понедељак, 18.02.2019. ✝ Верски календар € Курсна листа
Последња измена 23:51

Како је осмех сеоба постао суза

Дејан Медаковић и Динко Давидов, уз Димитрија Е. Стефановића, највише времена и знања дали су изучавању сентандрејске прошлости, каже Миро Вуксановић
Аутор: Зоран Радисављевићуторак, 09.02.2016. у 21:49

У Свечаној сали САНУ, Библиотека САНУ, чији је управник Миро Вуксановић, представила је „Сентандрејски зборник” (1–4) и књигу Динка Давидова „Детињство”, коју је објавила Српска књижевна задруга. О зборнику (1987–2015), чији је први уредник био Дејан Медаковић, а данас је Динко Давидов, говорио је Бранислав Тодић, а о књизи „Детињство” Душица Лечић Тошевски.

Дејан Медаковић и Динко Давидов, уз Димитрија Е. Стефановића, подсетио је Миро Вуксановић, највише времена и знања дали су изучавању сентандрејске прошлости. Некад је Сентандреја била велико северно српско острво где су писали Чарнојевић, Рачани, Венцловић, Јаша Игњатовић и други, одакле су одјекивала звона са седам православних цркава, и тако редом. Данас је Сентандреја велики српски знак, дигнут на раван крај Владичанског двора и храма, музејска збирка која окупља иконе и рукописе, књиге и слике, реликвије и скупоцене предмете, с крстом кнеза Лазара и носталгичном историјом. У Сентандреји се најбоље види како осмех сеобе постаје суза и како туђина не може да постане без облака ведрина.

Пре безмало тридесет година (1987), истакао је др Бранислав Тодић, објављен је први број „Сентандрејског зборника”, без велике помпе и без предговора, па се чини да се појавио некако изненада. А није било тако. С једне стране, тих година САНУ је основала низ одбора задужених за оне делове и просторе српског народа који су били одвојени од матице или који су на наше очи то бивали. Одбори су пак имали своја гласила, штампана повремено, са драгоценим прилозима о прошлости и садашњости народа који је живео на тим просторима. С друге стране, баш тих година се стварају услови за свестрано и институционално проучавање историје, културе и уметности Срба северно од Саве и Дунава. Још седамдесетих година реализован је пројекат теренских истраживања и прикупљања уметничких дела, у чијем је окриљу приређена капитална изложба Динка Давидова „Иконе српских цркава у Мађарској”, а 1989. и велика изложба „Благо Срба у Мађарској”. Те године је и Музеј Српске православне епархије будимске у Сентандреји добио нови простор и модерну поставку, а 1984. је основан Архив Будимске епархије, који је са радом званично почео 1990. године.

Четири досад објављене свеске Сентандрејског зборника, додао је Тодић, окупиле су малтене све угледне истраживаче који су се протеклих пола столећа бавили Србима у Угарској. Од броја у број, од чланка до чланка, од једног реда до другог, пред читаоца искрсава једно давно прошло време, али и ово садашње, време испуњено метежима, великим напорима и највишим узлетима, време необичних судбина, јаких личности и прворазредних остварења. Сентандрејски зборник је сведочанство о том времену и његова хроника. Остало је, међутим, још много непрочитане грађе, још много необјављених дела и недовољно истражених појава и личности. Тодић је уверен да је потребно само мало напора и воље да се они уоче и изуче и да се њиховим објављивањем настави племенита мисија Сентандрејског зборника која је тако плодоносно започела пре тридесет година.

Наши Сентандрејци, нагласио је Динко Давидов, много су сеферина и сребрних форинти приложили на православне српске цркве, највише на сентандрејске. Дарежљиво, „од срца” давали су на иконостасе, књиге, иконе, гравире, сасуде од сребра и злата, и на барјаке цеховске, црквене. Молили су се Богу за туђег цара којег су својим називали, али ни своје царе и краље, из песме и приповести, нису заборављали. У њих су се клели. На иконама сликали. Целивали. Свети кнез Лазар србски. Свети деспоти Бранковићи. А пре свих Немањићи, а испред њих светитељ – Сава. Гинули су за туђе царство, али о свом су и ноћу и дању сневали.

– Историја ће забележити да је после преселенија започео општи напредак Рашана–Расцијана, који је био најуочљивији већ од средине ХVIII века, када започеше Чарнојевићеви нови живот у Хунгарији. У Сентандреји, погосподише се и обогатише и као да сви постадоше црквени ктитори и дародавци. Тада је све било подређено грађењу храмова и њиховом украшавању, као и ренесансним градовима када су настајали. Овде је то био стил српског барока Карловачке митрополије, најизразитије испољен баш у Сентандреји – каже Давидов.


Коментари0
e928b
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Почетна /

Архива Импресум О нама Контакт Претплата Оглашавање Правила коришћења Бизнис Клуб Правила о приватности

Developed by: NewTec Solutions & TNation

Пријавите се на нашу маилинг листу

* Обавезна поља