уторак, 15.10.2019. ✝ Верски календар € Курсна листа
Последња измена 15:23

Како је 212 столица крстило једно позориште

Дугачак је списак нових наслова са којима ће ово позориште, заживело 12. новембра 1956. године у просторијама „Борбе”, у години јубилеја премијерно изаћи пред своју публику
Аутор: Борка Голубовић-Требјешанинсреда, 10.02.2016. у 22:05
Атеље 212: Прва представа је била „Фауст” у режији Мире Траиловић (Фото Т.Јањић)

 

У Атељеу 212 у току су пробе Олбијевог „Приморја” у режији Стефана Саблића на сцени „Петар Краљ”. На истој сцени ће у наредном периоду Саша Милавић Дејвис режирати „Констелације” Ника Пејна. На великој сцени „Мира Траиловић” редитељ Милан Нешковић радиће „Мрешћење шарана” Аце Поповића, а за сам дан оснивања Атељеа, 12. новембар, планирана је, како сазнајемо, премијера новог комада Милене Марковић „Деца радости” у режији Снежане Тришић. То није све. На репертоару Атељеа 212 ће се наћи и нови комад Олге Димитријевић „Како је добро видети те опет”, па „Смешне љубави” Милана Кундере у драматизацији Вање Николић, затим „Љубазност странца”, ауторски пројекат Атиле Антала, па нови комад Александра Радивојевића...

– Важно је да изађемо мало даље од онога докле нам поглед досеже, да видимо шта се и како ради негде другде, да проверимо оно што ми радимо ван сигурног тла. За 50 година правили смо „објективни” осврт, ослањали се на фактографију, кључне личности и тренутке из историје позоришта, а сада желимо да сагледамо тај субјективни доживљај Атељеа 212, лични однос људи који су га стварали и стварају на сцени, али и публике која га ствара заједно са нама. За то нам је потребна цела година, да прикупимо и забележимо емоције према Атељеу – каже Јелена Мијовић уз напомену да се не слаже са ставом да нема добрих домаћих текстова.

– Има их, и то јако занимљивих. Имамо одличне драмске писце разних генерација, и они пишу, само ми немамо увек механизме да препознамо вредност новог текста. Од редитеља са којима би требало да сарађујемо током ове године су и Ана Томовић, Ана Глигоровић и још неки који ће први пут радити у Атељеу. А битно је то „нови” и „први”. И свака од тих премијера у години јубилеја биће истовремено и својеврстан осврт на шест деценија постојања Атељеа – додаје Јелена Мијовић. 

Позориште Атеље 212 заживело је 12. новембра 1956. године у просторијама „Борбе”, а основала га је група редитеља, глумаца, писаца... са амбицијом да направи театар у којем ће бити извођени авангардни комади у односну на друга београдска позоришта. Према урбаним легендама, позориште је добило име јер је у згради Борбе било 212 столица. Прва представа је била „Фауст” у режији Мире Траиловић, а Атеље 212 поред осталог остаће упамћен и по томе што је у њему играна представа „Чекајући Годоа” Семјуела Бекета, први пут у некој земљи источне Европе. Уследиле су представе по делима авангардних аутора попут Јонеска, Сартра, Жарија, Женеа...

Први руководиоци Атељеа 212 били су Радош Новаковић и Бојан Ступица, али је Мира Траиловић са места помоћника управника ускоро постала челник куће. Траиловићка је као дугогодишња управница дала посебан печат Атељеу 212. На питање које је главно обележје сценског израза Атељеа 212, Јелена Мијовић одговара: – Можда специфична глумачка игра, а чињеница је да у свим периодима постојања имамо богат глумачки ансамбл огромних могућности. За неког другог је то и авaнгардна драма, или домаћи драмски текст, нова сценска форма или комедија. У свему томе и јесте чаролија овог позоришта, што је неухватљиво у дефиницији, што је од самог почетка остављен отворен простор да дише и открива.

Кроз Атеље 212, као његови чланови прошле су махом све глумачке звезде бивше Југославије: Виктор Старчић, Бора Тодоровић, Данило Бата Стојковић, Петар Краљ, Властимир Ђуза Стојиљковић... негујући оригиналан сценски искорак. По чему данас у Атељеу 212 памте протеклих шест деценија овог позоришта?

– Као и са покушајем дефинисања Атељеа 212, та памћења су прилично различита, и, како увек и бива, носталгична. Увек су била тешка времена. Али је остао и опстао и траје. А траје и тај чувени препознатљиви дух Атељеа 212 који је поставила најславнија генерација. Иза овог позоришта стоје и Мира Траиловић и Јован Ћирилов, и Михиз и Киш, и Муци Драшкић, и Зоран Радмиловић, Цица Перовић, Алигрудић, и још многа значајна имена чије помињање захтева велико поштовање. То су људи чија су дела далеко превазишла позоришну сферу. Али, оно што је најлепше, јесте што то није неко тешко бреме наслеђа. Тај дух се преноси с лакоћом, паралелна историја позоришта може се написати на основу анегдота, разговора из Битефа, за сваки тренутак који је био можда кључан, и тежак, и као важан и озбиљан постоји нека олакшавајућа околност, увек је на неки добар и духовит начин релативизован. Позориште јесте радост и у њему је још увек све могуће, само је важно да ми не затворимо врата могућег. На то нас, тако ми се чини, подсећа тај дух – каже Јелена Мијовић. Уједно одговара на питање колико је деликатно у оваквим временима уприличити продуктивно раскошно обележавање јубилеја:

– Баш зато што су времена оваква каква су, желели смо да ова година буде година са пуно нових представа, и више него што су нам објективне могућности. Једна од ствари због којих је људима близак Атеље јесте  „неформалност” и отвореност. Покушаћемо да се отворимо још више, првенствено према публици, с једне стране да проширимо комуникацију преко дигиталне технологије, са друге да уживо разменимо те личне приче и односе према Атељеу. 

 

--------------------------------------------------------------------------------------

Анегдоте из бифеа

Улази Зоран Радмиловић у бифе, а тамо већ увелико траје расправа о томе ко је играо више главних улога – Зоран или присутни Ђуза Стоиљковић. А Зоран, као из топа Ђузи:

– Ма шта си ти играо? Ја сам играо насловне роле. У Ибију сам играо Ибија, у Радовану Радована, у Дервишу Дервиша, у Молијеру Молијера. А ти? Шта си ти играо у Пурпурном острву?

– Острво. 

                                              ***

Бора Тодоровић и Гага Николић отишли да обиђу Слободана-Цицу Перовића после операције. Одвратна болничка атмосфера, не знају шта да питају тешког болесника. А онда један од њих рече:
– Треба ли ти Циле нешто?
Перовић скоро без гласа одврати:  – Такси.

 (забележио Милан Цаци Михајловић у књизи „Успоменар 212”)

 


Коментари4
f824f
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.

panonski mornar
Onomad, pre 30 godina sam posle predstave sedeo u bifeu Ateljea. Dragan Nikolic je igrao sah. Ne secam protivnika. Dragan je bio u losijoj poziciji, nervozan i stalno je namestao lampe, te ovamo, pa onako. Pored njega je sedela Milena i sve to posmatrala. U jednom trenutku, kada vise nije mogla to da izdrzi, rekla je: Dragane, prestani molim te. Pa nisi na snimanju:-D.
zorica mrsevic
212 je u stvari, telefonski pozivni broj za Njujork i osnivaci pozorista hteli su na taj nacin da simbolizuju vezu tog novog beogradskog pozorista sa njujorskom (posredno, i svetskom) avangardnom scenom. Kao, na liniji smo svih svetskih savremenih zbivanja u pozoristu. Ali kako je tada osluskiovanje eha Njujorka ili Zapada uopste, bilo politicki nepopularno, a nekako se moralo objasniti, ponudjeno je to vrlo prosto, i svima lako prihvaltjivo objasnjenje, toboze, toliko je bilo stolica, pa mi tako nazvali pozoriste! Nema danas nikakvog razloga da previdimo pravi znacaj broja 212, i prave motive da se pozoriste bas tako nazove, jer ako je to moralo onda, ne mora danas.
Слажем се са Соњом
Позориште је добило име по апартману бр. 212 лондонског хотела у коме је рођен Њ.К.В. Престолонаследник Александар II на предлог Борислава Михајловића Михиза који је успео да завара комунистичку власт образложењем да број означава број столица у сали.
Sonja
Ja sam cula pricu da je poyoriste dobilo ime po hotelskoj sobi gde je nasa kraljevska porodica odsedala u Londonu dok su bili u izgnanstvu. Njigova soba je bila broj 212, mozete cak da proverite onlajn. Naravno, pozoriste pred komunisimaje krila tu cinjenicu, pa su koristili kao izgovor da ima 212 sedista...

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Почетна /

Пријавите се на нашу маилинг листу

* Обавезна поља