је спасу. На њеном књижевном небу Топлички устанак ће имати одјека и у књижевним радовима, највише у „Утисцима из буне у Топлици”, штампаним на насловним странама „Политике” 1929. године. Ове утиске исписала је као непосредни учесник и сведок устанка, савременик и хроничар. Такође, овај прокупачки период изнедриће неколико приповедака, више као слике живота у паланци – запажа Бранка Радовановић.

У „Политици” је Даница Марковић објавила 22 приповетке, од укупно њих тридесет једне. Прозу је писала целога живота, интензивније у време и после штампања поетске збирке „Тренутака и расположења”. Како је приметила Бранка Радовановић, њене приповетке се по тематици, по стилу и атмосфери могу сврстати у два основна смера: у почетку традиционалне, руралне и историјске, са извесном националном интонацијом, са чумама и вампирима, вештицама и злим силама, временом прерастају у савремену прозу, са личностима стварним и препознатљивим. Наша саговорница у прози Данице Марковић препознаје модернизам, онај корак који је Србија чинила почетком двадесетог века, кад је за собом остављала љуштуру старог, протурског и традиционалног и окретала се новом, модерном и европском. Ипак, наводи да је прерана смрт Даницу спречила је да ове тежње и развије.

Сећање о Даници Марковић оставила је и Исидора Секулић, која је њом била очарана, њеним изгледом, гласом, понашањем и местом у друштву. У књизи „Даница” описан је и њихов последњи сусрет у Београду, када је Даница Марковић због болести била прерано остарела, брижна, са гладном децом, очигледно у духу једне од њених песама: „Кад видесмо где смо, тргли смо се, стали, / Назад не можемо, а напред не смемо; / И на томе путу, где су многи пали, / Ми стадосмо да се, светли, растанемо.”


Коментари1
556f4
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.

Pozdrav iz Beca
Draga prof. Branka Radovanović, uvek smo se divili načinu na koji je koristila reči i izražavala lepotu stvaralaštva književnih umetnika. Divan je njen doprinos da se jedna srpska umetnica skloni sa margine i da se njeno delo čuva od zaborava. U našim razgovorima o uspomenama iz gimnazijskih dana sa početka devedesetih čuva se i slika o divnoj umetničkoj duši, prof. Branki Radovanović.

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Почетна /

Пријавите се на нашу маилинг листу

* Обавезна поља