среда, 26.09.2018. ✝ Верски календар € Курсна листа
Последња измена 09:15

Авентино

Стари град изгледа да је изишао из својих темеља и да лебди у ваздуху куда протичу с краја на крај дубоке реке звука. А цео је Рим већ замркнуо док још по Авентину тумарају разбијене војске светлости
Аутор: Јован Дучићнедеља, 07.02.2016. у 14:59
Петар Добровић - Трабакул

Волео сам благо поподне на расејаним и пометеним путевима на старом Авентину, чије је шуме некад опевао Овид. Једно танко звоно, можда са свете Сабине, прво осети конац дана, и одмах затим пробуди хиљаду других звонара римских. Једно за другим, као јата белих птица, дигну се у ваздух звуци са свете Бабене, затим са светог Чезара, затим са свете Нереје и Ахилеје, док не забруји цео свештени крај, с краја, до на крај, у безбројним металима који се претворе у течност и прашину мелодије.

То је час када се Рим растаје са једним окончаним даном или једним окончаним столећем. Звуци се помешају са целим морем разнобојне светлости и падају по крововима идентификовани у једној неизмерној религиозној екстази. Овде таквим сјајем отпочињу ноћи, каквим би другде отпочело јутро. У другим старим хришћанским градовима падање мрака је језиво као да ће се истог часа погасити све ватре овог света и затворити сви извори воде.

Овај Авентино је одувек био брег нишчих; његова убога лепота је скоро без легенде, али потпуно без повести. Само једна фигура, најчуднија коју је дао антички свет, велики мистик, краљ Нума, највећи љубавник самоће, оставио је на овом брегу своје стопе

По њиним улицама падне мрак који од ствари направи утваре и наказе. Али овде падање ноћи то је провала светлости и боја које се претварају у ватрена влакна, што се исткивају и распредају, замршују и расплећу, и које од свега на земљи начине интриге сунца. Стари град изгледа да је изишао из својих темеља и да лебди у ваздуху куда протичу с краја на крај дубоке реке звука. А цео је Рим већ замркнуо док још по Авентину тумарају разбијене војске светлости. Оне нестану тек кад у даљини малакше последње старо звоно, једно од оних која су сто пута позивала да се бежи од варвара, или сребрни гласић каквог малог звона које се у тами утрне, као свећица.

Овај Авентино је одувек био брег нишчих; његова убога лепота је скоро без легенде, али потпуно без повести. Само једна фигура, најчуднија коју је дао антички свет, велики мистик, краљ Нума, највећи љубавник самоће, оставио је на овом брегу своје стопе. Мали Авентино је био тада велика покрајина самоће и дубоко царство тишине. Рим још није владао за првог краља Авентином који је био у непроходним шумама и небројним изворима. Док тај брег није осетио меланхолични и најрелигиознији краљ историје, краљ који је бегао од света у самоћу и дружио се само с нимфом Егеријом која му је говорила тајне божанске.

 

На овом брегу, толико убогом за време цезарско, постојала је за време папства једна тврђава за одбрану угроженог католичанства: то је личност светог Доминика

Он је освојио ту тврђаву тишине за своју мистичну душу, а освојио је Авентино кад је победио и заробио два сатира Пикуса и Фаунуса који су њом владали, а које је побожни краљ опио вином и медом сасутим у изворе Авентина да би сатире живе ухватио. Највећи самотник старог века, мистик и мудрац, дружио се овде с божанствима. По својој љубави за самоћу и ћутање, за негу и мир, сматран је учеником Питагоре и остао извесно различан од свих других шефова народа из античких времена. Није био ученик грчких мудраца, јер је живео пет генерација пре њега; али је питагорист пре Питагоре, што је једна слава више. Од ратничког Ромулосовог Рима, овај други краљ римски направио је од њега град храмова и свештеника, организовао религију и занате и на тај начин извршио јединство римско-сабинско. За четрдесет и три године храм Јануса, бога рата, био је стално затворен. Приписујући сву судбину боговима, овај велики мистик сматрао је себе рођеним само да говори с божанством на само, бежећи од људи којима је чинио добро. Највећи реформатор у најгорем од свих људских друштава, интересантнији него Тезеј и Ликург, творци као и он, Нума је несумњиво најчуднији између шефова старих држава. Али је најзанимљивији као велики самотник, чиме је зачуђавао потомство. Он је основао храм богињи Танити, што значи божанству Ћутања, богињи са затвореним уснама, и прописао обред за њено обожавање. Краљ Нума је, у многом, дубоко хришћанско лице, извесно најхришћанскије и од једног мудраца или владара античког света. И овај краљ самотник и меланхолик оставио је траг на овом Авентину који није никад престајао да буде брег туге, посвећен вери и самоћи.

Авентино постао је био брег озарени само у историји папства. На овом брегу, толико убогом за време цезарско, постојала је за време папства једна тврђава за одбрану угроженог католичанства: то је личност светог Доминика. Зато сам, у часове својих пролетњих и јесењих лутања по римској околини, увек на мирном Авентину остајао под магијом велике фигуре тог светитеља који још у једној цркви на том брегу има своју проповедницу одакле је говорио своје горке речи о вери, и тумачио, и претио. Два највећа свеца из ХIII века били су талијански мистик свети Франческо из Асизе и шпански догматик свети Доминико из кастиљанске Калеруеге. А та два човека римске цркве ништа нису имали заједничког осим што је светац из Асизе онолико љубио своју веру колико је светац из Шпаније мрзео безвернике. Талијански светац је живео по шумама и пећинама свога Субазна, и на меланхоличном језеру Тразимене говорио ученицима да је Бог свугде, у срцима људи, у крилима птица, и у снази зверова. И пошто курјак умире од глади, а птице умиру од мраза, његова душа саздана од љубави и самилости звала је једног братом а друге сестрицама.

Општа судбина свију бића, највећих и најмањих, водила је мисао светитеља општем оцу свију ствари и бића као извору заједнице и љубави. Шпански светац, на против, проповедао је по Шпанији и Француској покољ патарена, и, на шпански начин, одвајао је од Бога не само животиње него и људе који су друкче веровали него он. Ученици свеца из Асизе вратили су талијанском католичанству благост и нежност примитивне хришћанске цркве; а ученици свеца шпанског унели су у веру ригоризам и непомирљивост шпанског амвона, и запалили ломаче инквизиције. Свети Франческо је зверове звао браћом, а свети Доминико целе људске провинције препоручавао за пламен и за џелата. У овој двојици светитеља оличене су, јасније него игде, разлике између ведрог католичанства талијанског и мрачног католичанства шпанског:

никад у Шпанији не би био могао понићи проповедник као светац из Асизе а да се не би исти час погнуо у мрачњака као светац из Kалеруеге. Свети Доминико је био кључар и магнат цркве, а свети Франческо је њен песник и гладница. Један виче џелатима: „Побите их све: Бог ће после сам одвојити добре од рђавих“. Други благосиља рањаве и лечи губаве. Свети Франческо је био пророк и скрушени слуга олтара; а свети Доминико је био теолог, догматичар, црквени политичар, и најзад, војник вере. Један је клицао љубав, а други поредак; један веру, а други догму, један побожност, а други послушност. Доминиканци су били војска цркве, против јеретика све док нису дошле војске Језуита да их смене у XV-ом веку. Само Шпанац је овде могао сменити Шпанца: светог Доминика је заменио свети Игнацио де Лојола. Али између светог Франческа и светог Доминика постоје и све разлике католичког хришћанства у његовој еволуцији: благост примитивне параболе и свирепост верске политике. – Данте се дивио и једном и другом, на начин једног великог католичког песника: Франческу се дивио јер је дао вери своје детиње срце (naque al mondo un Sole...) и анђеоску душу, а светом Доминику јер је истој вери дао своју страшну реч и железну мишицу.

(Политика, 7. јануар 1929. године - Одломак из „Писмо из Рима“)

 

 


Коментари0
b9a3d
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Почетна /

Архива Импресум О нама Контакт Претплата Оглашавање Правила коришћења Бизнис Клуб

Пријавите се на нашу маилинг листу

* Обавезна поља