среда, 24.08.2016. ✝ Верски календар € Курсна листа
Последња измена 18:01
ПОГЛЕДИ

Рађа ли се Курдистан?

На читавом Блиском истоку, посебно после свих дестабилизација које је америчко „арапско пролеће” донело, страхује се од идеја о потпуном ратном преуређењу постојећих граница
Аутор: Мишa Ђурковићпетак, 12.02.2016. у 08:15

Крајем прошле године добро обавештени „Џерузалем пост” објавио је аналитички чланак под називом „Хоће ли 2016. бити година Курдистана?”. У проценама разних америчких експерата, па и институција, оперише се идејом да би до 2030. могла да настане независна курдска држава која би обједињавала курдско становништво из све четири земље у којима данас живи.

Курдско питање је већ после америчке окупације Ирака 2003. године поново дошло у фокус. Некад моћна Хусеинова држава, већ тада је де факто подељена на три дела. На северу је настао аутономни курдски ентитет, у којем породица Барзани држи све полуге моћи и власти. Богата налазишта нафте дају солидну основу за изградњу војних и политичких капацитета, па се о ирачком Kурдистану већ може говорити као о реалности. Председник овог региона Махмут Барзани и његова десна рука син Масуд, врло мудро и пажљиво граде позицију свог региона, не говорећи о независности, али је уз очување добрих контаката са свим великим силама фактички развијају и припремају.

Након што су Французи, Британци и Американци 2010, уз помоћ Турске и Саудијаца, почели да растурају Сирију, у мору нових војних и политичких фактора изрониле су и курдске организације. Упркос политичким сукобима разних фракција, који су повремено прелазили и у оружане сукобе, сиријски Курди су уз фактички благослов Асадове администрације и подршку Американаца оформили своју територију. Сећамо се велике успешно окончане битке за Кобане, град који су преотели од ИДИЛ-а. Америчка подршка курдској Партији демократског јединства ових дана изазива оштре реакције турског председника Ердогана. За њега је ова партија филијала Оџалановог ПКК-а, са којом je његова држава поново у рату. На чудан начин, ова курдска самоуправа у Сирији има подршку чак и Ирана, једине државе чији Курди у овом тренутку нису војно активни.

Курдско питање код Турака разумљиво изазива огромну нервозу. Најбројнија и најрадикалнија курдска заједница живи управо у држави којом Ердоган управља дуже од петнаест година. За четири године навршиће се век од потписивања мира у Севру, којим је почело растурање Отоманске империје. Као део овог документа предвиђао се настанак независног Курдистана на територији данашње Турске. Његов настанак зауставио је силом оружја Кемал Ататурк па је до потписивања мира у Лозани 1923. идеја о Курдистану скинута са стола. Но, од тада до данас траје борба немалог дела курдског народа против државе Турске, са циљем да се решење из Севра врати на сто.

Курдско питање у међувремену је постало монета за разне унутрашње игре у самој Турској. Дуго се спекулисало да турска војска намерно подстиче сукобе с војним снагама Оџалановог ПКК-а сваки пут кад има проблем са цивилним властима своје државе. Ратни сукоби значили су и елементе ванредног стања у којем би војска увек могла да наметне своју вољу и политичарима. Ердоган и АКП су прва политичка снага која је успела да победи војску и да је бар институционално стави под контролу политике. Но, после неуспеха на јунским изборима, и АКП је, као некада војска, прибегао употреби ПКК-а. Држава је, под изговором борбе против тероризма, окончала прекид сукоба и започела војне операције у деловима насељеним Курдима. Када је ПКК одговорио, почео је прави рат у коме турска војска оперише и по градовима, а хиљаде људи је већ морало да напусти своје домове. Између осталог, и због тога, АКП је на новембарским изборима добио много више гласова и успео да формира владу. Прокурдска партија добила је мању подршку, а ПКК и ратна опција поново су добили предност код турских Курда.

Ово Ердоганово играње ватром плаши многе у Турској, а радикали га чак оптужују да је криптојеврејин, који ће на крају оставити земљу без курдског дела. На читавом Блиском истоку, посебно после свих дестабилизација које је америчко „арапско пролеће” донело, страхује се од идеја о потпуном ратном преуређењу постојећих граница. Веома су „популарне” и раширене карте Великог блиског истока, какву је још 2006. објавио амерички обавештајац Ралф Петерс. Ова мапа којом се незванично барата и у институционалним круговима, предвиђа формирање неколико нових држава, као што су Балуџистан, Света исламска држава и Курдистан.

Број Курда процењује се на 25 до 30 милиона, што их чини потенцијално веома моћним народом – то је највећа нација на свету која нема своју државу. Тачно је, додуше, да су они и даље политички веома подељени, да нема довољно повезаности на основу које би данас неко могао и да замисли њихово уједињење. Но, ако знамо како су се велике силе кроз читав протекли век играле креирања нација и држава, онда није тешко замислити процес који би за петнаестак година од неповезане масе људи могао да створи моћан покрет за обједињавање у Курдистан.

Пут до таквих решења по правилу води преко нових ратова. Сва је прилика, дакле, да ће се ова незапамћена миграција становништва ка Европи наставити и у наредном периоду.

Научни саветник у Институту за европске студије


Коментари21
01410
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.

dejan nedic
Defragmentacija drzava je tuzna realnost. Scenario raspada Jugoslavije i enklavizacija Bosne, scenariji su koji ocekuju vrlo skoro Siriju, Irak, Tursku, Ukrajinu, posle Putina - Rusiju, u dogledno vreme i Kinu. Anglosaksonski svet se drzi na okupu i profitira od jedinstva. Zbog ekonomske krize Katalonija se moze lako odvojiti od Spanije. Zbog seoba naroda sa juga na sever, moze cak doci i do odvajanja Bavarije iz nemacke federacije. Kurdistan je sasvim realna opcija. Danas je generalni direktor izraelske tajne sluzbe Ram Ben-Barak saopstio, da je podela Sirije neminovna. Uskoro ce i iracki Kurdi dobiti svoju drzavu. U svakom slucaju nas narednih godina ocekuju velike seobe naroda. Svetska ekonomska recesija nam tek predstoji. Da li se u Srbiji ove teme uzimaju za ozbiljno? Da li se vec razmislja o tome, sta ce biti sa izbeglicama na nasoj teritoriji, kada Austrija i Nemacka zatvore svoje granice? Da li drzavne institucije imaju kompetencije da se efikasno bave ovim pitanjima?
NekoIzMase
Sve si spomenuo, a kako nisi spomenuo SAD, Kanadu, Australiju ????
Препоручујем 0
Kristina
Kako sam u prvoj recenici procitala americko "arapsko prolece" odmah sam prestala da citam. Uzasno je koliko je veliki procenat rusomana u nasim dnevnicima. Ovaj je cak savetnik u Institutu za evropske studije.
Вероника
У праву сте, Кристина. Оно што не разумете не треба ни да коментаришете, бар до тренутка када (и ако!) разумете. Ствари могу да се објасне, али не могу (нити желе) сви да разумеју...држите се зато лакших тема, оних које су вам појмљиве...
Препоручујем 1
mira panic
Sta ste hteli da kazete? Arapsko prolece i rusomani? Jeste li sigurni da to ima veze jedno sa drugim? Da niste malo sizofreni?
Препоручујем 26
Прикажи још одговора
ВлаДо
Чини ми се да Курди живе у 5 држава.Није споменут Азербејџан.Аутономни Курдистан је већ створен уИраку.На путу је стварање у Сирији.Иран би требао добровољно да се одрекне своје територије што је мало вероватно.А Турска би требала ратом да га изгуби што је још мање вероватно.Курди су пропустили историјску могућност на крају првог светског рата када су требали заједно са Јерменима да се боре против Турске.И Јермени су тада погрешили.Нису знали да направе разлику између Курда и Турака.То је било пре скоро 100 година.Сада нека чекају следећу у наредних стотину година.Тачно је да је то највећи народ без своје државе али су толико разједињени да је питање да ли ће је икад и имати.Једино што је сигурно је то да им ни велике силе неће створити државу.За почетак би им било довољно да се уједине сиријски и ирачки Курдистан.То је једино изгледно.
germanac
Turska, sa svojom idejom vodiljom nastanka nove-stare Otomanske imperije i velike sile kao i kontrole turkofonskog stanovnistva od Bihaca do Ujgurske Republike a sa svojim velikim privrednim rastom, postaje problem velikim silama i to mor biti spreceno. Demontaza Turske je vec pocela. Ostalo ce biti deo tehnologije. Ni NATO nema vise interesa da se kladi na Tursku jer je vec pocela da mu postavlja uslove a u buducnosti bi ambicije mogle biti mnogo vece. Izgledno je kladiti se na nov Kurdistan.
evita
Postovani gosn Djurkovicu, mnogo mi je drago sto ste napisali ovaj clanak i potvrdili ono sto sam i ja nesto razmisljala.

ПРИКАЖИ ЈОШ

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Почетна / Погледи /
Колумнисти
Колумнисти
Колумнисти

Архива Импресум О нама Контакт Претплата Оглашавање Правила коришћења Бизнис Клуб
Развој: Tehnicom Solutions

Пријавите се на нашу маилинг листу

* Обавезна поља