недеља, 17.02.2019. ✝ Верски календар € Курсна листа
Последња измена 15:30

Тин Ујевић –највећи хрватски боем у Скадарлији

Како би реаговао песник када би чуо да српска, хрватска и босанска национална телевизија сада, први пут после ратова деведесетих, сарађују заједно стварајући играно-документарну серију о његовом животу?
Аутор: Марина Вулићевићнедеља, 14.02.2016. у 09:05
Тин Ујевић у загребачкој кафани Блато, око 1950. (Фото Википедија)

Ако је рај велика библиотека, као што га је замислио Борхес, онда се међу брижним читаоцима у њему налази и Августин Тин Ујевић, крунисани краљ скадарлијских боема, енциклопедијског знања, самотњак у гомили света, разочарани идеалиста, Европејац и Југословен, мистик, посвећеник људске душе. Како би реаговао када би чуо да српска, хрватска и босанска национална телевизија сада, први пут после ратова деведесетих, сарађују заједно стварајући играно-документарну серију о његовом животу? Можда би поновио, као што је новинарима некада говорио, да не мари за публицитет. А где год да се појавио, својим наступом изазивао је пажњу, па и пишући овако:

– Био сам у тамници, у изгнанству; видио сам касарне, семинар, институте за тровање мозга, сагрешио сам, гладовао сам, мислио сам да ћу полудјети, што год сам подузео, све је пропало; писао сам много; нисам публиковао ништа, љубио сам несрећно, па и раскинуо се од љубави; никаквих школа нисам у реду свршио; дошао сам због своје нетактичности у сукоб са већином „сила” у Европи; остао сам на концу на друму...

Августин Ујевић (1891–1955) рођен је у Вргорцу код Имотског, гимназију је завршио у Сплиту, а Филозофски факултет похађао је у Загребу. Пред Први светски рат био је један од најактивнијих у покрету југословенске омладине, због чега је био затваран. Рат је провео у Паризу, године 1916. саставио је на француском Основну граматику српског језика. Затим је дошао у Београд. Живео је и у Сарајеву, Сплиту, Загребу, а сјајне поетске збирке „Лелек себра” и „Колајна”, објавио је управо током београдског периода. 

По речима Марка Новаковића, уредника Драмског програма РТС-а, играно-документарна серија „Тин – тридесет година путовања” одличан је почетак сарадње између Радио-телевизије Србије и Хрватске радио-телевизије. Снимање у Хрватској већ увелико траје, док ће осам, од укупно шездесет дана снимања читавог пројекта, у Београду почети у мају. Поред Загреба, Београда, Париза, Сарајева, Сплита, песников живот биће реконструисан и у Имотском.

– Лик младог Тина Ујевића тумачиће Игор Ковач, а старијег Милан Плештина. Серија се састоји од четири епизоде у трајању од 55 минута, режира је Давор Жмегач, а продуцира Јасмина Божиновски Живаљ и биће завршена на јесен 2017. године. Тин Ујевић био је у то време добри дух нашег града и један од његових симбола. Серија ће бити снимана на Теразијама, код хотела „Москва”, на Тргу Републике, као и на Ташмајдану, и наравно у незаобилазној Скадарлији – каже Марко Новаковић.

Тин је највише волео Париз и Београд, у Паризу је био несрећно заљубљен у поћерку српског конзула Миленка Веснића, а међу београдским улицама издвајао је Скадарлију.

– Прије свега, ја бих најурио из Београда све спекуланте, порушио бих банке, Народну скупштину преселио бих у неко провинцијско место, на пример у Стењевац (душевна болница), затворио бих умјетничко одељење, а министре бих сместио на један брод... Од свих пријестоничких улица оставио бих Скадарлију, Васину, један део Поенкареове (данашња Македонска) и Теразије – говорио је Тин Ујевић.

Просјаци пред црквом
Просјаци зебу на стени плочника,до башта, до турских гробља.Просјаци просе од шетача и ноћникас пруженом руком безвољнога робља.Чуче мајке, у крилу с чедом:та рахитична јадна дојенчад што висио материнској сисии види светло првим гледому сажаљењу људи, редом! Но ови пред црквом су побожни просјаци:Богу се моле, а од људи просе.На степеништу црквеном босјацитраг скрушености усред чела носе.Знају за богате, и зову их људи:дух живи у њима као Христ у Јуди.Они просе и моле,моле и просе,и знаду за свете симболе,за вајане идоле,и бреме с вером сносе. На путу у прекогробљекао залог носе, место дела, голе руке:од творца проси робљерај као поклон за пасивне муке,за умирене руке. Просјаци моле милостињу,просјаци просе рај.Смилуј се, Боже, приложи, дајгротескни милодар тај! Песма је објављена 6. јануара 1934. године у „Политици“

Хроничар Београда Коста Димитријевић забележио је сећање на тренутак када је 1920. године Тин стигао у Београд, са кожном торбом пуном књига и рукописа и упутио се право у чувену „литерарну” кафану „Москва” где је случајно сео за сто песника и боема Раке Драинца.

– Говорио је неуморно, развијајући тезе по својој вољи, ређајући арабеске догађаја, мозаике ликова, симфонију збивања. Слушао сам га као никог до тада. Први пут сам се задивио златоусности човека – причао је Драинац тада.  

Ово Тиново и Драинчево пријатељство у кафанама код „Три шешира”, „Бумс-келера”, у сиромаштву, овековечено је у анегдотама, попут оне у којој келнер пита Драинца шта жели да поручи, а овај му каже:
 – Ништа!. Када је келнер исто то питао и Тина, он је одговорио: – Исто то, само са чашом воде! Страшно сам жедан... Највише препричавани догађај у вези са тежњом Тина Ујевића да сканладизује малограђанску скученост јесте призор када је требио вашке у „Москви”. Данас би то био врло успешан уметнички перформанс...

Причало се и о томе како је презадужен бежао од разгоропађених газдарица остављајући књиге и рукописе, како је новац ушивао у капут, па онда остајао и без капута, како је радио у антикварници чувеног Влајка Игњатовића Марсовца, па га је наговорио да пошаље телеграм на Марс. Њих двојица срочили су текст пошиљке: „Становницима Марса – Васиона, јавите имате ли антикварних ствари. Антикварница `Гуслар` Влајка Игњачевића – Београд – Краља Александра 60 – СХС, Европа, Земља”. Тако је Игњачевић прозван Марсовцем.

Најбурлескније је свакако било скадарлијско боемско крунисање Тина Ујевића, у подруму „Бумс-келера”, код газда Пере Свиленог. Како је писао Коста Димитријевић, новине су известиле о томе: у поноћ, уз циганску музику Тин је био ношен на рукама, а затим крунисан краљевском капом од картона. Карневалску атмосферу употпунио је говором, у којем је шкакљивим изразима „детронизовао” чланове краљевске породице. Због овог „вербалног деликта” Тин је био ухапшен, а затим и протеран из Београда 1925, да би се после годину дана вратио.  

Његов потоњи осећај Сарајева садржан је у овом утиску: „Доживљај Сарајева бит ће за ме доживљај једнога тајанства у магли, трепетљива и нејасна спознаја да сам спустио стопу у загонетни и непробојни свијет”.

Насупрот овом испољеном лицу, Ујевић је имао другачије призоре унутарњег живота, мисао о проблему савести која треба да буде у корену сваког уметничког дела, а Раде Константиновић приметио је да је се Ујевић плашио те своје потраге за апсолутном лепотом у језику јер је слутио да та лепота, за којом се потуцао по свету, захтева и апсолутно давање, самоуништење... О стваралачкој снази Тина Ујевића говори и податак да загребачко издање Сабраних дела Тина Ујевића из шездесетих година прошлог века садржи чак седамнаест томова са више од 8.000 страница. Писао је Ујевић у својим есејима:

„Налазим да је главна ствар проблем савјести: није доста добра ниједна књига, поготово не модерни роман, ако није на свакој страници Испит Савјести... Свијет интензивнога и дубокога мишљења јесте свијет блаженства, с којим се ништа не може упоредити на земљи, јер је то тек занесени обајани свијет умјетности и филозофије, из кога ће као цвеће процвасти најлепше мирисаве биљке душевних производа. Посегнути овамо, и то овако дубоко, значи постати други човјек, промјенити све своје навике, изгубити смисао за све оне свакодневне ситнице којима грађански свијет подаје толику важност...” 


Коментари10
ad29c
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.

Gospodine Pavelic Jelacicu
kao po obicaju niste u stanju da prigusite svoje frustracije i kao po vec dosadnom obicaju demonstrirate frapantno neobrazovanje. Verovatno ste domoljubno mislili na Jasenovac, "oluju" i sve ostale hrvatske "tragedije" zbog kojih tako patite. Sreca da je postojiao jedan Ujevic inace bi imao danteovsko misljenje o susedima koje bi moglo da se rezimira "ostavite svaku nadu vi koji ulazite ovde". Vi kao da hocete da potvrdite Andrica "Dođu tako vremena, kada pametan zaćuti, budala progovori a fukara se obogati" - da bude iskren, uspelo vam je
Перивоје Поповић
Поштовани господине Новаковићу, вјерујем да знате, и да сте и Ви као и цијењени аутор овог и сл. текстова у штампаним и електронским медијима, сасвим случајно превидјели да је Тин Ујевић боравио и у Црној Гори и имао према њој врло позтиван став; у Никшићу је објављена његова књига "Ауто на корзу". Народ и ствараоци у Црној Гори и данас с посебном несебичном љубављу чувају и памте боема и велеумника, искреног пријатеља Србије и Црне Горе, Аугустина- Тина Ујевића. УСРДНО ВАС, КАО ЧЛАН УПРАВНОГ ОДБОРА УДРУЖЕЊА КЊИЖЕВНИКА ЦРНЕ ГОРЕ, МОЛИМ ДА, БЛАГОВРЕМЕНО, РАДИ ИСТИНЕ И ДОСЉЕДНОСТИ, УВАЖИТЕ ОВЕ ЧИЊЕНИЦЕ. Остајем Вам на добробитном располагању. Опростите што, у немогућности другачијег, користим овај модел комуникације. Желим Вам свако лично и стваралачко добро и пуно успјеха у овом одговорном пројекту - П. Поповић, е.м. perivojepg@gmail.com
Mag. Gordana Nadler
Komentare "Beogradjanin Schwabenländle" i "Galla" mogu u potpunosti da potvrdim, tako je! Samo kad bi bilo nekako moguce da se pojedini u diaspori povezu ... ali matica nas nikako ne realizuje, mi njima ocigledno ne trebamo! Dodala bih jos na "Gallin" komentar: "... i kompleks inferiornosti u odnosu i na svoju zemlju!" Kuda ides Srbijo? Srdacan pozdrav
Zoran
Oslobodivši tisućljetni kulturni narod i ostale, Srbija je otvorenih ruku dočekala mnoge poput velikog pesnika Tina Ujevića.Vreme kada se na Srbiju gledalo sa divljenjem. A narod koji odbaci kako pesnik reče "svakodnevne sitnice"i žrtvujući pola svoje populacije večita je inspiracija.
Ban Jelačić
Da se ne zaboravi na veliki broj Hrvata koji žive u Srbiji, opstali uprkos svemu...
anastasija.arsić
Uprkos svemu, uprkos čemu! Pa naravno da treba da žive tamo gde im se živi, kao i svima nama koji imamo pravo da biramo zemlju u kojoj ćemo opstati, ili da se odreknemo "zavičaja" koji se odriče nas. Pa nisu došli Hrvati da ruse naše crkve, gradove i spomenike, nego su, ako me pamćenje ne vara, Srbi, narod kojem po rođenju pripadam, krenuli na Vukovar, Dubronik, i šta god. A to što nismo ni posle 25.godina izmirili svoje račune, ne znači da treba da nastavimo da sejemo mržnju jedni prema drugima. Ako su mogle Francuska i Nemačka da nađu neki zajednički jezik, između dva rata, zašto ne bismo i mi, tj. Srbi i Hrvati da se već jedamput makar primirimo, tim pre što govorimo skoro istim jezikom. A da i ne pominjemo zajedničku kulturu, istoriju, literaturu. I dokle ćemo vise da šprebrojavamo žrtve s jedne i druge strane. A ako su Hrvati proterali Srbe iz Krajine, i srbi su sravnili mnoge gradove u Hrvatskoj, pa šta će mo sad. Meni se ide na more, jadransko,a i mladi Hrvati dolaze u BGD.
Препоручујем 7
@Ban Jelačić
Uprkos cemu?
Препоручујем 10

ПРИКАЖИ ЈОШ

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Почетна /

Архива Импресум О нама Контакт Претплата Оглашавање Правила коришћења Бизнис Клуб Правила о приватности

Developed by: NewTec Solutions & TNation

Пријавите се на нашу маилинг листу

* Обавезна поља