уторак, 26.03.2019. ✝ Верски календар € Курсна листа
Последња измена 20:46

Песничка рехабилитација Станислава Винавера

Превиђа се чињеница да је Винавер себе на првом месту одређивао као песника: „Ко жели да ме нађе, нека ме тражи и нађе у мојим песмама: ту сам и сам себе тражио... Ту ће наћи и то, и оно што ја још не знам”
Аутор: Зоран Радисављевићчетвртак, 11.02.2016. у 22:05

Двадесети зборник у едицији „Поетика српске књижевности” и седми у оквиру пројекта „Смена поетичких парадигми у српској књижевности двадесетога века: национални и европски контекст”, посвећен је поезији Станислава Винавера (1891–1955). Настао је као резултат научног скупа „Поезија и модернистичка мисао Станислава Винавера”, који је одржан прве недеље новембра 2014. године у Шабачкој библиотеци и Институту за књижевност и уметност у Београду. Уредник зборника је Предраг Петровић.

Винавер, каже Петровић, један је од најзначајнијих и најсвестранијих аутора српске књижевности, стваралац о чијем је разуђеном опусу доста писано и коме је већ посвећен обиман зборник који је уредио Гојко Тешић, а Институт за књижевност и уметност објавио сада већ давне 1990. године. Док је прва половина прошлог века обележена Винаверовим оригиналним књижевним радом, дотле је у другој текло постепено прихватање његових идеја и признавање значаја. Намера новог зборника је да осветли првенствено Винаверово песничко дело, али исто тако и Винавера као најдоследнијег браниоца песничког модернизма и поезије као аутентичног уметничког и језичког израза.

„И поред појединачних залагања за вредност његовог есејистичког или песничког рада”, писао је 1972. године Миодраг Павловић, „у нашој књижевној јавности није прихваћено мишљење да је Станислав Винавер значајан песник нашег двадесетог века. Његова рехабилитација као песника у нашој јавности још није довршена”. У години када се зaвршава издање Винаверових дела, чије је приређивач Гојко Тешић, овај зборник жели да рехабилитује овог књижевника као значајног песника и размотри различите аспекте његове песничке поетике.

Превиђа се чињеница, додаје Петровић, да је Винавер себе на првом месту одређивао као песника: „Ко жели да ме нађе, нека ме тражи и нађе у мојим песмама: ту сам и сам себе тражио... Ту ће наћи и то, и оно што ја још не знам”, нагласио је још 1929. у разговору са Бранимиром Ћосићем. Аутори радова у овом зборнику настојали су да пронађу Винаверов стваралачки лик у његовој поезији и осветле место овог аутора на мапи српског песништва прошлога века. Винаверови песнички почеци, у збиркама „Мјећа” (1911) и „Смрт тишине” (1913), у знаку су позног симболизма, опседнутости музиком и идејe о поезији као интуитивној пустоловини стваралачког духа која се артикулише језичком инвенцијом. Књиге које се појављују двадесетих година – „Варош злих волшебника” (1920) и „Чувари света” (1926), носе искуство ратне драме и авангардних, односно експресионистичких поетичких могућности које свој особени израз имају и у хумористичкој поеми „Женидба врапца Подунавца” (1927).

У међуратним годинама појављују се и чувене Винаверове пародије обједињене у књигама „Пантологија новије српске пеленгирике” (1920), „Нова пантологија пеленгирике” (1922) и „Најновија пантологија српске и југословенске пеленгирике” (1938), чему се придружује и постхумно објављена „Алајбегова слама” (1969). Песник особене музикалности, хумора и вербалне инвенције, Винавер је у своје пародије уткао низ изузетних књижевних квалитета и исписао алтернативну историју српске књижевности.

Посебно место у Винаверовом опусу има збирка „Ратни другови” (1939), актуелна у годинама када се обележава један век од Првог светског рата. Настала као трагични и хуманистички одјек ауторовог доживљаја рата, у коме се борио као један од 1.300 каплара, ова књига је галерија портрета, са мноштвом документарних појединости, остварена особеним спојем епског духа и лирског тона. Последња Винаверова песничка књига „Европска ноћ” (1952), резултат је зрелог стваралачког искуства које се суочава са тмином Другог светског рата. Окупљајући све кључне моменте ауторове поетике, од опседнутости музиком до инспирације историјом, ова књига једно је од најзначајнијих песничких остварења која су афирмисала модернизам у српској књижевности половином прошлог века.

Радови у зборнику подељени су у неколико тематских блокова: од општих питања која се тичу Винаверове поетике и њеног места у контексту српског и европског модернизма, тумачења појединих збирки, односа ове поезије према традицији али и значају за формирање авангардних тенденција, пародија као важног дела Винаверове песничке активности, до питања рецепције његовог стваралаштва. Прилоге потписују: Ђорђије Вуковић, Радован Вучковић, Александар Петров, Петар Пијановић, Тихомир Брајовић, Јелена Новаковић, Јован Делић, Александар Јерков, Драган Хамовић, Александар Милановић, Предраг Петровић, Светлана Шеатовић Димитријевић, Слађана Јаћимовић, Зорана Опачић, Мина Ђурић, Бошко Сувајџић, Марко М. Радуловић, Персида Лазаревић ди Ђакомо, Бојан Чолак, Марко Аврамовић, Ана Петковић, Валентина Хамовић…


Коментари4
d9be6
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.

Milene de Galois
Gospodinu potpisanom imenom Mstislav, upućujem iskrenu zahvalnost povodom predloga da ''Politika'', svakog dana, jednako u štampanom i internet izdanju, objavi po nekoliko pesama iz rasadnika lepota stvorenih perom umočenim u more ljubavi neiscrpnog stvaralačkog duha naših pesnika.Primećujem da je plemenita delatnost negovanja naše kulture i neiscrpnog književnog blaga koje posedujemo, odnedavno počela u ''Politici'' ponovnim objavljivanjem divnih pripovetki naših književnih velikana, što su štampane u starim primercima našeg najuglednijeg dnevnog lista.Objavljivanje pesama naših značajnih poeta takođe bi doprinelo podsticanju mašte, otkrivanju novih horizonata i podstrekivanju zainteresovanosti mladih generacija za pesničku reč (premda kod mene, koja i sama njima pripadam, nikad nije ni jenjavala).Čast mi je i veliko zadovoljstvo što sam prisustvovala izvanrednoj književnoj večeri organizovanoj u čast Stanislava Vinavera.
Mstsislav
Nema na čemu Milene de Galois. Ako i sami pišete slobodno podelite svoj blog ili tako štogod: možda ovde nije mesto, ali zaista, poeziju svu, svakakvu, na sto! odnosno net :)
Препоручујем 2
Mstislav
Vrlo lepo, Vinavera treba rehabilitovati i njegovu poeziju za koju retko ko, van književnih krugova, zna. Ali isto tako i poeziju uopšte, koliko je to moguće, izvući iz zapećka... Tu bi i Politika mogla da pomogne, recimo po jednom pesmom na dan ovako onlajn uz neki kratki komentar... Cenim da to nije teško a da bi Politika i svojim ugeldom privukla malo ali opet dovoljno čitalaca... Ne može se, danas, književnost negovati samo po zagušljivim bibliotekama i ignorisati duh vremena...
Ивана, читатељка
Објављивање Винаверових песама добро би се уклопило и у Политикину акцију Негујмо српски језик. Познаваоци његовог дела и српског језика (овде мислим на оне којима су језик и књижевност струка) често скрећу пажњу на његов особен стил и језик.
Препоручујем 7

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Почетна /

Пријавите се на нашу маилинг листу

* Обавезна поља